Kinezi osvajaju svet, a nisu ratnici! Jednom nogom u 11. veku, a drugom u 23.

Srpski fudbalski trener Aleksandar Janković bio je do skoro selektor fudbalske reprezentacije Kine i tim povodom je za vreme božnićnih praznika početkom godine pričao za Informer o Kini, tamošnjoj kulturi, gradovima, životu, Kinezima... Dolazak predsednika Narodne republike Kine Si Đinpinga bio je povod da ponovo objavimo razgovor sa Jankovićem.

Kinezi nisu ratnici, ali osvajaju ovaj agresivni i ratnički svet, međutim to rade strateški, statusno i ekononski, objasnio je tadašnji selektor fudbalske reprezentacije Kine. 

Kina je za nas daleki svet, kakva je to zemlja?

- Kina je najlepše moguće životno iskustvo i kad sam odlazio nisam mogao ni da sanjam da će se tako odraziti na mene. Dovoljno je da pogledaš da Kina osvaja svet. Ekonomski, statusno, strateški, ne govorim o populaciji. Već uticajno. Oni osvajaju, a nisu ratnici, a osvajaju svet koji je postao agresivan i ratnički. To znači da imaju nešto mnogo dobro, osim love, koju nisu ranije imali.

Jeste li uspeli da je upoznate?

- Kinu od Rusije do juga pređeš za šest sati avionom, a od istoka do zapada sedam sati avionom. Još nisam obišao celu Kinu. Valjda hoću. To što sam video je neverovatno i neponovljivo. Tradicionalne vrednosti se spuštaju na decu. Nove generacije koje su hipersofisticirane, moderne, sve se razvija neverovatnom brzinom. Pola posla rade roboti. Sa druge strane, svi su u savršenom skladu sa prirodom. I imaju te tradicionalne vrednosti, odnos prema starijima, kad se jede, šta se jede, ekstremno su obrazovani. Taj kontakt sa prirodom...jedna noga u XXIII veku, jedna u XI veku. Svako dete zna, u podne staje život, ruča se zajedno, u šest sati opet sve staje, večera se zajedno, hrana se deli, svaki obrok je koncipiran. Ja sam prihvatio taj odnos prema tradiciji, koji inače imam u sebi. I taj odnos prema prirodi meni strahovito prija.

 

Foto: Privatna arhiva

 

Kakav je standard?

- Dobar, pogledajte kako je sve u Kini skromno izgledalo 80ih godina, a kako izgleda danas. Nema siromašnih, nema beskućnika, nema lopova, nema prosjaka, džeparoša... u tržnom centru možeš da ostaviš u kafiću na stolu telefon, lap top, odeš u toalet ili u prodavnicu, vratiš se kroz deset minuta i sve te čeka. Ta kultura je nešto što njih izdvaja. Mnogo toga može da se nauči.

Gde vi živite, u kom gradu?

- Stacioniran sam u Pekingu, ali sam svuda. Imao sam na primer u aprilu 2019. godine 31.500 kilometara avionom, 2.850 kilometara taksijem i recimo tri hiljade kilometara vozom. U maju sam imao bitne utakmice i onda sam išao da gledam igrače. Ja sam u svaki svoj izbor uložio sve što imam u tom trenutku: vreme, energiju, razmenu iskustava. Kao propratna stvar meni su ostali kontakti sa svim ljudima sa kojima sam tada razmenjivao iskustva. To je bogatstvo. Imao sam igrače koje je trenirao Benitez, Hidnik...kasnije smo se sretali po Španiji, Holandiji. 

Jeste li baš morali sve to da proputujete?

- Uvek imaš opciju da odeš tamo i zaradiš lovu, vratiš se kući i kažeš - ma ne mogu ja tamo. Mi Srbi smo tome skloni kad nešto ne razumemo, da potcenjujemo i što više ne razumemo, to više potcenjujemo, a ne trudimo se da naučimo. Dakle, možete da se okrenete i odete, a imate opciju i da ostanete i naučite nešto korisno i uradite za tu zemlju, jer oni će to da poštuju. Oni znaju da je fudbal veliki, iako oni nisu napravili nešto veliko u njemu. I cene ako vide da se bezrezervno dajete, a to su prepoznali u meni. Radio sam stvari bez kalkulisanja. Radio sam 90 odsto stvari koje ne pišu u mom ugovoru. Tamo stoji da ja moram da objavim spisak i da vodim ekipu. Ali ne stoji da moram deset puta da odem da gledam igrača kojeg zovem. Ili i nekog kojeg ne zovem. Kina je ogromna, imao sam mesece sa po 30.000 pređenih kilometara avionom.
 

