KACUHITO KINOŠI, PIKSIJEV POMOĆNIK, ZA INFORMER PORUČUJE: Nazdraviću rakijom kad odemo u Katar!

Alkohol ne pijem, tako da rakiju nisam probao, ali obećavam da ću nazdraviti kad se plasiramo na Svetsko prvenstvo, kaže za Informer Kacuhito Kinoši, kondicioni trener u stručnom štabu fudbalske reprezentacije Srbije

Japanac, dugogodišnji saradnik i prijatelj našeg selektora Dragana Stojkovića Piksija, oduševljen je Beogradom, njegovom arhitekturom, čak i grafitima, a posebno mu se dopao srdačni i uvek prijateljski nastrojen srpski narod.

Mimo običaja da intervjue sa sagovornicima uglavnom radimo u poslepodnevnim časovima, “kouč Kino” je predložio da se već u 9.30 nađemo u Sportskom centru FSS u Staroj Pazovi. Do tad je Japanac uveliko ustao, doručkovao, odradio prvi trening i dočekao nas uz lap-top baveći se stručnim tekstovima.

Kinoši nas je pozdravio na srpskom: "Drago mi je, zovem se Kino, ja sam asistent Dragana Stojkovića".

Foto: Peđa Milosavljević

Priznaje, ipak, da nikad neće naučiti ćirilicu.

- Sve te reči sam uglavnom naučio ranije, Piksi me naučio. Smatram da je to neophodno ako želim da radim ovde. Skoro svi ovde govore engleski, ali neke reči je neophdono da znam. Polako, ide, jedan, drugi, treći, četvrti... Znam i neke psovke, nećemo sad o tome. U svakom slučaju, nastaviću da učim srpski. Teško mi je da kažem ono č, ć, ž... Ostalo nije problem, osim čitanja! Vaš alfabet, ćirlica, baš je teška.

Kino, kako ga zovu i srpski reprezentativci, bavio se nekada fudbalom, ali na amaterskom nivou.

- Igrao sam u drugoj ligi, ali tad nije postojala profesionalna liga u Japanu. Kad sam završio karijeru počeo sam da radim kao profesor fizičkog vaspitanja u srednjoj školi. Kad je 1993. oformljena profesionalna Džej liga, bio sam iznenađen i pomalo razočaran. Da sam znao da će biti tako, nastavio bih da treniram. Želeo sam u svakom slučaju da budem deo te priče i zato sam odlučio da budem trener. Opet sam otišao na univerzitet, nastavio da se edukujem. Prvi posao mi je bio na mestu kondicionog trenera i tako je sve počelo. Kasnije sam bio u Serzo Osaki, Urava Red dajmondu, Jokohami…  I konačno, iz Nagoje su me pozvali i pitali da li bih bio pomoćni trener Piksiju.

Bio je to trenutak koji mu je u profesionalnom smislu potpuno promenio život. Kao što nikad neće zaboraviti poziv iz Nagoje, tako će zauvek pamtiti prve treninge sa Piksijem i prvi ozbiljniji razgovor koji su vodili.

- U prvi mah bio sam šokiran! Dragan Stojković je mene izabrao?! Kako? Rekli su mi da je čuo priče o meni, znao je da govorim dobro engleski i pitao me da dođem. Pristao sam. Bila je to velika čast, ali osetio sam ogromnu odgovornost. Ipak je to Piksi! Svakog dana, na svakom treningu, bio sam strašno nervozan i samo sam se plašio da nešto ne pogrešim. Jednog dana je mister došao da priča sa mnom. Dao mi je više zadataka u stručnom štabu, pa sam ga pitao: “Zašto si to uradio, ja nikad nisam bio dobar fudbaler?” On je rekao: ”Ne brini o tome, ti si dobar trener. Meni ne treba dobar fudbaler, nego trener.” Posle toga davao sam 101 posto sebe. Šest godina smo radili u Nagoji. Ostao sam u klubu kad je on otišao, imam pro licencu i bio sam asistent novom šefu stručnog štaba, a ne kondicioni trener.

A onda je opet usledio jedan neočekivani telefonski poziv, koji je Kinošija ponovo spojio sa “srpskom ekipom”.

