Prvenstvo Srbije u pljuvanju u vis

Tutnje oluje nad Srbijom. Kao da se ratne, političke i meteorološke nepogode sustižu i prepliću. Nijedna da nas mimoiđe. Plašimo se čak i vedrog i sunčanog neba bez ijednog oblačka. Nikad nismo sigurni šta će nam odozgo pasti na glavu i ko će nas sve opljunuti. Često se sami sa sobom takmičimo u pljuvanju u vis.

Pljuckamo tek tako da nam prođe vreme, da malo odmenimo neprijatelje da se ne muče i ne prljaju kad već sami to možemo da obavimo. Svako pljuvanje i mržnja prema Srbima i Srbiji počinje obično među nama, uglavnom u Beogradu, sve dok ne postane zvučna rezolucija, kojekakve pretnje i sankcije, osuda međunarodne zajednice i zaštita ljudskih prava svih ograničenih i hendikepiranih koji imaju tu privilegiju da su antisrpski usmereni u bespoštednoj borbi za slobodu. Poželjno je, preporučljivo i dozvoljeno biti terorista, vehabista, džihadista, islamista, fašista, ustaša, komunista, marksista, lenjinista… Oduvek je samo sumnjivo biti Srbin, to je zarazna bolest , nešto što se meri sa epidemijom ili bar zločinom. I dvojica ili malo više Srba u kafani, kompletan su udruženi zločinački poduhvat . Ako već ne razbiju kafanu, razbiće čovečanstvo. U poslednje vreme Srbi su najopasniji na tzv. demokratskim izborima, bilo u Srbiji ili van nje. Toliko su se osilili na biralištima da im ne može niko ništa. Srećom i kad pobede ne mogu da dođu na vlast. Previše ih je preostalo posle Jasenovca, raznih oluja, munja, bljeskova i gromova, Nato bombardovanja. Preživeli su čak i kada je bilo – sto Srba za jednog Nemca – u okupiranoj i izgleda jedinoj evropskoj Srbiji. Propali su uzaludni pokusaji da se Srbi pripitome, stave u civilizacijske lance i nekako rehabilituju tako što će povazdan glasati, vriskati i pljuvati protiv sebe.

Kad-tad će se u njima probuditi izgubljeni ponos da ničiji zulum i poniženja ne mogu da trpe. Smeju nam se u lice kada u samoodbrani kažemo da nijedna Srbija nije dovoljno mala, kažnjena i zgažena da u očima naših neprijatelja ne izgleda Velika. Niko se ne boji Velike Albanije, BiH  Crne Gore, Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Bugarske… Sve je to lekovito i spasonosno ne bi li se ti nesrećni narodi, uglavnom bivši Srbi, odbranili od sebe i svoje ružne prošlosti. Srbi su daleko veći, ne samo od Srba i Rusa, otrprilike ih je 300 miliona osvetnika, nego i od Amerikanaca, Nemaca, možda i Indijaca. Da se ne radi o Srbima neko bi tu srpsku paranoju proglasio za planetano ludilo i megalomaniju. Međutim, sa Srbima i od Srba je sve moguće.

Ne zazire samo Zapad od Srba nego čak i Rusi, da ih Srbi po ko zna koji put ne uvale u neku nesreću. Zbog Karađorđa, srpskog ustanka i revolucije, Napoleon umalo nije ušao u Moskvu. Zbog atentata Gavrila Principa, Rusi su praktično u komunizmu proćerdali 20. vek, iako su se Srbi brzo okrenuli Zapadu i Americi. Slovenački predsednik Drnovšek je u Kremlju početkom devedesetih govorio da je Rusa i Slovenaca tačno 300 miliona. Ponavljali su to i Tuđman i Mesić dok su ih kitili najvećim ruskim ordenjem. Za Jeljcina je čak i Milosević bio nepopravljivi Amerikanac koji se malo sporečkao i zakačio sa svojim šefovima među bankarima na Volstritu.

Teško je biti Srbin, al’ je lepo i ponosno, pa pošto košta da košta do poslednjeg Srbina. Mogli smo i mi da se uvučemo u neku značajnu zadnjicu poput Hrvata, Bugara ili Albanaca. To je neuopredivo spokojnije i bezbednije bez obzira koliko zaudara od blama i sramote. Nijednom svom vladaru, zaključno sa Aleksandrom Vučićem, Srbi to nikada ne bi oprostili. Nije da pre njega nije bilo onih koji su se svuda okolo klanjali, klečali na kukuruzu kao jazavac pred sudom i pokorno se izvinjavali. Ni to im nije pomoglo. Jednostavno se ne može pobeći od srpske sudbine. Nažalost, mala je uteha što nas najviše poštuju upravo oni koji nas muče, gaze i komadaju. Neka nas daleko manje poštuju, samo da nas poštede. Ovo šta nam rade je postalo neizdrživo.

PIŠE: Vesna Radusinović