O PENDŽERIMA, PADU I MORALU! Najnovija kolumna Ivana Radovanovića

Na pitanje da li nas je podelio zločin, ili naknadni odnos prema zločinu, ne treba ni odgovarati, besmisleno je, pošto je svako od nas već pronašao svoj odgovor i čvrsto ga se drži.

Emocija je, danas, u Srbiji, previše jaka da bi se s njom moglo razgovarati. Onih koji se "nadimaju od besa" sasvim je dovoljno da se zatvori "Gazela". Oni traže da se vlast smeni, "krivci" kazne i zahtevaju "peticiju za ukidanje Vučića".

Oni koji žele na to da odgovore, pokazaće se na mitingu koji je predsednik Srbije zakazao za 26. maj. I tražiće izbore.

Posmatrati sve to, bez zaključivanja koje se svodi na dogmu, bespogovornu i konačnu verziju istine, đavolski je težak posao, u kojem nije zgore obratiti malo pažnju na istoriju, i na jednu bizarnu godišnjicu koja će biti obeležena za samo koji dan, 23. maja. 

Reč je o DEFENESTRACIJI. Termin koji je nekad bukvalno značio bacanje kroz prozor, dok se danas upotrebljava i da bi se opisalo primoravanje nekoga da ode sa vlasti.

Obzirom na parole onih koji protestvuju, nije preterano glupo zaključiti da, ovog maja, prisustvujemo jednom takvom pokušaju.

Defenestracija je inače drevni običaj, nikada zvanično ozakonjen kao sankcija, ali uredno i redovno primenjivan.

Prva zabeležena je ona biblijska, kada je Izebela (u našoj transkripciji Jezavelja), ženasevernojevrejskog kralja Ahaba, ubijena tako što je bačena kroz prozor, uličnim psima. Tokom noći oni su svoj posao obavili i od nje je ostala glava, parče stopala i po neka oglodana kost.

Ovakav brutalno simboličan kraj, Izebela je, prema Bibliji, zaslužila zbog negiranja jednog i jedinog jevrejskog Boga. Feničanka rodom, iz Sidona, ubedila je svog muža da podigne hram feničanskom božanstvu Baalu, pobila mnoge jevrejske proroke i pokušala čak da skine glavu jednom od najvećih, proroku Iliji, što je sve dovelo do gašenja, po Božijoj naredbi, Ahabove dinastije i njenog ritualnog ubistva. Religijski motiv, koji je je izbacivanje kroz prozor opravdavao kao "moralni čin", dugo je ostao osnovni u sličnim događajima.

Kada je postigla mir sa hugenotima, Katarinu Mediči i njenog sina Šarla IX katolički sveštenici su u  propovedima upoređivali sa "Izebelom i Ahabom". Verovatno i zato, dobro motivisana strahom od katolika, ova vladarka Francuske ubrzo je organizovala pokolj Hugenota, čuvenu Bartolemejsku noć (23/24. avgust 1572. godine), tokom koje je Gaspar di Kolinji, hugenotski vođa, bačen kroz prozor. Njegova glava, pošto je rulja, poput pasa, završila sa njegovim telom, odnesena je Katarini Mediči, a ona je zatim tu glavu poslala, kao poklon, i dokaz prave vere i privrženosti, samom Papi. Biblijski primeri, njihovo oponašanje, često znaju da budu dražesni.

I bilo ih je sijaset, pre 23. maja 1618. godine, a opet je baš ovaj datum, događaj koji se tada desio, uzet kao primer prve defenestracije u našoj istoriji.

Sve je počelo u Pragu, bohemijskoj prestonici, koja je bila deo habsburške imperije. I naravno da je religija ponovo igrala važnu ulogu.

Veliki deo Bohemije činili su protestanti, dok je vladajuća religija kuće Habsburg, čitave imperije, bilo katoličanstvo.

I da dugu priču učinimo kratkom, vođe bohemijskih protestanata osetile su se ugroženo, njih dvestotinak upalo je u Praški zamak, održalo ad hok suđenje i zatim, kroz prozor, sa visine od nekih 18 metara, izbacilo trojicu ljudi. Dvojicu carskih regenata - Boritu Martinika i Vilema Slavatu, kao njihovog sekretara koji se zvao Filip Fabricijus. 

Za divno čudo, ova zvanično prva istorijska defenestracija nije okončana kao sve prethodne. Sva trojica su preživela pad, i zahvaljući tome kasnije postala slavna.

Objavljivali su i svedočanstva, u kojima su tvrdili da su lično deva Marija i vojska anđela (božanska intervencija), ublažili njihov pad.

Pominjanje Boga, u ovom slučaju, pomalo podseća na čuvena suđenja iskušenjem, srednjovekovni običaj, ozakonjen, u kojem se višoj sili prepuštalo da odluči o nečijoj krivici. Potope čoveka u vodu na sat vremena, naliju vrelim olovom, nateraju ga da prođe kroz vatru, pa ako preživi, Bog se umešao, nema problema, i sve je kako treba.

