Krstić razbucao Borisa Tadića! Na izborima koje bi on organizovao, N1 i Nova S ne bi postojale!

Reakcija Nebojše Krstića na intervju Borisa Tadića "Danasu", koju ovaj beogradski dnevnik nije želeo da objavi, objavljena je u listu Politika.

- U petak, 24. januara, u „Danasu” je objavljen intervju s Borisom Tadićem. (Pokušao sam da ovaj odgovor objavim u tom listu, ali sam odbijen, pa sam ga poslao „Politici”, koja je tradicionalno otvoren list.) Naslov pomenutog intervjua glasi: „Pređena je tačka bez povratka, sazrelo za generalni štrajk”. Sam naslov mi je privukao pažnju. Koliko ja znam, u Srbiji danas ne postoji nijedan ekonomski razlog za štrajk, a pogotovo ne za generalni. Ekonomski razlozi su po pravilu koren svakog štrajka zaposlenih ljudi, a pre nekoliko dana prosečna plata u Srbiji je prešla psihološku granicu od 100.000 dinara, imamo najvišu stopu privrednog rasta u Evropi, broj nezaposlenih je na istorijskom minimumu (što podrazumeva da je broj zaposlenih na maksimumu); po direktnim stranim investicijama smo bolji nego sve ostale zemlje regiona u zbiru. U Srbiji se podiže i gradi infrastruktura kao nikad ranije (ako krenem da nabrajam šta je sve u poslednjih desetak godina izgrađeno, od auto-puteva i pruga do kliničkih centara i bolnica, ovaj ionako predugačak tekst zauzeće ceo nedeljni dodatak „Danasa”). Sve su to opštepoznate činjenice, zato sam se i zapitao gde je tačno Tadić uočio pomenutu „zrelost” za generalni štrajk. U tekstu intervjua nema odgovora.

U okviru svoje elaboracije kritike demokratičnosti „režima”, bivši predsednik kaže kako se problem (nedostatka demokratije) ne može rešiti tako što vlast „koja više od decenije generiše korupciju i kriminal” ispuni bilo kakav zahtev.

- Pomislih kako Tadić možda ne zna da je opštenarodni nadimak nas demokrata „žuti lopovi”. I možda ne zna da to nije bez osnova. Možda je zaboravio da su iz naših, demokratskih, redova iznikli neki od najvećih korupcionaša i lopova u Srbiji, znači, ljudi koji su posle obavljanja državnih, pokrajinskih i lokalnih funkcija postali „teži” za milione i milione evra. Boris Tadić zna da ja znam da je on to za vreme svoje vlasti savršeno dobro znao, a zna i da u vezi s tim ništa nije preduzeo, osim što je to, ovlaš i izokola, pomenuo nekoliko puta na glavnim odborima DS-a, ali bez ikakvog efekta. Ako je to tako, a jeste, kako je Tadić živeo s kraljevima korupcije iz DS-a za koje je direktno bio nadležan, a evo, sada demonstrira koliko mu je, zaboga, nepodnošljiva ova „korumpirana vlast”? Sem ako sada ne računa na studente koji se u vreme korupcijskog mahnitanja DOS-a i DS-a nisu rodili ili su se igrali u pesku, pa ih je lako preveslati.

Foto: Ata images

Potom Tadić kaže: „Raspisivanje referenduma nudi vlast koja je svake izbore raspisala bez minimuma uslova za fer i slobodno glasanje.” Iz ovog sam zaključio da su izbori u vreme vlasti DS-a i Tadića imali maksimum uslova. Imam i predlog! Kad se obori Vučić (što će se desiti do Uskrsa, garant) da se vrate izborni uslovi koje smo imali 2012. Da se birački spiskovi iz digitalne vrate u papirnu formu, a da se iskopira medijska geografija od pre 12 godina, znači, da sve medije koje je vlast kontrolisala tada, kontroliše opet, a da opozicija dobije one koje je imala 2012, znači, da dobije TV KCN i Radio Fokus. Pretpostavljam da je Tadić ciljao upravo na te izvanredne izborne uslove. U toj konstelaciji maksimalnih uslova N1 i Nova S ne bi postojali, dodajem čisto kao podsetnik. Ko bi od predstavnika bivše vlasti prihvatio ovaj predlog? Zašto niko kad su to maksimalni uslovi? Ako niko, onda molim da prestanete s pričom o tome kako je došao zli Vučić i minimizovao vaše maksimalne izborne uslove. Baš kao što bi bilo korisno da svaki političar bivše vlasti pokaže koju je instituciju izgradio ili koja je funkcionisala pre nego što ju je Vučić destruirao. A kad smo kod demokratičnosti, bilo bi korisno da bivši predsednik objasni šta je tačno u njegovoj vlasti bilo demokratskije od ovog sad s obzirom na to da su u ono vreme i Tadića optuživali da o svemu odlučuje, da se za sve pita, da krši Ustav i da ne poštuje institucije, i to je radila ista galerija likova koja to već deceniju radi Vučiću. Te ličnosti, igrom slučaja, iste su one koje su 2012, nezadovoljne Tadićevom demokratičnošću, glasale za Tomu, a onda su se zaprepastile kad su ugledale Vučića. Ovih dana slavimo dvanaestogodišnji jubilej njihove zaprepašćenosti. Ko mi ne veruje, nek pogleda fajl „Vesna Pešić”.

