INFORMER U BOROVOM NASELJU SA TRENERIMA I PRIJATELJIMA NEDAVNO PREMINULOG SRPSKOG ASA! Siniša je hteo da se bije kad izgubi

Ekipa Informera posetila je Borovo naselje kraj Vukovara, Sinišino rodno mesto. Tamo smo upoznali Srđana i Dragana Boromisu, Mihine prve komšije, kao i dvojicu bivših trenera. Slobodana Đuricu Kuvara, koji ga je vodio u pionirima i Zvonka Popovića Faru, koji ga je uveo u seniorski fudbal

Siniša Mihajlović bio je pobednik od rođenja, uvek se izdvajao od ostale dece i nikako nije voleo da gubi, kažu njegovi treneri i prijatelji iz Borovog naselja! Legendarni as, koji je sredinom decembra preminuo nakon dugogodišnje borbe sa leukemijom, ostao je u najlepšem sećanju ljudima koji su ga poznavali još dok nije postao svetska fudbalska zvezda.

Uporan i vredan odmalena

Do Mihine rodne kuće odveo nas je jedan stariji gospodin, koji je ispred nas vozio bicikl i tako nam pokazao gde je rođen popularni Barbika. U domu gde je nekad živeo nismo zatekli nikoga. Međutim, u kući preko puta dočekao nas je domaćin Srđan Boromisa, Sinišin drugar iz detinjstva.

- Odavno nisam bio u kontaktu sa Sinišom. Gde smo mi, a gde je Italija. Ali, jednom godišnje čujem se sa njegovim bratom Draženom - počinje Srđan.

Uz njega sedi njegov otac Dragan, stariji gospodin koji za Mihu ima samo reči hvale.

- Bio je izuzetan dečko. Znanje, upornost, vrednoća... Ma, sjajan. Nije pio, pravi sportista. Sećam se da je kao mlad imao operaciju kičme, bio je na VMA u Beogradu. Kada se vratio sportu, igrao je fudbal tu na jednoj livadi. Jedan ga je potkačio, a Miha pao, pa kad je ustao hteo da ga bije. Preko puta je i dalje gvozdena kapija gde je tukao loptom sa ulice. Odzvanjao je čitav kraj - seća se vremešni Dragan Boromisa.

Njegov sin Srđan nastavlja.

- Dolazio je Siniša ovde i kada je postao poznat. To je bilo kada je igrao za Vojvodinu. Sećam se, utakmica je recimo u tri sata popodne, on je u šest već ovde. Sedne u kola i dođe. To je bilo u prvih par meseci njegovog boravka u Vojvodini. Posle je našao društvo tamo, pa smo ga gledali samo na televiziji - dodaje Srđan.

Kaže da je bivši reprezentativac i u mladosti pokazivao ogromnu želju za pobedom, koja ga je pratila kroz karijeru.

- Jedne godine, kada je bio osmi razred, jedan dečko ga je pobedio u krosu, a Miha ga je zbog toga jurio da ga bije. Voleo je da pobeđuje, bio je sjajan u svim kolektivnim i individualnim sportovima - seća se mlađi Boromisa.

Priča nam da u Sinišinoj nekadašnjoj kući sad živi mlađi bračni par, koji, ispostaviće se, nije bio raspoložen za priču. Srđan se seća da je ranije, dok još nije počeo rat, Mihajlović dolazio u rodni kraj na svinjokolje.

- Sećam se jednog svinjokolja, kada je Miha dolazio ovde u gumenim čizmama. Pomagao je roditeljima, laf u srcu - zaključuje Srđan Boromisa, Mihin prvi komšija.

Nakon porodice Boromisa, ugostio nas je i Slobodan Đurica zvani Kuvar, Sinišin trener iz pionira. Kada je čuo ko smo i zbog čega smo u Borovom naselju, odmah je pozvao Zvonka Popovića Faru da mu dođe u goste. Reč je o čoveku koji je Mihu uveo u prvi tim Borova. Kaže, zna se ko je stariji i ko treba da priča.

- Miha nikad nije podnosio poraz. Ostajao je posle treninga i vežbao svoju zlatnu levicu na našem stadionu. U pionirima je delovao sićušno, tada nije bilo nagoveštaja da će nešto napraviti u karijeri. Ali, naglo je izrastao i postao to što jeste, paklen igrač.

Đurica se seća jedne anegdote koja najbolje opisuje kako su doskorašnjem treneru Bolonje teško padali porazi.

- Igrali smo finale Kupa protiv Sloge iz Vukovara. Siniša je šutirao penal koji bi nas ostavio u igri. Ali promašio je, šutirao preko gola. Onda je plakao i nismo mogli da ga smirimo pola sata. Posle smo išli na ćevape da oraspoložimo celu ekipu. Ali, on nije mogao da spava noću kad izgubi utakmicu, to su njegovi roditelji pričali.

Kako kaže Đurica, legendarnog asa poslednji put je video pre rata u Jugoslaviji.

- Zadnji put smo se videli u restoranu "Dorija" u Novom Sadu, 1991. godine. Dao mi je njegov dres. Bio je u društvu Milorada Miše Kosanovića. Kasnije sam otišao u Kanadu, pa sam mu jednom prilikom preko mejla poslao sliku iz detinjstva. Ne znam da li ju je dobio.

Vest o Sinišinoj smrti, kako kaže, primio je jako teško.

- Sedeo sam ovde u kući i gledao televiziju. Video sam da nije uspeo da se izbori. Odmah sam pozvao sina, koji ga takođe poznaje, da mu kažem. Gledao sam sahranu, suze su mi same tekle. Nikad neću zaboraviti utakmicu protiv Bajerna, autogol Augentalera i onu Mihinu radost. Znate već... - priča Đurica, a ubacuje se njegov kolega Zvonko Popović Faro i dodaje:

- Tu utakmicu znamo svi.

Faro, ili Fanđo, kako ga zove Đurica, nastavlja smirenim glasom da priča o Mihi.

- Poslednji put sam ga video pre rata. Došao je ovde sa Majom Gojković. U nekom džipu. Maju Gojković znam, ali samo preko televizije. Vidim njega i prekinem trening. Pozdravili smo se i ispričali. Bilo mi je milo, a i njemu je.

Upravo je Popović prvi Mihu prebacio u defanzivu. Pre toga Siniša je igrao levog veznog.

- Odmah se videlo da on ima nešto što drugi nemaju. Imao je sportsku drskost, znao je biti i bezobrazan. Prvi trener Borova i ja smo došli do ideje da ga prebacimo u odbranu. Da igra zadnjeg igrača. Pokazalo se da je i u reprezentaciji igrao na visokom nivou.