CEO GOVOR PREDSEDNIKA VUČIĆA: Dajte da pokušamo da sačuvamo mir - ne dajući ni srce, ni dušu, ni kičmu naše zemlje i našeg naroda!

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić obratio se narodu okupljenom na Trgu Svetog Đorđa u Somboru, na centralnoj državnoj manifestaciji povodom obeležavanja Dana sećanja na stradale u NATO agresiji 1999. godine. Njegov govor prenosimo u celosti.

- 24. je godina od kada je počela agresija na Saveznu republiku Jugoslaviju. Večeras nas u Somboru ima ubedljivo najviše. To govori nešto loše i nešto dobro. I upravo zbog toga sam odlučio da večeras ne čitam lepo sročene govore kada vam se obraćam na ovaj važan dan, već želim da govorim iz srca i ono što mislim i da ne dozvolim da me emocije u potpunosti savladaju i time nanesem neku štetu našem narodu i zemlji.

Pre 24 godine konačno je umrlo savremeno Međunarodno pravo. I to vam zvuči kao nevažna birokratska rečenica. Nije. To je mnogo više od toga. Od tada, više ništa što se u svetu događa ne može da bude gore od onoga što su oni učinili jednoj maloj zemlji koja je bila kriva samo zato što je želela da bude svoj na svome, da bude slobodna, slobodarska i kao takva nije se dopadala onima koji su 89. i 90. srušili stari i stvorili novi poredak u kojem se samo oni pitaju za sve, a neposlušni moraju da budu kažnjeni. Uspeli su da razore mnogo veće zemlje od Sovjetskog saveza, mnogo veće od Jugoslavije. Onda je došao na red da ta neposlušna Srbija, koja nije htela da prihvati diktate konačno strada i dobije ono što zaslužuje.

Danas sam gledao naslovne strane iz tog vremena, najvećih svetskih časopisa, njihovih novina, medija. Kažu to je bio sukob varvatstva i civilizacije u kome je njihova civilizacija morala da pobedi. Do nemuštih objašnjenja u kojima su govorili: Pa mi se to borimo protiv onih koji izazivaju humanitarnu katastrofu. Onda su otišli korak dalje i rekli: Mi idemo da pobedimo te Srbe, te varvate, zato što time sprečavamo genocid. Uglavnom smo se trudili da sakrivamo njihovu argumentaciju. To je sve od njihove argumentacije. Ajde da vidimo šta je istinito, da znate i vi koji niste pravnici. Kada govorite o genocidu ono što je u genocidu kao najtežem krivičnom delu najvažnije to je postojanje namere da uništite neku etničku grupu, da uništite narod, versku grupu. A nikada niko nije pokušao da dokaže da je nešto slično postojalo. Izmislili su sve. Kako možete da pokušate da sprečavate genocid? Ili ga je bilo ili ga nije bilo. Nikada niko nije rekao da ga je bilo osim onih Albanskih poslušnika koji danas na tome misle da grade svoju karijeru. Lagali ste.

Kažete da ste napali jednu slobodnu i suverenu zemlju zbog humanitarne katastrofe. Niste vi sprečavali nikakvu humanitarnu katastrofu. Vi ste naoružavali pobunjeničke i odmetničke grupe u jednoj slobodnoj i suverenoj zemlji koja nijednim pedljem nije kročila, ni svojim malim prstom na nozi nije kročila na teritoriju neke druge zemlje. Onda kada ste videli da za to ne možete da dobijete formalno pravno opravdanje, da ne možete da dobijete odobrenje SB UN onda ste rekli: Zbog čega je nama potreban SB UN? A što će nam pravo? A što će nam pravda? Mi ćemo to sami, mi smo jedini, mi smo sami u svetu, skupiće se nas 19 velikih, 19 najačih, 19 najmoćnijih i napašćemo tu malu slobodnu i slobodarsku Srbiju. Naučićemo pameti te Srbe i ostale građane koji u toj zemlji žive. Naučićemo ih pameti jednom zauvek.

Foto: Tanjug

Prošlo je 24 godine. Kidali ste nam delove teritorije. Ubili ste nam 79 dece, 2.500 ljudi i ne samo civila, već i vojnika i policajaca. Ko ste vi da nam ubijate vojnike i policajce koji su na svojoj teritoriji i u svojoj zemlji? Odakle vama pravo da ubijate naše vojnike i naše policajce? Ko vam je to pravo dao? Jel Radovan Medić, otac Marijane i Gorana, išao u Masačuses, Jorkšir, ili Loaru ili Baden Virtemberg ili Anadoliju da nekoga ubija? Ili ste vi došli ovde i ubili ga pored kućnog praga? A zbog čega, šta je uradio, da li je napao nekoga? Išao na redovnu dužnost.