Foto: Privatna arhiva

Mnogo srpskih stručnjaka je radilo u kineskom fudbalu. Otkud to?

- Kinezi su ranije imali kontakt sa Srbima, još od vremena Bore Milutinovića. On je jedini selektor koji je plasirao Kinu na Svetsko prvenstvo, to je bilo 2002. godine. U toku tih kvalifikacija u kineskom fudbalu radili su Santrač, Milorad Kosanović, Đora...od tada je ostao link sa Srbima. Jako bitna stavka kad birate ljude za Kinu je sposobnost prilagođavanja. Mi smo navikli na pripreme i od mesec i po i na karantine. Zapadni Evropljani nisu, njima su pripreme sedam dana, mnogo im je da dva meseca ne vide porodicu.

Koliko je Kinezima uopšte bitan fudbal?

- Kinezi znaju da je fudbal najvažniji sport na svetu i to ih tera da rade. Jer oni su veliki takmičari, dobri su u većini sportova. Kad dođu Olimpijske igre ili su prvi ili se biju sa Amerikom za prvo mesto, medalje zlatne se mere u desetinama, a generalni broj medalja u stotinama, ali u fudbalu ih nema. Liga je imala svoj pik pre šest, sedam godina i iz tog perioda su ostali Oskar i Hulk. Bili su Laveci, Vitsel...mnogo velikih igrača. Zatim mnogo velikih trenera: Skolari, Benitez, Lipi. Oni su bljesnuli, pa su stali. Nije lako pokrenuti fudbal. Eto Amerika je pokušala sa Peleom, pa nije prošlo. Nije prošlo ni posle Svetskog prvenstva 1994. godine. Sada je Amerika uspela. Preko Bekama, Ibrahimovića možda, Mesija...oni su se i fudbalski podigli. I njima sad startnih 11 iz reprezentacije igra u Engleskoj. Dakle, promenili su fudbal. I najvažnije oni nemaju stres. Spontani su, ne plaše se greške, rade bez stresa.

Meša li se država u rad Saveza?

- Fudbalski savez je država koja ima celu strukturu po vertikali. U svakoj državi je Savez institucija sistema. Ja sam jedna karika u tom lancu sa definisanim odnosom ovlašćenja i odgovornosti. Ne dešava mi se da zovem igrače koje nisam gledao ili da odem recimo u Srbiju i odavde govorim dobar je ovaj, loš je onaj, što selektori stranci ponekad rade. 
 

Foto: Privatna arhiva

Da li ste trpeli nekada pritiske u vezi sa izborom igrača za reprezentaciju?
- Svaki moj izbor je apsolutno sportski, čisto fudblaski bez ikakve pozadine. Zbog toga sam i doveden, jer su oni kad su me proveravali znali da radim po tom principu. Ume da te košta kad na taj način sklapaš ekipe, jer se lako zakačiš sa ljudima koji barataju novcem, da ne kažem menadžerima. Mene je nezavisnost preporučila za selektora i toga se držim. I nemam pritisak da pustim ovog ili onog da igra, Pritisak dolazi ako ne postavite stvari na vreme. Kad sam seo da pregovaram o poslu, oni su podrazumevali da uz mene ide da ću igrače birati isključivo ja.
 

U KORONI SAM PRELAZIO 20 KILOMETARA U SOBI OD 13 KVADRATA

Poznato je da je Kina sa korona virusom loše prošla. Kako ste vi preživeli taj period?

- Ja sam bio spreman da budem u karantinu tri puta. Bio sam u sobi od 12 kvadrata, nisam izašao iz nje. Svaki put kad sam ulazio u Kinu iz inostranstva.

