DOKTOR, LEVI BEK, ODBOJKAŠ... Da je Dmitrović poslušao majku... Ovi sigurno niste znali o našem golmanu!

Marko Dmitrović, golman Sevilje i reprezentacije Srbije, mogao je da bude lekar, da je poslušao želju svoje majke

Srpski golman je u intervjuu za španske medije otkrio manje poznate detalje o svojoj karijeri. Pričao je o tome kako je mogao da bude doktor, a ne čuvar mreže.

- Moja majka je htela da studiram medicinu, ali meni stvarno nikada nije padalo na pamet. Moja sestra je završila stomatologiju i već može da počne da radi.To su debele knjige, toliko uloženo vreme, ali sada je završila - rekao je Dmitrović.  

Ipaqk, zbog majke je umesto levog beka postao – golman.

- U jednom trenutku, kada mi je bilo devet-deset godina, hteo sam da igram. Bio mi je dosadilo da budem golman. I igrao sam, desetak meseci, godinu dana. Kao levi bek. I to istureni. Jer sam bio mnogo viši, za glavu, od mojih drugova. Već sam mogao da šutiram sa sredine terena, mogao sam da šutiram na gol.

Foto: reuters

Ipak kada je na jednom na turniru na svojoj novoj pozicji odigrao jako loše rešio je da je gol mesto za njega. 

- Blizu mog grada je organizovan turnir u futsalu, golman i petorica igrača. Tad sam bio debeljuškast. Visok, ali debeljuškast. I bilo mi je teško da se krećem, nisam znao kuda idem. Promašivao sam mnogo. Došao bih na dva metra od gola, samo da gurnem loptu u gol i sve sam promašio. Majka mi je stalno govorila da ne budem golman, da što sam više napred, manje se patim, da golmani primaju mnogo udaraca, da ću se povrediti... Posle te utakmice sam joj rekao da znam da će me vratiti na gol. I tada mi je prvi put u životu rekla: "To je tvoje mesto". Tako da sam se vratio i mislim da se nisam prevario.  

Čak je trenirao i odbojku.

- Dok sam išao u školu igrao sam fudbal i išao na treninge odbojke, uvek mi se dopadala. Igrao sam na školskim turnirima. U jednom trenutku su počeli da me pozivaju i iz profesionalnih ekipa, ali za mene je glavni uvek bio fudbal. Moje je bilo fudbal i gol, nikada nisam imao nedoumica da će to biti moj život.

Foto: Tanjug/AP

Početak je bio u Crvenoj zvezdi. Prošao je omladinsku školu.

- Klub je iznajmljivao stanove i smeštao nas je po trojicu-četvoricu igrača, zavisno od veličine stana. Imali smo obroke od 12 do 14 i od 18 do 20 časova u restoranu kluba. I posle u drugim restoranima. Jer, situacija je dugo bila veoma loša, ne znam jesu li imali dugove prema restoranima, stalno smo ih menjali. Bilo je teško. U tom trenutku ti si dete. Sve ti je zabavno, novo, ni ne razmišljaš kako je tvojim roditeljima, porodici - ispričao je Dmitrović i dodao:

Foto: Starsportphoto/montaža

- Imam tri godine mlađu sestru, rekla mi je da joj je bilo jako teško kada sam otišao, jer smo bili smo i ostali vrlo bliski. Tada mi nije ništa rekla, ali jeste kasnije da roditelji nisu hteli da me puste. Ali videli su da sam bio odlučan da odem i radilo se o ekipi za koju sam uvek navijao. Hteo sam da idem tamo. I tada smo živeli u stanovima. Nemaš kola, ideš javnim prevozom. Ako zakasniš na ručak moraš da uštediš i da kupiš hranu, da je pripremiš. Da pereš veš. I na kraju naučiš svašta.