75 od 78 dana NATO agresije u Somboru je bila vazdušna opasnost. Mislili ste naučićemo ih pameti. Kidali ste nam deo tela sve vreme. Jel ste nas naučili pameti? Ja vam kažem: Niste. Ponosni i prkosni srpski duh lomili ste i lomili i nikada ga niste slomili i nikada ga nećete slomiti. I danas kada nas pritiskate, kada tražite da damo opravdanje za sve ono što ste neopravdano učinili ovoj zemlji, kada tražite od nas da se saglasimo sa tim da i niste baš tako strašno i tako mnogo pogrešili kada ste te zločine nad ovim narodom činili, govorite nam i govorite: Pa, gledajte u budućnost. Hoćemo, gledamo u budućnost, zato imamo mir i čuvamo mir i zato nećemo da imamo sukobe, bar mi ne želimo nikada više da imamo sukobe ni sa Albancima, ni sa Bošnjacima, ni sa Hrvatima ni sa bilo kim, ni sa vama velikim i moćnim, vas 19 na jednoga. Džentlmenski, fer, onako kako samo vi umete i onda se čudite zašto i dalje postoji jedan mali prkosni narod u srcu Evrope koji ne da na sebe i koji čuva svoju zemlju.

Sve što ste sebi dali za pravo drugome niste nikada. Kako to dvolično i licemerno danas zvuči kada štitite vi nečiji teritorijalni integritet. A lepo je kada ga mi štitimo. S pravom štitimo teritorijalni integritet, svake članice UN i Ukrajine. Ali vi to štitite, vi se danas pozivate povelju UN, rezoluciju UN, vi koji dan danas ne poštujete povelju UN samo kada je jedna mala slobodna i slobodarska zemlja u pitanju a to je Srbija, vi koje ne interesuje rezolucija 1244, a sve vas druge rezolucije interesuju. Vi koji ćete da tražite da se poštuje i ono što nije potpisano, nećete da poštujete ono što ste potpisali i prihvatili. Jer šta vas briga, jaki ste, veliki i moćni. Može vam se. Nismo naravno mi jedini stradalni narod. Stradali su i Albanci i Bošnjaci i Hrvati. Mnogi oko nas. I naše je da poštujemo njihove žrtve da bi svi oni poštovali naše žrtve. Naravno da moramo da idemo u korak sa svetom i da čuvamo mir.

Foto: Tanjug

Malopre sam, koliko god se trudio da ne pustim suzu dok sam slušajući Marijanu Paskaš, ćerku našeg junaka Radovana Medića, samo zamislio da ja moram da javim nečijem detetu da mu je otac stradao. I zato, ljudi, dajem sve od sebe da sačuvamo mir. I da znate nije mi niko pomutio ni razum, nije mi niko pomračio pamet, nisam postao nikakav bedni izdajnik i to da mi govore oni koji su na najgori način, ne ćutali, već sprovodili naredbe onih koji su provodili agresiju, oni koji su najtežu agresiju nazivali kampanjama i intervencijama, kao da je kampanja za izbore ili intervencija na zubu ne daj Bože, a ne agresija protiv jedne slobodne zemlje. Moje je samo da kroz iglene uši provučem našu zemlju, da u ova suluda vremena u kojima ni sa kim racionalnio ne možete da razgovarate u svetu, u kojem svi pričaju da svigovore o miru, a u stvari niko o miru ustvari i ne govori, ne čujete ni reč mir nigde, jer je zabranjena, dozvoljene su reči samo da bude pobeda nad onim drugim i da onaj drugi poražen. Niko o miru da govori neće. Da sačuvamo našu zemlju, da sačuvamo i Gogijevu i Marijaninu decu, da sačuvamo malog Iliju, da sačuvamo svako naše dete ma gde da živi, ali da im damo zemlju na tacni i da im damo opravdanje za sve zločine koje su počinili to nikada nećemo.

 

 

Za razliku od Milorada, ja mislim da je naša obaveza da pokušamo da oprostimo. I baš kao što piše ovde iza mene: zaboraviti možemo smo ako nas ne bude i nema opravdanja za to. Nisu oni tada sprečavali humanitarnu katastrofu.