Kako je to izgledalo?

- Ja sam bio baš u Vuhanu kad je počela korona to je bio decembar i na zimski odmor sam došao u Srbiju. Međutim, zatvorili su granice i ostao sam u Srbiji, nisam mogao da se vratim tamo osam meseci. U avgustu sam otišao, počela je liga, a ja sam bio 14 dana u karantinu. U Šangaju. To je bilo onako okej, bicikl u sobi, pa sam vozio, vežbao. E onda sam ostao deset meseci, pa sam opet došao u Srbiju na tri nedelje. Tada sam po povratku isto bio u karantinu u Šangaju. Iz sobe nisam izlazio, vežbao sam, spremao utakmice, radio. E treći karantin je bio najluđi. U novembru u Dalijanu, hladno vreme, a nema grejanja u sobi. Ležao sam, ali su počela leđa da me bole. Već drugog dana sam došao na ideju da trčim po sobi. Trčao sam deset kilometara svaki dan u sobi od 12, 13 kvadrata. Devet sekundi mi je trebalo za krug, sat i 15 minuta za deset kilometara. Drugu turu sam odraživao popodne, tri sata i 20 minuta mi je trebalo hodom za deset kilometara. Tako da sam svaki dan u karantinu završavao sa 20 kilomegtara. To mi je kasnije pomoglo u Japanu na turniru, gde smo takođe morali da prođemo karantin. Tako da čovek može sve, samo ako namesti glavu.
 

Foto: Privatna arhiva

 

Selektor košarkaške reprezentacije Kine je Aleksandar Đorđević. Jeste li se sreli?

- Nisam se nikad sreo sa Saletom, nadam se da hoćemo uskoro. Kretanja su nam se vrlo razlikovala. Moraju ljudi da shvate da je to veći prostor od Evrope. Kad me neko pita kakva je kineska hrana? Pa kao da neko pita kakva je evropska hrana? A od tzazikija i kalamara do kupusa i kobasice imaš tri sata avionom. A nema dodirnih tačaka. 

Družite li se sa Srbima?

- Ne družim. Imam svoj stručni štab, ali ja provodim dosta vremena tamo, a ostali mogu i ovde u tamo. Trudio sam se da upoznam jezik, da razumem. Pohvatao sam brojeve, boje, gradove, imena... govorim o mandarinskom, jer je to zvanični jezik. U Kini postoji više od sto jezika koji se između sebe ne razumeju. Dakle, više jezika nego na teritoriji Evrope. Mnogo je vremena potrebno da se nauči jezik.

 

SRPSKI TIMOVI NE MOGU BEZ "HEMIJE"

Pratite li sport u Srbiji?

- Pratim sve, Zvezdu i u košarci i u fudbalu. Evo sad sam stigao da gledam Efes i Cibonu. Ne zanima me takmičenje i gde se igra i sa kim se igra. Ja gledam svoj klub. 

Kako vam deluje ovaj tim Zvezde u košarci?

- Povuci paralelu sa reprezentacijom Srbije, koja je igrala Svetsko prvenstvo bez najjačih igrača. U prvi plan je iskočila hemija. Možda Mančester siti ili Švajcarska mogu da se naprave drugačije, pa da budu uspešni, ali u Srbiji to ide jako teško. Poenta je u hemiji, a ne u budžetu, ne mora da znači da će najplaćeniji dati najviše. Jako teško srpska ekipa može bez hemije. Kad pominjem hemiju, ne govorim samo o domaćim igračima. Govorim o pravilima ponašanja i sklapanja ekipe gde stranci mogu da naprave razliku ukoliko se energetski uklope u to. Partizan je to napravio u košarci sa Panterom, Nalelijem, pa i sa igračima u prošlosti. I onda su više nego dobrodošli. 

Šta je sa fudbalskim timom crveno-belih, ima li on hemiju?