Opet, defenestracija nikada nije bila deo ove legislative, računalo se valjda na konačnost samog čina, na odsustvo svake sumnje u krivicu onog koji izleti kroz prozor, pa je praški slučaj ostao i kao kuriozitet, i kao opravdanje onoga što je sledilo.

A sledio je čuveni Tridesetogodišnji rat, tokom kojeg su bohemijski protestanti vrlo brzo dočekali istu vrstu obrednog ubistva. Većina ih je ili pobacana kroz prozore Praškog zamka, ili su o iste te prozore obešeni. To je običaj koji se zove "proširena defenestracija", a uveo ga je u upotrebu Lorenco de Mediči, posle jedne neuspele zavera i istog takvog atentata na njega. Sasvim u duhu renesanse, okitio je Firencu telima zaverenika koji su, obešeni, visili sa prozore. Botičeli je angažovan da sve to lepo i naslika.  Izbacivanje kroz prozor sadrži u sebi gomilu simbolike.

Prva je vezana za pad, izraz koji od davnina ukazuje na nečije fatalno degradiranje. Sotona je "Pali Anđeo", bačen sa neba, pravo u Pakao. Pada se sa vlasti, pada popularnost, pada nečija vrednost, pada ekonomija, pada imperija, i sve to uvek zvuči tragično.

Pad je, po pravilu, konačan, nema povratka posle njega, bar do Sudnjeg dana, kako nas lepo uči Biblija. Pad je kraj, svršetak, i kazna, koju su stari Rimljani primenjivali tako što su one najgore zločince, ubice, bacali sa Tarpejske stene, osamdeset metara visoke litice iznad Rima.

Kada s nekim, nečim, hoćeš da završiš, zauvek, srušiš ga, baciš, oboriš, gurneš - da padne. Prozor, opet, nosi drugu simboliku. On je sastavni deo kuće, samim tim deo doma, dakle i deo sistema, uređene zajednice, nekog reda i sigurnosti koju dom pruža onima koji u njemu žive.

Izbaciti kroz prozor, baš zato znači i otarasiti se nečega što taj mir, red narušava, ugrožava sigurnost. U nemačkim zemljama, u ranom srednjem veku, zakonom je, primera radi, bilo propisano da se tela samoubica izbacuju iz kuća, kroz prozor. Obrazlažući odluku o vešanju zaverenika, Lorenco Mediči je izrekao: "Izbacujem vas iz svoje kuće".

Vrlo sličnu simboliku ima i naš istorijski slučaj defenestracije. U Majskom prevratu (i ta godišnjica nam stiže), kralj Aleksandar i kraljica Draga najpre su ubijeni, a zatim i bačeni kroz prozor. Čitava dinastija je tako izbačena, odstranjena iz kuće. 

Ovakva postavka, bilo da je religijska, moralna ili "sanitarna", pruža sijaset opravdanja onima kojima defenestracija padne na pamet. Bohemijski protestanti su, u presudi protiv trojice nesrećnika, napisali da se njome dotični "privode pravdi". U Apologiji, koju su sastavili nešto kasnije i uputili je caru, naveli su da su bili primorani na taj čin, da je on pre svega "akt odbrane", i da je bio uperen protiv onih koji su "narušavali pravdu i opšti mir". U daljem objašnjenju, naveli su da "ni jednoj drugoj osobi nije tokom čitavog tog procesa ni na koji način nauđeno" i da je samo izbacivanje kroz prozor bilo neizbežno, jer "nije bilo ni prikladno ni moguće uraditi nešto drugo".

Ako vam ovo liči na objašnjenja koja su davali organizatori blokade "Gazele", s pravom liči, te tu dolazimo do onoga što pokreće defenestracije i pokušaje defenestracije. Osećaj ugroženosti, u svemu tome, nije dovoljan. Mnogo je više roditelja, običnih ljudi, koji su se zbog ubistva u školi osetili ugroženo, nego što onih koji su šetali "Gazelom". Da bi iz osećaja straha, nesigurnosti, neko krenuo u nešto što je, po njemu, "opravdana agresija", "akt odbrane" kroz napad, finalni čin umesto kojeg "nije ni prikladno ni moguće uraditi nešto drugo", potrebno je još elemenata.  Jedan od njih je svakako politika, jer je defenestracija, uvek, politički akt.

Opet, da bi ta politika krenula u ritualno ubistvo, kao konačno rešenje, mora da bude nečim pokrenuta. Religija, pojednostavljena u verovanje, u neku vrednost, poredak, može svakako dosta dobro da posluži. Tu su zatim pravda - praško "privođenje pravdi" - i moral, koji je, po organizatorima defenestracije, ozbiljno narušen, do te mere da počinilac zaslužuje da bude izbačen "iz kuće". Koliko je to važno, vidi se i po beogradskim događajima. Oni koji su krenuli u defenestraciju pozvali su se upravo na moral/nemoral, koji je, po njima, prekršen, oličen u tome što predsednik i premijerka nisu otišli da upale sveću ispred škole "Vladislav Ribnikar", u kojoj se tragedija dogodila.