Iz dva razloga su sproveli agresiju - jedan je bio taj da pokažu: mi smo najjači i mi možemo sve, samo mi postojimo i samo naša dominacija u svetu. A drugi je bio da nam otmu Kosovo i Metohiju. I nemojte da izmišljaju priče i sve druge razloge. Danas na KiM je više Albanaca više nego što ih je bilo tada, samo Srba je trostruko manje nego što ih je bilo tada i baš ih briga što Srba nema i baš ih briga što Srba nema onih 40 hiljada u Prištini, i baš ih briga što u Peći više nema Srba, ima ih nešto u Goraždevcu, baš ih broga što ih gotovo nema ni u Prizrenu, Uroševcu, ni u Gnjilanu, ni u mnogim drugim mestima, ne tiče ih se, samo je važno da dobiju opravdanje za sve ono što su učinili protiv našeg naroda. I nemojte da imate bilo kakvih iluzija. Ovo im govorim svaki dan, ovo govorim da svi oni mogu da čuju i da vide. I to rade svaki dan. Da da, gledamo u budućnost, ali ajde malo poštovanje za ovu zemlju. Poštovanje za našu zemlju biće, tobož, samo onda kada se u potpunosti predamo, kada zaboravimo i ko smo i šta smo, i kada priznamo da smo krivi što su nas ubijali i kada kažemo da je Radovan Medić kriv što je kao zastavnik išao na svoj posao, kada kažemo da su Milica Rakić i mala Bojana iz Kuršumlije - kolateralna šteta. Mala Sanja iz Varvarina - kolateralna šteta... E nisu oni kolateralna šteta, kolateralna šteta čovečanstva ste vi zlikovci koji ste ubijali tu decu i nevine ljude ni krive ni dužne. Vi ste kolateralna šteta. To što danas mirno šetate svetom i glumite kako ste pametni i jaki, i ne znam kakvi, može vam se - silni ste i moćni, samo zapitajte se zašto je 24 godine kasnije ovoliko ljudi na ovom trgu, zapitajte se. Zapitajte se zašto su ljudi došli, ne samo, jer kod Marijane suzu niste mogli da vidite, da oplakuju svoje stradale, već da kažu: "Rušili ste nas i rušili. Lomili ste nam i kičmu i vrat. Lomili ste nam narod, ubijali ste nam decu. Niste nas ubili, živeće ovaj narod, živeće ovaj narod uprkos svim vašim pokušajima i živeće ova zemlja Srbija, nećete je srušiti ni slomiti".

Foto: Tanjug

Sa nama su ovde večeras i Romi i Bošnjaci i Mađari i pripadnici drugih naroda. Svi ljudi koju ovu zemlju osećaju kao svoju domovinu, kao svoju otadžbinu. I oni su zajedno sa nama prolazili kroz sve strahote i oni danas dobro osećaju šta je to značilo. I njih jednako kao i nas, a ne zaboravite, naš prijatelj Viktor Orban tada je sprečio njihove pokušaje da nas s kopna napadnu iz prvca Mađarske i tek nedavno mi je to javno saopštio, tek nedavno mi je rekao da to smem i da kažem, jer mu je to zamerila i tadašlja premijerka Velike Britanije Margaret Tačer.

Planirali su crnu, najgoru sudbinu za naš naord i za našu zemlju. A mi smo ljudi počeli da se oporavljamo. Pogredajte pre samo 10, 12 godina, pa mi nismo smeli da obeležavamo da odnesemo jedan venac, dva cveta 24. marta. Reč da kažemo nismo smeli. Nismo smeli ovo da nazovemo agresijom iako po svim normama međunarodnog javnog prava klasična i to najgora vrsta agresije je izvršena protiv naše zemlje. Počeli smo zemlju da podižemo. Naša zemlja više nije na začelju u regionu. Naša zemlja je prva po svim ekonomskim parametrima, naša zemlja raste i gradi najviše auto-puteva, pruga, naučnih i tehnoloških centara. Naša zemlja ima najmanju stopu nezaposlenosti, ali naša zemlja je počela da se seća.

I hoću da se zahvalim predsedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku, nije to ni moja, ni samo moja ideja, to je naša zajednička ideja - da obeležavamo stradanje našeg naroda u Jasenovcu, da obeležavamo stradanje naših vojnika na Košarama, da obeležavamo stradanje našeg naroda u NATO agresiji, da zajednički ustanovimo datum srpskog jedinstva 15. septembar - datum kada je izvršen proboj Solunskog fronta. I šta god bilo i kako god bilo umemo uvek da učinimo da uvek budemo zajedno, da znamo da to pripada našem narodu, ali i svima drugima koji sa nama žele da žive u miru. 