- Srećan sam zbog Zvezdinih titula sad kao da sam ih ja osvojio ili kad sam ih osvajao kao pomoćni Muslinov trener. Ja na Zvezdu gledam kao na člana familije. U vreme kad je Slaviša Stojanović osvajao titulu, bilo je po 30.000 ljudi na tribinama. Kad je Robi bio u Zvezdi, bilo je 40.000 ljudi na prvenstvenoj utakmici. Pa onda kad sam ja došao, bilo je nešto manje, ali bilo je. Ljudi su tražili da vide nešto, a to nešto nema veze sa novcem, nego sa timskim duhom. To uvezuje ljude, kad je uvezana svlačionica, širi se na tribine. Zvezda je u vreme Slaviše Stojanovića skupljala pare, igrači su krečili svlačionice, tražili rešenja, bilo je tu par momaka koji su već bili u inostranstvu, pa im nije bio veliki pritisak da čekaju platu koja nije stizala. Sve se to sazna i onda navijač stvara utisak da je tom nekom na terenu stalo i ima želju da ga podrži. To nema veze sa kvalitetom, jer da ima veze Zvezda nikad ne bi mogla da pobedi Real Madrid, Bajern, Barselonu, ali ih je pobeđivala. Jer je imala to nešto malo što ju je podiglo, pa zakačilo talas strahovite podrške koju drugi nisu imali. Publika će da toleriše ugovore, nju to ne zanima, ako vidi da se igrač bori. 
 

Foto: Starsportphoto

Prepoznajete li kod nekog stranca u Zvezdi da se tako trudi?

- Dopada mi se Hvang. Mislim da je sjajan igrač, savršen šraf u dobroj mašineriji, može mnogo i ne štedi se. On ne ume da se štedi. Sad drugo je pitanje šta se od njega očekuje. Nije on igrač koji će da da tri gola na utakmici. U sistemu koji je spakovan, on ima svoje mesto, može da bude vrhunski igrač i da donese ekipi korak napred.

Je li Zvezda bila spremna za trenera stranca?

- Zenga je osvojio duplu krunu. Ne sme se generalizovati. Stranac je bio igrač Ben, pa koliko je sebe dao. Stranac je Mičel Donald, pa poželi da živi u Beogradu i vrati se. Košarkaš Bili Beron je ovde bio sjajan i voleli su ga. Šabaz Nejpir je bio sjajan, ali nije kliknuo. U kolektivnim sportovima je sklop ljudi, mentaliteta, ambijenta i sve mora da klikne da bi funkcionisalo. 

 

Ko bi mogao da bude zvezda reprezentacije na predstojećem Evropskom prvenstvu?

- Najlepše bi bilo kad bi najveća zvezda bila tim. Meni je posebno drag Mitrović, jer je u svim velikim utakmicama bio tu. Znam da je igrao i povređen i da je igrao i kad nije sto odsto spreman i da je njegov status u klubu rastao, kao i njegovi ugovori i status u društvu u Engleskom fudbalu. Za sve to vreme, njegov motiv, želja, glad i odnos prema srpskom dresu i dalje onaj dečački. On je pravi model za sve klince koji bi jednog dana da zaigraju za reprezentaciju.
 

Foto: EPA Images

One 2012. godine, preko noći ste na jedan poziv došli da budete trener Zvezde. Da li biste opet uradili isto? 

- Da, Zvezda zove, u tom trenutku sam osetio da sam potreban i to mi je rečeno na vrlo konkretan način, a za mene je to osećaj koji prenosim na decu. Nema mnogo ljudi koji su u nekom momentu bili potrebni Zvezdi, da te zove na taj način. Ja sam znao u šta ulazim. To je bio turbulentan period kad je predsednik Lukić odlazio. Jedino što bih promenio je što bih otišao iz Zvezde posle derbija 3:2 na "Marakani", jer je tada ušla u klub struktura ljudi za koju sam znao da me ne podržava, naročito taj sportski sektor na čelu sa Zoranom Stojadinovićem. Ono što bih promenio je što bih posle tog derbija, a sedam dana po njihovom ulasku, napustio klub da sačuvam sebe i sačuvam klub sukoba koji je opteretio. Njima bi se otvorio prostor da dovedu čoveka sa kojim su mislili da mogu da sarađuju, klub bi imao mirnu atmosferu, a ja bih izašao na način koji je korektan.