S druge strane, postavlja se pitanje, kako se ta priča o "nemoralnosti" proširi do skupa koji blokira most i traži "ukidanje Vučića". Ovaj poslednji zahtev izrekla je jedna glumica, čiji politički angažman, u nekoj stranci, nije poznat, i to je prvi putokaz. Nekada su se defenestracijom bavili oni koji su bili vođe, lideri, predstavnici grupe, crkve, države.

Njih dvestotine iz Praga su svi redom bili predvodnici protestantskog pokreta u Bohemiji. Izebela je izbačena  kroz prozor po naređenju budućeg kralja. Aleksandra i Dragu ubili su i bacili kroz prozor oficiri. Danas je ta vrsta "politike" daleko od političara, oni je, može se reći, samo slede. Umesto njih tempo diktiraju glavni komentatori sa mreža, portala, glumci, lumpen- intelektualci željni pažnje. O tome koliko je fer van politke, bez političkog angažmana, zagovarati nešto tako krupno kao što je svrgavanje sa vlasti, i time izbegavati odgovornost, jer ona sleduje, na kraju, samo političarima, na nekom drugom mestu, ovde ćemo se baviti nečim drugim. Najpre time, kako se emocije, koje pozivanje na moral izaziva, šire. Istraživači sa Prinstona objavili su studiju koja je dosta precizno to objasnila. Pre svega, njihova tema je sam moral. Društvena nad- norma, pravila ponašanja, načela, koje kod svakog od nas formiraju socijalno okruženje, vaspitanje, grupa kojoj na ovaj ili onaj način pripadamo.

Primera radi, za neke je moralan-važan odlazak u školu, a za neke je moralno-važnije to što je pokrenuta akcija prikupljanja nelegalnog oružja, povećan broj policajaca, psihologa i pedagoga po školama. Moral, takođe zavisi i od perspektive. Vest o tome da se Dženifer Aniston akcija srpskih vlasti veoma svidela, gledajući je iz Amerike, najbolje o tome govori. Nesrećna žena, i ne zna koliko je deo srpskih tviteraša sada mrzi i priča o njenom botoksu.  I kada smo kod tvitera, on je još jedan putokaz. Onaj ka pravljenju skupine koja želi defenestraciju. Vrlo lak proces. Društvene mreže, zahvaljujući alogoritmima, veoma uspešno fomiraju grupe istomišljenika. Svačija interesovanja, uverenja, stavovi, strasti, uredno se prikupljaju, da bi, na osnovu njih algoritam utvrdio kojoj grupi neko pripada i uputio ga na istomišljenike. Time se, po naučnicima sa Prinstona, sasvim spontano širi (difuzija), nešto što oni zovu "moral contagion" što doslovce znači - moralna zaraza. To, automatski, podrazumeva da se uspostavlja vladajući moral, i da se sve, svako, što i ko se ne uklapa u "moral" grupe, proglašava za neprijatelja, diskvalifikuje, dehumanizuje i izbacuje iz "odabranog društva".

Osim tog jednog i jedinog, u grupi opšteprihvaćenog moralnog stava, nikakve rasprave nema. Protivnici su svi koji misle drukčije, a samo pogled na tviter naloge prevodnika grupa jasno pokazuje kako se sa protivnicima završava. "Izdajnik", "Svinja", "Saučesnik", "Treba ga ošišati", "Bagra", "Staviti ga pred zid", "Žvalavi"...kratki su opisi onih drugih, sa vrlo jasno usmerenom agresijom. Pored ovog agresivnog narativa, u okviru grupe, oni koji bi da je predvode, koriste parole sa jakom emotivno - moralnom porukom.

Te kratke rečenice su često, baš kao i sve parole, isprazne i besmislene. Posle ubistva u školi, prvosveštenici sa tvitera su vikali: "Ne damo da nas  gaze"(?!); "Vratite nam dostojanstvo"(?!); "Hoćemo zakone"...ali smisao u svemu ovome uopše nije ni bio bitan. Pomenuta studija je utvrdila da ta vrsta poruka beleži ogroman rast kroz retvitove, i to za nekih 95 odsto. Zaraza se, drugim rečima, širi geometrijskom progresijom. I kada se svemu dodaju tradicionalni mediji, koji sve više imaju ulogu političkih aktera, koji i sami umesto informacija "šire moral", jasno je da je politika, u ovom slučaju opoziciona, samo sledbenik, a nikako pokretač ovog majskog pokušaja defenestracije.

Baš zato, za kraj, možda nije naodmet setiti se i da istorija, Čerčilov odlazak sa vlasti, a istu je izgubio na izborima, i vest o tome dobio u Postdamu, tokom konferencije na kojoj je deljena Evropa između sila pobednika, elem, taj događaj, njegov gubitak na izborima, istorija pamti kao "defenestraciju". Što bi rekli, možda da ipak probamo nešto normalnije, mirno, civilizacijski primereno. Ako ni zbog čega drugog ono zato što, i to nam istorija govori, i ispadanje kroz pendžer takođe ume da bude zarazno.