Od "pobede" 2:2 u Zagrebu do "poraza" 2:2 u Leskovcu! Patnja duga 24 godine!

Leskovac je bio mesto gde je obezbeđen i proslavljen istorijski plasman fudbalske reprezentacije Srbije na Evropsko prvenstvo. Uprkos odlasku na ovako veliko i značajno takmičenje, bledo izdanje naših igrača protiv Bugarske (2:2) i generalno tokom celih kvalifikacija, probudilo je uspomene na fudbalske ratnike koji su pre četvrt veka oduševili naciju, dok su Piksijevi "orlovi" danas na stubu srama.

Navijači Srbije ne mogu i ne žele da zaborave 9. oktobar 1999. godine, dan kada se odigrala legendarna utakmica na "Maksimiru", gde je reprezentacija Jugoslavije igrala 2:2 protiv Hrvatske u direktnom duelu za plasman na Evropsko prvenstvo 2000. godine.

Euforija, trans, veličanje fudbalera i epiteti koji su im dodeljivani bili su jasan pokazetelj koliko je našoj zemlji značio taj remi.

 

 

Dvadeset i četiri godine kasnije nerešen ishod protiv Bugarske odveo nas je na kontinentalnu smotru, a meč u Leskovcu ne samo da nije zadovoljio ljubitelje fudbala, nego je krenulo pljuvanje i razapinjanje zbog izdanja koje je u najmanju ruku razočaravajuće.

Ostaje pitanje kako smo došli do toga da remi protiv Hrvatske slavimo kao pobedu, dok ovaj ne vrednujemo, nipodaštavamo i deluje da nam uopšte nije važan.

Vratimo se više od dve decenije unazad, kada je sve bilo kao san. Jugoslavija je uspela da odigra nerešeno na najvrelijem mogućem gostovanju, a pao je ljuti rival koji je dve godine ranije osvojio bronzanu medalju na Svetskom prvenstvu. Ostavili smo srce na terenu, a njih ucveljene kod kuće.

Osim uzavrele atmosfere utakmicu su obeležili Dejan Savićević i njegov čuveni intervju na ulici,  Zoran Mirković i njegov potez nad Robertom Jarnim, a ukoliko se uzme u obzir i sve što se dešavalo tih godina, pravo je čudo kako je jedna takva utakmica i mogla da bude odigrana.

 

 

Alen Bokšić je doneo prednost domaćinu u 20. minutu meča, što je izazvalo delirijum na tribinama, koji je uskoro zamenio "muk", kada je Siniša Mihailović centrirao, a Peđa Mijatović "naterao" Maria Stanića da ubaci loptu u sopstvenu mrežu.

Totalni šok, nevericu i blede poglede na tribinama doneo je Mihajlović koji ponovo sa istog mesta centrira, a ovoga puta Dejan Stanković leđima uspeva da postigne gol.

Bata Mirković je zaradio crveni karton i dok je izlazio, napravio je hrabar i "lud" potez. Pogledao je ka tribini i visoko je podigao tri prsta usred Zagreba. Mnogi ljudi su ga zavoleli zbog toga prozvali herojem nacije. 

Mario Stanić je na početku drugog poluvremena odmah postigao gol za 2:2 i tada su "potonule" sve lađe, mnogi su videli Hrvatsku na EURU. Ipak, uspeli su naši reprezentativci da izdrže sa desetoricom, ostanu imuni na "pakao" i obezbede plasman na dugo željeno prvenstvo. Kada je sudija svirao kraj usledila je neprirodna tišina za fudbalsku utakmicu, a igrači su je upamtili kao jednu od najemotivnijih i najvažnijih u karijerama. 

Mnogo godina kasnije, tačnije prvi put posle više od dve decenije, ujedno i od osamostaljenja 2006. godine, fudbalska reprezentacija Srbije igraće na završnom turniru Evropskog prvenstva 2024. u Nemačkoj.

U kvalifikacionoj utakmici u Leskovcu protiv Bugarske, našoj selekciji je bio dovoljan bod da bi se pridružila Mađarskoj, koja je ranije obezbedila plasman na EP.

 

 

Osvojili su ga izabranici Dragana Stojkovića, remizirali sa timom iz komšiluka (2:2), ali na igrače se ne gleda kao na heroje, niti im se dodeljuju slični pridevi kao onomad Bati, Mijatu, Piksiju, Dekiju i društvu.

Ruku na srce ostvaren je veliki uspeh srpske fudbalske reprezentacije. Nećemo pogrešiti ako iskoristimo epitet "istorijski" govoreći iz perspektive neigranja elitnog prvenstva četvrt veka. 

Ipak, uvek postoji ono "ali". Piksi nije uspeo da prikrije ono što svi vidimo, da Srbija i dalje pada na istim greškama i da bi to moglo preskupo da nas košta protiv jačih selekcija od Bugarske ili Crne Gore.

Obrukali smo se u Kataru, a navijači nisu ohrabreni ni pred kontinentalnu smotru. Niko ne spori da je Dragan Stojković prvi selektor naše zemlje još od Ivice Osima, koji je odveo nacionalni tim na dva uzastopna velika takmičenja.

 

Foto: fss

 

Osim nije vodio Jugoslaviju na Evropskom prvenstvu 1992. godine zbog sankcija, Piksi će imati tu priliku, ali nacija strepi od nove blamaže.

Najbolji strelac u istoriji reprezentacije Aleksandar Mitrović je glavni heroj ovih i mnogih drugih kvalifikacija, dok je kapiten Dušan Tadić rame uz rame sa njim kada je ova generacija u pitanju. Ipak, tim koji imamo nije za respekt. Pojedinačno - možda, ali jedno je sigurno, niko ne strepi od nas.

Koliko god se uvek "ložili" na fudbal i nadali se da možemo da se vinemo među elitu, dugo smo samo statisti koji služe kao vreća za udaranje kada se nađemo među najboljima. Greške i nedostaci su se videli iz aviona, lupa nam nije potrebna, a i fudbalski laici vide da ukoliko se nešto drastično ne promeni, nemamo šta da tražimo u Nemačkoj.

Napadač Juventusa Dušan Vlahović bio je, kao retko koji srpski reprezentativac, iskren i direktan kad je posle meča sa Bugarskom pričao za medije.

- Svestan sam svega šta mislite u medijima i šta misli narod. Imamo kvalitetnu ekipu i morali smo ranije da rešimo pitanje plasmana na EP. Najvažnije je da smo se plasirali i kao što je kapiten Tadić rekao trebalo bi da nam postane navika da igramo na velikim takmičenjima. Ne treba da budemo samo učesnici EP i SP, nego da budemo ekipa na koju drugi gledaju kao na ozbiljnog protivnika - rekao je Vlahović.

Hoćemo li deci ili unucima pričati o davnim vremenima, ili će neki novi klinci napokon biti ponosni na svoje idole? Ova generacija, sa sve selektorom Piksijem, mora da dokaže da je naučila iz svojih grešaka, u suprotnom, ne piše nam se dobro...