Foto: Peđa Milosavljević

- Dve godine pošto smo se rastali u Nagoji, spavao sam, bila je skoro ponoć... Zazvonio je telefon, vidim Dragan Stojković. Halo Mister, kako ste? Kaže on: “Odlično! Hoćeš li da dođeš?” A, gde si ti? Kaže: “Evo me u Kini”. Razmišljao sam jedan trenutak, sekundu ili možda dve, a onda sam rekao: “Naravno, dolazim.” I otišao sam u Kinu i tamo smo nastavili da sarađujemo. Radili smo još 4 godine zajedno, znači ukupno desetak godina. Mister mi je dao posao direktora mlađih kategorija u Kini, tako da sam u Gvangžuu RF osnovao akademiju fudbala, prateći principe: tehnika je najvažnija, mentalna snaga takođe, pa ostalo... To je ustvari misterov koncept.

Piksi je prvih dana januara 2020. dobio otkaz na mestu šefa stručnog štaba Gvagžua RF, ali je ostao pod ugovorom sa kineskim klubom, baš kao i skoro svi njegovi saradnici koje je doveo u Gvangžu. Taj ugovor nije sprečio Kinošija da i treći put u karijeri krene za Piksijem.

- Ove godine, opet sam dobio poziv. Opet sam bio iznenađen, ali ne kao prvi put. Ostali smo mister i ja u kontaktu kad je napustio Gvangžu, čuli smo se jednom mesečno ili u dva meseca. Bilo je glasina da bi mogao da preuzme Srbiju. I onda me je pozvao i rekao da je odlučio da prihvati poziv iz Srbije i pitao me da sarađujemo ponovo. Tad nisam čekao ni 0,1 sekundu. Kao iz topa sam odgovorio: "Da, idem s tobom". Dobro sam izabrao, srećan sam ovde.

Japanskom stručnjaku ovo nije prvi susret sa evropskim fudbalom, niti prvi dolazak na Stari kontinent.

- Kao trener prvi put sam ovde, ali dolazio sam u Španiju, Italiju, Englesku, Francusku da se školujem za trenera. Znao sam mnogo toga o evropskom fudbalu. Msiter je čovek čiji su standardi evropski. Bez obzira da li smo u Kini, Japanu, on uvek prati evropske fudbalske tokove i držimo se tih modela rada na treninzima, utakmicama, pripremama… Uvek evropski. Inače, da se vratim za kratko na početak, ja sam prvi Japanac ikad koji je angažovan u nekoj evropskoj reprezentaciji. Zbog toga sam veoma ponosan.

Osim što je ponosan zbog angažmana među “orlovima”, kaže da je takođe i počastvovan što ima priliku da sarađuje s fudbalerima kakve dosad nije sretao u profesionalnoj karijeri.

- Pre svega, oni su izvanredni igrači, svi do jednog. Ne samo tehnički, već mentalno, njihovo shvatanje fudbala… To je neverovatno. Naravno, znao sam da će biti dobri, to su reprezentativci, ali su premašili sva moja očekivanja. Svi! Mislim da je mister odlično birao igrače. Veoma sam srećan i počastvovan što mogu da ih treniram.

Foto: Starsportphoto

Utisak je da kondicioni trener mora da bude zadovoljan fizičkim stanjem “orlova”, koji su u prethodne tri utakmice kvalifikacija dva puta jurili rezultatski zaostatak (protiv Irske i Portugala), a protiv Azerbejdžana su našli snage da u finišu pritisnu domaćina i stignu do zlata vredna tri boda.

- Moje shvatanje fudbala, kao i misterovo, jeste da su najvažniji glava i srce. Inteligencija i mentalna snaga. Neko kaže fizička snaga je bitna u savremenom fudbalu. Jeste, ali nije najvažnija. To su srce i glava! Moramo da priđemo igračima na poseban način. Ako im ne razbudimo glavu i srce, onda ni fizička snaga neće doći do izražaja. Pogotovo je to važno u reprezentaciji, gde imamo jedan ili dva treninga. Ne mogu da koristim magiju, da napravim od njih nešto novo, to je nemoguće. Moramo samo da ih motivišemo da iskoriste sav svoj potencijal, ono što oni već jesu i što nose u sebi.