Pred nama je težak period. Kada sam o tome govorio ljudi obično to ne razumeju, misle preteruje - sutra običan dan dolazi. Živimo u vremenima u kojima - je li mogao ko da pomisli da će da bude gonjen jedan od lidera jedne od najvećih zemalja sveta opet u nekom Hagu, sad pred nekim drugim sudom. Moguće je. Svašta se nadvilo nad svetom i nad ovim našim delom sveta, gde misle da je prilika da konačno završe sa nama. Da je prilika da konačno izdamo taj recept i to opravdanje za sve ono što nam je činjeno i sve ono što je protiv našeg naroda napravljeno. A naše je da se jedinstveno borimo za našu zemlju. Da gledamo da ova naša divna polja i oranice daju još bogatiji plod, da gledamo da imamo što više dece, da čuvamo našu zemlju, da čuvamo i Ustav svoje zemlje.

I hvala i našoj braći i sestrama koji su sa Kosova i Metohije danas došli ovde u Sombor u svoju zemlju, jedinu koju imaju - Srbiju. Hvala našim predstavnicima našeg naroda iz Crne Gore, Severne Makedonije, Slovenije, svida odakle su došli večeras. Naša muka je uvek i njihova muka. I na kraju hoću da se zahvalim vama, dvivni ljudi u Srbiji, građani naše Srbije koji ste uvek dobro razumeli šta nam je činiti i šta je dobro za našu zemlju. U 20. veku nema rata koji kroz našu kuću nije prošao, nema kuće koja bez deteta nije ostala, nema kuće koja za roditeljem nije žalila. Dajte da pokušamo da sačuvamo mir ne dajući ni srce ni, ni dušu, ni kičmu, ni glavu, ni ruku ni nogu naše zemlje i našeg naroda.

Foto: Tanjug

I ono što je važno. Mi pre 10 godina nismo imali ni vojsku. Danas je naša vojska mnogo snažnija. Videćete to 22. aprila kada to budemo pokazali svima. Mnogo mnogo snažnija. Danas mi nismo onako mali i nismo onako lak plen kao što smo bili 1999. godine, ali dovoljno smo pametni i mnogo mudriji i pametniji da i dalje vidimo kolika bi sila krenula na jednu slobodarsku zemlju samo da dokažu da su bili u pravu. Zato to ne smemo da dopustimo.

Moramo da rastemo da se razvijamo, da čuvamo mir, da nam vojska napreduje i da bude uvek odvraćajuću faktor za svakoga. Da gledamo kako da sačuvamo sve ono što je naše i da nikada ne tažimo ništa tuđe. A onima koji umisle, a danas sam video kako su saglasni da su oko toga da su divne, pravedne stvari radili prištinsko rukovodstvo i predstavnici Kvinte, divne velike i pravedne stvari. Ljutite se na nas koliko hoćete, prebacujte mi danima, nedeljama, govorite mi da sam čovek prošlosti, a da ste vi ljudi budućnosti. A lepo. Lepo vam je društvo. Lepo ste se vi to dogovorili. Nego, kako to da još ne slomiste jedan mali narod. Jedan mali narod koji je i dalje nepokoren i koji nikada nećete pokoriti. Kako to da taj jedan mali narod ne vidi da nije bio kriv što ste mu ubili Milicu Rakić i Radovana Medića?

Neće biti da smo svi glupi. Neće biti da ne razumemo baš sve, ili možda baš zbog svega toga razumemo bolje nego iko. Moja poruka vama je: Da, hoćemo mir. Nećemo nikakve sukobe, ni sa NATO, ni sa bilo kim, ali vam svima lepo kažemo da ćemo čuvati svoju zemlju. I kada vam kažemo šta su crvene linije, onda nemojte sa tim da se igrate i nemojte dalje da se pritiskate, jer onda ćete dobiti odgovor ponosite, dostojanstvene i junačke Srbije, a naš odgovor je: Ne damo Srbiju i nikada je nikome nećemo dati! Ne damo Milicu i Radovana, ne damo Sanju i Bojanu, ne damo vam našu decu i nikada ih nećemo zaboraviti! Živeće naš narod! Neka živi Srbija! Živela Republika Srpska! - poručio je predsednik Vučić večeras u Somboru.