Tadić dodaje da „režim” ne ume da se nosi sa studentskim protestima. „Prvi put u situaciji su da ne mogu da kontrolišu (protest) bezočnom propagandom i zastrašivanjem.” Ex, predsednik, kanda, ima slepo oko na bezočnu propagandu i zastrašivanje koje je iniciralo protest i koje ga usmerava i kontroliše. Ne primećuje da to rade određeni mediji koji, osim u Beogradu, ordiniraju i u Hrvatskoj i u Sarajevu, ali tamo u sličnim i gorim tragedijama ne provociraju građanski rat, ne organizuju višemesečne ulične hepeninge i ne lešinare bez ikakvog srama i mere. Kad u Hrvatskoj naoružani „branitelj” uđe u starački dom i pobije šestoro staraca ili kad drugi krene da kolje decu i nastavnike u osnovnoj školi, N1, Nova S ne targetiraju Milanovića i Plenkovića, ne vode kampanju „sistem ne funkcioniše”, ne promovišu nerede, ne lobiraju za koaliciju „Protiv nasilja”. Takvo ponašanje rezervisano je samo za Srbiju. Kako Tadić objašnjava ovaj fenomen?

„Studenti su pokrenuli ove proteste, njihova uloga je nemerljiva”, tvrdi Tadić, iako to naprosto nije istina. Proteste su pokrenuli isti oni koji su protestovali protiv poplava, migranata, kovida 19, vakcina, „Ribnikara”, litijuma i raznih drugih lakše zaboravljivih pojava. Znači, profesionalci. No, odaziv građana bio je katastrofalan.

Gori nego kad je Tadić onomad skupljao potpise za Vračar. Nigde žive duše. Morali su Đilasovi zaposleni lično da blokiraju raskrsnice i Stari most. I morale su drugarice opozicionarke da napadaju policajce ispred tužilaštva u Novom Sadu. Pa se onda neko dosetio da postoje stranački aktivisti i među studentima. I da NGO-i imaju svoje. Pa se to dizalo, nimalo spontano. Pa su „naša deca” ustala poneta saznanjem da postoji i zabava izvan interneta. I to samo njih tri do pet odsto od ukupnog broja studentske mladeži.

„Da bi se ispunili studentski zahtevi, ovi protesti ne smeju ostati samo studentski”, navodi vodu na svoju vodenicu Tadić.

Rad vodenice je legitiman, ali je meni i dalje nepoznanica koji su studentski zahtevi. Da li su zahtevi, ako još postoje, dati da bi bili ispunjeni ili da ne bi bili, kako bi postojao trajan alibi za ulične žurke? Bojim se da su zahtevi lignja koja, kad god vlast pokuša da je uhvati i ispuni, isklizne iz ruke i sakrije se u fluidnom oblaku „nepravde i nedemokratije” koju su „naša deca” prepoznala, što je Ivanki Popović, Majiću i Vladimiru Kostiću dalo hrabrost i kičmu, pa su s puno elana krenuli po Srbiji kako bi hrabrili maloletne đake da blokiraju škole i ulice.

Zato bi, tvrdi Tadić, bilo „licemerno podržavati blokade, a ne podržavati generalni štrajk”. Čitam baš izjavu Dragana Đilasa iz decembra 2009. Taksisti su, naime, tada najavili da će započeti štrajk sporom vožnjom sa četiri lokacije u Beogradu, pa im gradonačelnik Đilas poručuje, citiram: „Niko ne sme da blokira grad!” I onda dodaje da Ministarstvo unutrašnjih poslova treba da preduzme mere i spreči blokadu Beograda. E, ali to su bila demokratska vremena! Danas, u vreme nedemokratskog Vučića, i Tadić i Đilas misle sasvim obrnuto. Na stranu to što je u vreme vlasti Tadića i Đilasa i uz pola miliona nezaposlenih, generalni štrajk bio daleko logičnija opcija nego danas.