Na vest da će Srbija u stručnom štabu imati i Japanca prva reakcija javnosti je da se od njega očekuje da “orlovima” usadi neke od karakterističnih osobina “samuraja”: discplinovanost, odgovornost, naporan rad, lojalnost, posvećenost obavezama…

- Ne mogu da ih promenim, da napravim od njih Japnace, jer su oni Srbi. I to, na kraju krajeva, nije ni neophodno. Svaka nacija ima svoj mentalitet i ne treba niko drugi da ga menja. Ali mogu kao trener iz Japana da im pokažem kako ja radim. Kad oni to vide i pomisle “ovo je dobro, ovako treba da radimo”, onda sam ispunio cilj. Ne želim da ih menjam, želim da osete moj um, moje japansko srce.

Jedan od neobičnih prvih poteza Kacuhita Kinošija bio je da reprezentativce i članove stručnog štaba izvede na “trening u prirodi” u Bakuu, odnosno na razgibavanje u parku u užem centru glavnog grada Azerbejdžana.

- Igrači su nervozni pred utakicu, svaki igrač, čak i trener i svaki član stručnog štaba. Uvek. Uostalom, i navijači su nervozni dok čekaju meč. Najvažnija stvar tog dana je utakmica i igrači moraju da ostanu 100 posto fokusirani na meč. Kako to da uradimo? Treba im opuštanje, dobra priprema, da se osete da su spremni. Taj detalj iz Bakua, bila je to ustvari misterova odluka, kao i ceo plan i program. Videli ste kako je bilo lepo vreme, prijatan ambijent, nešto smo ćaskali, neke gluposti ali nebitno, bilo je važno da se opustimo i mentalno i fizički.

Osim što su ga opčinili naši reprezentativci, prvi Japanac u srpskoj reprezentaciji pun je divnih utisaka o Beogradu i srpskom narodu uopšte.

- Utiske iz Srbije delim na tri dela. Prvi je Sportski centar FSS, to je sad moj dom, tu živim dok sam u Srbiji. Imamo slične sportske centre u Japanu, ali bi trebalo više da se ugledamo na vas Evropljane i da pravimo više takvih objekata. Drugi utisak je Beograd, koji sam obilazio sa Stojkovićem i Bratislavom Živkovićem. Žao mi je što je zbog kovida sve ograničeno, pa nije bilo prilike da sedim u restoranima gde je muzika i gde se igra. Mister mi je mnogo pričao o istoriji grada, pokazivao mi je najlepše i najznačajnije građevine, mesta gde su padale NATO bombe, a meni su se posebno dopali grafiti. Neko kaže da je to ružno, ali ja ih vidim kao deo kulture. Posebno sam u centru grada video mnogo sličnih grafita, ljudi u crno-belim bojama, valjda Partizanovim, ako sam dobro razumeo… U Tokiju ne možete da nađete nijedan sličan crtež. OK, mora da postoji disciplina, poštujem, ali moramo i mi malo da budemo slobodniji i otvoreniji… Treći deo su ljudi, koji su neverovatno srdačni, ljubazni, otvoreni... Sve u svemu, ovde se osećam stvarno odlično - ističe Japanac.

Budući da smo veoma ponosni na našu kuhinju, neizbežno je da sa gostom iz Japana popričamo i o srpskim specijalitetima.

Foto: Peđa Milosavljević

- Srpsku kuhinju sam probao još ranije, kod šefa, koji me uvek pozove u goste kad je neki važan datum, praznik. Bilo je raznih jela, nešto od jaja, uvek meso, pa veliko pečeno prase... Sviđa mi se! Rakija? Ne pijem alkohol. Japanci inače vole da piju, ali ja ne. Obećavam, ako se plasiramo na SP nazdraviću rakijom! Ako osvojimo Mundijal, onda ću da se napijem - uz osmeh dodaje Kinoši.

Probao je Kino i hranu u japanskim restoranima u Beogradu, ali kaže da će specijalitete iz otadžbine ipak radije da konzumira kad se za nekoliko dana vrati u Zemlju izlazećeg sunca.

- Išao sam u nekoliko restorana japanske kuhinje, ali znate šta kad se vratim u Japan ješću suši, ribu, šta god… Sad sam u Srbiji, želim da jedem domaću hranu. Želim da shvatim vašu kulturu. Najbolja stvar kod vas je to što me prihvatate kao Japanca, poštujete mene i moju kulturu, zato se osećam ovde lagodno. Obostrano poštovanje je najvažnije – podvlači Kacuhito Kinoši.