VELJKO PAUNOVIĆ I ČISTA EMOCIJA! O pokojnom ocu Blagoju, Partizanu, teškim danima i tituli PRVAKA SVETA!

Čista emocija... Proslavljeni fudbaler Veljko Punović je za sajt "Glas trenera" napisao više nego dirljiv tekst

Pismo Veljka Paunović prenosimo u celosti.

- Nekada sam pešačio četiri sata da bih otišao na trening, jer nije bilo benzina za autobus. Ali to nikada nije bilo teško za mene, išao sam bez hrane na trening, jeo sam posle škole. Normalno. Nisam ni bio svestan toga šta se događa. Kada pogledam nazad, sa benefitom ovog iskustva i pogleda, možeš reći da je rat u Jugoslaviji imao veliki uticaj na sve. Ali kada si mlad, uvek gledaš pozitivno na budućnost. A fudbal je za mene bio izlaz, izbeglištvo.

Nikad nisam gledao svog oca kako igra. Kada sam se rodio, imao je već 30 i karijera mu se bližila kraju. Ali ako spomeneš njegovo ime u mojoj zemlji, svi znaju o kome pričamo, Blagoje Paunović, Partizan Beograd, Jugoslavija.

Uvek smo zajedno govorili o fudbalu, za vreme doručka, ručka, večere. Braća i sestre takođe su voleli fudbal, ali ja sam bio taj koji je pokupio njegov talenat i ljubav prema sportu više od ostalih.

Kada sam bio baš mali, živeo sam daleko od stadiona Partizana, ali mi bismo proveli ceo put u kolima razgovarajući o fudbalu. Bila su tu uobičajena pitanja o školi i slično, ali naravno, najviše se pričalo o fudfbalu. O timovima koje je vodio ili u kojima je igrao, o mečevima koje smo zajedno gledali, o njegovom iskustvu kao igrača.

Često je govorio o finalu Evropskog prvenstva 1968. godine, kada je Jugoslavija izgubila od Italije. Rekao mi je da se vratio iz Rima posle turnira, 10.000 ljudi a je čekalo kod kuće, skandirajući njegovo ime. On i saigrači su bili ponosni na ono što su učinili, bili su blizu osvajanja zlata. Nadao se, govorio je, da će jednom to osetiti.

Foto: Starsportphoto

Moj otac je bio defanzivac, igrao je kao libero, čitao je igru iz zadnje linije, dodavao sa vrhunskom preciznošću u sredinu.. Bio je kreativniji, voleo je da se pridruži napadu i prevaziđe svoje uloge. Nije mnogo govorio o mojoj poziciji, od mene je tražio samo jednu stvar.

Kada sam imao 17 godina, otac mi je rekao da će me izvesti iz Jugoslavije, on je bio taj koji je doneo odluku. Kontaktirao je prave ljude i preduzeo prave korake, onda sam potpisao za Atletiko Madrid. Ljudi u klubu, predvođeni Migelom Anhelom Marinom i Radomirom Antićem, dali su mojoj porodici priliku da promenimo svoju situaciju. Fudbal je bila moja odluka i pre Španije, ali je u tom trenutku predstavljala blagoslovo. Mislim da sam samo pratio taj blagoslov, zbog toga sam bolja osoba i profesionalac. Moja porodična budućnost je sigurna zahvaljujući viziji mog oca, zbog odluke koju je tada doneo. Da nije, siguran sam da bih morao da ostanem u Beogradu i borim se da preživim aktuelnu situaciju.

Morate da razumete, naravno, da mi nismo menjali nacionalni tim i našu zastavu. Bila je to uvek Jugoslavija, pa je Jugoslavija dezintegrisana na Srbiju i Crnu Goru, sada je samo Srbija. Otac mi je uvek govorio o Jugoslaviji, umro je osećajući se kao Jugosloven, ali je uvek bio veoma ponosan što je Srbin i to je sada moja zemlja. Ja sam rođen u Makedoniji, ali sam sto posto Srbin. Kada mi je data šansa da vodim nacionalni tim, bila je to čast.

