Nebojša Bakarec: Za ponos! Beograd dodelio stanove porodicama boraca palih u Krajini!

Ponosan sam što sam 18.8.2022. kao gradski odbornik SNS, glasao za to da se dodeli 50 stanova, porodicama palih boraca i ratnim vojnim invalidima (PPB i RVI), u zemunskom naselju Kamendin 2. Ove porodice u tim stanovima žive već 14 godina

Stanovi su izgrađeni sredstvima iz donacije vlade Japana. Sada se odlukom Skupštine grada Beograda, ovim porodicama omogućava da steknu svojinu na stanovima u Kamendinu 2. Radi se o 50 malih stanova površine od 28m2 do 43m2. Ponosan sam na gradske vlasti, koje predvodi SNS!

Foto: Informer

Pre 15 godina bio sam u Kamendinu, 6. januara 2007. na gradilištu započetih zgrada sa tadašnjim premjerom. Vlade DOS-a i DS-a do 2004. i DS-a od 2008. do 2012. nisu prstom mrdnule da nešto urade za RVI i PPB. Sve što je vezano za gradnju stanova za PPB i RVI je urađeno i započeto od 2004. do 2007. Naravno, Vlada Japana je dala novac za 206 stanova. Neizmerna zahvalnost Japanu. Koliko znam italijanska vlada je u periodu od 2004. do 2007. dala donaciju za 700 stanova u 7 gradova. Vlade DS nisu htele da započinju ove projekte, jer su smatrale da RVI i PPB nisu birači DS. Vlasti DS od 2008. do 2013., u Beogradu, su mogle da omoguće sticanje svojine porodicama palih heroja, ali nisu htele. Razlog ste čuli.

Pedeset porodica RVI i PPB su useljene u stanove u naselju Kamendin 2, 27.12.2008. U ovih pedeset stanova, gotovo u potpunosti su useljene porodice palih boraca. Pravo zakupa, a od danas i svojine, steklo je 45 udovica palih boraca ili njihova deca. Sudbine ovih 45 žena i njihove dece su bile užasne. Većina muževa, heroja je ubijena u ratu u Republici srpskoj Krajini. Supruzi su život dali za otadžbinu. Jedna udovica, jedna žena, kojoj neću pominjati ime, je izgubila supruga u masakru 22. januara 1993. godine. Masakr je počinila hrvatska vojska, koja je zverski ubila 22 lica srpske nacionalnosti.

Ova udovica, kojoj danas dodeljujemo stan, je drhtavim glasom iznela svoje sećanje. Citiram: „Bio je to 22. januar. Na prevoju Mali Alan, okruženom gustom šumom, hrvatska diverzantsko - teroristička grupa u zasedi je dočekala pripadnike krajiške policije iz Gračaca. Otvorenom paljbom zaustavili su dva kamiona. Neko je bio pogođen, neko je na mestu ostao mrtav. One koji su bili živi sekli su na komade. Neke su na drvo nabijali, tukli. Mog supruga su tada ranili u nogu da ne bi mogao da beži. Ustaški krst su mu s nožem usekli na leđa. Odsekli su mu nos, uši, udove, i na kraju su ga zaklali. On je bio najstariji u tom vodu, a ostali su imali do 22, 23 godine. 22 ljudi je tog dana tragičnom i nasilnom smrću lišeno života. Očevi i sinovi, braća, drugovi... Sahranjeni su jedan pored drugog. Zajedno. Stradala je i jedna medicinska sestra nad čijim telom su se ubice iživljavale. Svaki put kad odem na grob, odem sa strahom. Preko granice se bojim da prođem. I dalje me prati isti osećaj. Pobegla sam iz Zagreba u Liku u zadnji čas 1991. godine. Vojska Jugoslavije je tada podigla 160 žena. Ja sam bila jedna od njih. Mobilisali su me i četiri godine sam provela u ratu pri komandi. Kuvala sam za komandu, za vojsku, pa potpisala za vojnika po ugovoru. Svašta smo prošli da bi izvukli živu glavu. Sin mi se razboleo 1995., i operisan je u Kninu. Silni udarci, mučenja i sve ono što je preživljavao kada je bežao doprineli su još gorim mukama. Primao je hemoterapiju u Beogradu 1995. godine. Čudim se nekad sama sebi, kako mi je Bog pamet sačuvao“. Potom ova izmučena žena opisuje „Oluju“ 1995: „Deset dana i deset noći trajao je pakleni put u koloni. Sam put bio je stravičan. To čovek ne može razumeti. Neko ko to nije doživeo, ne zna o čemu pričam. Deset dana i deset noći. Traktorom do Banjaluke. Bosanski Petrovac ne mogu nikada da zaboravim. Preko razglasa sa kamiona ljudi su tražili svoje porodice. Kada smo stali, pa kada je naišla naša vojska, tenkovi, ja sam ugledala brata. Nisam ni znala da je uspeo da ostane živ. Suze i zagrljaji. Brinula sam za moje dete. Izgubio je oca, plašio se za mene, samo sam mu ja ostala, pa je i on brinuo da li ću se ja vratiti živa. U nekom motelu tokom puta sam pronašla telefon i uspela da mu se javim. To je bio takav jauk, vrisak kada me je čuo. I sad mi je teško kada se setim...“. Ova žena je prvo bila u Nišu, u privremenom izbegličkom smeštaju, potom je provela 5 godina u Vršcu u kolektivnom smeštaju u jednom vrtiću. U Beograd je došla 2000. godine. Uselila se u stan u Kamendinu, sa porodicom, u decembru 2008.

Foto: Informer

Da vas upoznam sa istorijskim činjenicama o masakru na Velebitu. Ove zločine je počinila jedinica Mladena Markača na prevoju Mali Alan, u okviru zločinačke akcije „Maslenički most“. Specijalne hrvatske policijske snage kojima je komandovao general Mladen Markač su, kilometar-dva ispod prevoja Mali Alan na Velebitu, najpre zarobile, a onda svirepo masakrirale grupu od 21 borca vojske RSK i jednu medicinsku sestru. Zločin se dogodio na stotinak metara od dve postaje francuskih pripadnika UNPROFOR-a, koji nisu prstom mrdnuli da spreče zločin. Posle zločina, Markačevi specijalci su tela predali UNPROFOR-u. Za ove zločine još niko nije odgovarao. General Mladen Markač, kao glavni organizator masakra, oslobođen je optužbi u Hagu.

Foto: Informer

Pripadnici hrvatske vojske na zverski način su ubili i izmasakrirali 22 žrtve, među kojima je najmlađi imao 18 godina, a najstariji 52 godine: Dušana (Rade) Jovančevića (20), Nikolu (Todora) Jelaču (40), Đorđa (Svetka) Kolundžića (22), Đuru (Jove) Jelaču (48 ), Đorđa (Ilije) Đurića (39), Milana (Todora) Veselinovića (52), Dušana (Jove) Budimira (40), Đoku (Nikole) Jelaču (37), Radovana (Jove) Sedlana (33), Bogdana (Stevana) Grozdanića (34), Boška (Mile) Stanisavljevića (41), Miodraga (Marka) Dragičevića (21), Mladena (Dragana) Marjanovića (23), Željka (Ivana) Jokića(30), Darka (Ljubana) Veselinovića (27), Daneta (Laze) Brkljača (46), Stanka (Tode) Svonju (18), Milenka (Petra) Mandića (23), Milana (Jovana) Dragičevića (28 ), Dragana (Neđe) Trifkovića (19), Boška (Ljubana) Veselinovića (37) i medicinsku sestru Dušanku (Miloša) Gaćešu (26).

Danas su porodice nekih od ovih heroja, stekle pravo svojine na stanovima u Kamendinu 2. Budimo ponosni što naša vlast danas donosi ovu odluku o dodeli stanova. Mi iz SNS jesmo ponosni. Ja sam ponosan. Zajedno možemo sve!

Autor je poslanik i gradski odbornik, član predsedništva SNS