„Studentski protesti bez preciznog političkog navođenja imaju svoju svrhu, ali ograničeni domet.” Ovde Tadić nudi sebe i svoj mastermajnd koji bi studentima mogao da bude na usluzi. Ali nema potrebe! Bivši počasni predsednik DS-a treba da bude spokojan.

Studentski protesti imaju vrlo precizno političko (i finansijsko) navođenje. Mnogo preciznije nego što Tadić može da ponudi. To dokazuje sinhronicitet akcija, odbacivanje prihvatanja zahteva, ograđivanje od svakog srpskog znamenja koje se makar i stidljivo pojavi na protestu, prihvatanje Kurtijeve i Piculine podrške i u tome da plenum, to tajno političko udruženje, ostane u ilegali i da za sve ovo vreme jedna jedina fotka ili frejm ne prodre u javnost, iako su akteri pripadnici generacije koja veći deo života provodi onlajn. Koji kuhar i koja kuharica su uspeli da disciplinuju „našu decu” na način na koji ni njihovi roditelji ne mogu, ostaje tema za istraživačko novinarstvo, ali uspeh to svakako jeste.

Foto: Foto: Informer

Ali Tadić je zabrinut. Konstatuje da je ovo „delikatan politički trenutak”. Zaključuje da od njega zavisi uspeh protesta. Zanima me šta je uspeh protesta. Šta je za studente, a šta za Tadića? Đilasa nema potrebe da pitam jer on je, kao što smo videli, protivnik blokade Beograda.

Tačka bez povratka, za Tadića, pređena je „nakon pokušaja ubistva studentkinje Sonje”. Incident koji pominje B. T. jeste povredio i ugrozio život devojci, ali ima li vozač ikakve veze s vlašću, strankama, politikom i studentima ili je iz nekog, još nepoznatog razloga, imao takav poriv da što pre prođe pored Pravnog da bi pokosio bilo koga ko bi mu se našao na putu? To još ne znamo. Imamo samo biografiju vozača, a ona ne ukazuje na ono što tvrdi predsednik SDS-a. Spekulacije kojima se Tadić pridružuje su dolivanje ulja na vatru emocija koje treba da povećaju izlaznost. Ako je to „precizno političko navođenje” koje on studentima nudi, kažem, ne treba da se trudi, pošto precizno lešinarsko navođenje 24 sata dnevno vrše „nezavisni” mediji. Na primer, kad vozilo, probijajući se kroz špalir ljubitelja demokratije i slobode, povredi psa, svi navezani na Šolaka i Đilasa „slučajno” zaborave da obaveste javnost da je u pitanju vozilo Hitne pomoći.

Boris Tadić zamera vlasti da je optuživala građane koji protestuju „da je krvava šaka simbol terorističke organizacije”. A odlično zna da Efraim Zurof nije vlast u Srbiji i da je to za Hamas i šaku činjenica. Pominje i srednji prst kao odgovor na krvavu šaku. Kaže da ta nepristojnost izaziva gnev građana. Ja bih ovim putem da podsetim Tadića, a i čitaoce „Danasa”, da je u tri požara u Novom Sadu (hotel „Putnik”, kafe „Kontrast” i kafe „Laundž”) živo zapaljeno ukupno 17 ljudi. To se dešavalo 2007, 2008. i 2012. Nijedan državni organ zadužen za nadzor nije odgovarao zbog tragedije, niti podneo ostavku. (Nemoj neko da prigovori da su ti spaljeni objekti bili privatni, jer i nad njima nadzor vrši država.)

Da je neko tada Tadiću, Bojanu Pajtiću ili Đilasu lepio krvavu šaku optužujući ih da su ubice i da su im ruke krvave, garantujem da bi ih to pogodilo i iznerviralo. Pa bi srednji prst lešinarima bio najblaža replika u odnosu na ono što političko lešinarenje inače zaslužuje.

Jedino stvarno ispunjenje zahteva, zaključuje Tadić, jeste smena ovog režima.

Kad je neko opozicionar logično je da uvek i u svakoj prilici traži smenu režima. Ex, predsednik, barem na papiru, nije opozicionar tipa Ćuta, pa se od njega očekuje više. Na primer objašnjenje situacije koja bi nastala kad bi mu se želja ispunila i kad bi ovaj režim sutra pao. Ko bi formirao vlast, kako, a da to bude na ustavan i zakonski propisan i demokratski način? Koja bi druga vlast imala legitimitet dobijen na izborima? To javnost zanima. To treba da objasni Tadić ili, ako on ne zna, kogod drugi. Jer čitava je furtutma zbog nedemokratičnosti, zar ne?" navedeno je u reakciji Krstića.