Uvek sam znao da želim da postanem menadžer, prešao sam prvi nivo treninga kada sam imao 29 godina, sa 34 sam već imao sve licence. Onda, kada kreneš, shvataš da li je to za tebe ili ne. U mom slučaju, jeste. I dalje se sećam kako sam završio svoj prvi trening kao menadžer, bilo je impresivno, osećao sam se sjajno.

Preuzeo sam nacionalni tim U18,znao sam da imam sve resurse da postanem menadžer. Takođe sam znao da treniram momke kao profesionalce, oni su bili najbolje iz svoje zemlje u svom uzrastu.

Foto: fanly.me/

Bili su već u prvim timovima respektabilnih klubova, znali su šta je profesionalno okružeenje, mnogi su bili u mlađim selekcijama i pre ove. Za mene, to je bilo kao da radim sa profesionalcima, tako smo i radili. Bio je to dugoročni projekat koji mi je dao vreme da razvijem ideje i svoj menadžerski stil.

Kao grupa, zajedno smo radili tri godine, da bismo došli do Svetskog prvenstva 2015 za U20. Bilo je lako da ih pripremim, znali su već sve što je potrebno. Bilo je bitno samo biti oprezan u našoj komunikaciji i ne preterati u tome, ključ je u radu koji smo imali u prethodne tri godine.

Važna je stvar što smo zajedno bili dosta vremena, prvo u Srbiji, a bilo je bitno adaptirati se na 12 sati razlike u odnosu na Novi Zeland. Zato smo otišli 12 dana pre početka Svetskog prvenstva, imali smo dovoljno vremena da se prilagodimo, jedan dan za jedan sat razlike.

Spremili smo se odlično, i mentalno i fizički, ali smo počeli porazom protiv Urugvaja u žestokom mču. Ali nismo odustali, tim je bio veoma jak, i rekli smo da idemo po plen u naredna dva meča. Odlično smo selektirani, igrači su imali glad za pobedama, pripremljeni su da poginu jedni za druge i svoju zemlju, sa istim ciljem, da osvoje nešto što niko nije pre njih.

Kako smo išli kroz turnir, igrali smo bolje. Teže su bile utakmice, mi smo bili bolji. Pre turnira, ljudi su rekli da je grupa komplikovana, da će biti teško da je prođemo. Ali mi smo imali već odštampane majice sa natpisom: Bog najteže misije daje svojim najboljim vojnicima.

Tim je tu poruku usadio u srce, i vidite šta se desilo - što je rival bio jači, to su moji dečaci bili jači.

Dosta mečeva smo dobili u teškim uslovima. U osmini finala smo Mađare pobedili u produžecima, u četvrtfinalu SAD na penale, u polufinalu, Mali u produžecima. Nije to slučajno, osećali smo se neuništivo.

Posle polufinala, bili smo euforični. Igrali smo protiv Brazila, i osećao sam se da nemamo šta da izgubimo. Ali sećam se, kada su svi otišli u krevet oko 4.00, ja sam uključio kompjuter, pogledao beleške i rekao sebi: Ne. Mi idemo da osvojimo ovu titulu. Idemo da pobedimo Brazil.

Pobedonosni gol smo dali tri minuta pre kraja produžetka. Cela klupa je bila u euforiji, rekao sam svima da ostanu smireni, ostala su još tri minuta. Mogli smo da postignemo i treći gol. Kada je sudija svirao kraj, uperio sam prstom ka nebu. Moj otac se nadao da ću jednog dana osetiti ono što jee on mnogo godina ranije. Bilo mi je žao što nije mogao to da vidi, preminuo je u decembru, šest meseci ranije. Ali naravno, mislio sam o njemu. Ceo moj život je fudbal, zahvaljujući njemu.

Kada smo se vratili u Beograd, dočekalo nas je 50.000 ljudi ispred Skupštine, gde uvek slavimo. A ovi klinci? Mislim da je na Svetskom prvenstvu u Rusiji najmanje jedan trebalo da ima važnu rolu. Stvari se menjaju, ali verujem da ova generacija ima kapacitet da ima veliku ulogu na turnirima u budućnosti.

Pre ili kasnije, verujem da će Srbija osvojiti veliko takmičenje. Naš je red - napisao je Paunović.

Bonus video: