Mandarić o druženju sa Bestom, Krojfom, Reganom, Džobsom...

Upoznao sam mnogo uspešnih ljudi iz različitih oblasti, od američkih predsednika, preko biznismena, do najvećih fudbalera svih vremena i mogao bih danima da pričam o raznim dogodovštinama s njima, kaže u intervjuu za Informer jedan od najuspešnijih srpskih biznismena Milan Mandarić.

On se prisetio prijema kod nekadašnjeg predsednika SAD Ronalda Regana, saradnje sa čuvenim diplomatom Henrijem Kisindžerom, druženja sa ruskim oligarhom Romanom Abramovičem, fudbalerima Džordžom Bestom, Peleom, Johanom Krojfom, a otkrio je i kako se bivši francuski predsednik Žak Širak udvarao njegovoj suprugi.

Foto: Foto: Miloš Rafailović

Mnogo toga se o vama zna, ali hajde da pokušamo da "prelistamo" susrete sa nekim istaknutim ljudima, koje manje-više cela planeta poznaje.
- Uh, pa tri dana da sedimo, nećemo se setiti svega. Sigurno ću da zaboravim nekog ko mi je pre svega drag, a onda i jako uspešan u onom čime se bavi. 
 

Ko vam je miljenik?
- Uvek ću se setiti Džordža Besta. Sinu je dao ime Milan, po meni. Nas nekoliko smo osnovali prvu fudbalsku ligu u Americi. Danas je to MLS, a tada se zvala NASL. Shvatili smo da je nemoguće bez dobrog marketinga razviti "soker" u Americi. Tako smo poznati političar Henri Kisindžer i ja došli na ideju da dovedemo 24 velike zvezde, za svaki klub po jednu. Ja sam znao fudbal, a on je bio vhunski pregovarač. I krenuli smo zajedno po Evropi da ih tražimo. I trebalo je da ubedimo Besta, Krojfa...
 

Kako ste ubedili Besta?
- Besta nije bilo toliko teško ubediti, koliko je kasnije bio problem izaći sa njim na kraj. Duša od čoveka, ali voleo je da pije. Samo mu daj pivo i žene i ništa više mu ne treba. Njegova supruga Anđela samo meni je verovala i bila je mirna ako on ide sa mnom. Uh, do sutra bih mogao da prepričavam šta smo sve prošli zajedno.

 

Šta je najupečatljivije?
- Evo da shvatite kakav je bio Džordž. Jednom utakmica u dva sata. Podne, pola jedan, jedan, njega nema. Kaže mi trener da mora da ga briše sa liste, jer mora sudijama da preda konačan spisak na koga računa. Ja zovem Anđelu, pitam gde je Džordž, kaže otišao je u deset sati na utakmicu. I pola dva, eto njega, trči sa parkinga. Ja se tu izvičem na njega, jer neće igrati, a krcat stadion, svi došli njega da vide. I on pravac kod sudije, kaže da je imao saobraćajnu nesreću i da mora da igra. I sudija ga stvarno stavi na spisak. Izlaze ekipe na teren, a on gleda ka meni i govori: "Šefe, ovu utakmicu igram za tebe". I da dva gola, bude najbolji.
 

Imate li neku anegdotu sa njim van terena?
- Kako nemam. Jednom pobedimo, on opet najbolji i ja da ga počastim, vodim ga u drugi grad u kazino. Obećam njegovoj ženi da neće piti i da ćemo uzeti jednu sobu, da mogu da ga kontrolišem. Stižemo na recepciju, ja nas prijavljujem, okrenem se, koferi tu, a njega nema. Zamolim recepcionerku da ga pozove na razglas, ali čovek se ne pojavljuje. Odem ja u sobu, iznerviram, kad neko kuca posle sat vremena. Otvaram, a on stoji, u rukama dve flaše šampanjca i grli dve prelepe plavuše. Kaže: "Šefe, ti biraš koju želiš". Ja samo uzmem flašu šampanjca, dam devojkama i kažem lepo se provedite i ispratim ih, a njega uvučem u sobu. Eto, to vam je bio Džordž.

Foto: Foto: Miloš Rafailović

Jeste li mu bili na sahrani?
- Jesam, mnogo me je potresla njegova smrt. Toga dana lila je kiša, a kolona ljudi bila je dugaška pet, šest kilometara. Svi su plakali. Inače, posle podne je moj Portsmut igrao u gostima sa Mančester junajtedom. Sa sahrane sam se vraćao sa Aleksom Fergusonom privatnim avionom. Kad smo stigli na stadion, a kasnili smo nekih 20 minuta, Mančester je već vodio 2:0.
 

Jeste li u kontaktu sa njegovom porodicom?
- Džordž Best je za mene najveći. Puno mi je srce kad o njemu pričam. Kakav strašan čovek. I dan danas sam dobar sa njegovom porodicom. Kad god odem u Englesku vidim se sa njegovim sinom, malo ga počastim. Poslednji put kad sam bio gore, video sam se sa njim, imao sam na ruci roleks, skinuo sam ga i poklonio mu. Inače je jako dobar momak, lepo vaspitan. Fino zarađuje.
 

Kakav je Aleks Ferguson kad ga ne snimaju kamere?
- On me je oduševio. Strašan tip. Kod nas u Engleskoj je pravilo da sat i po pred utakmicu, u sobi koju ima svaki vlasnik kluba, napravi se kao restoran. Budu, recimo, tri stola po deset mesta. Uvek bih Fergusona doveo za moj sto, da mu ukažem poštovanje. Jako me voli. Prvi stranac vlasnik u engleskom fudbalu bio je Al Fajed. Njega nisu voleli, jer mu se sin zabavljao sa princezom Dajanom. Posle njega sam došao ja, normalan, skroman, nisam se isticao i voleli su me.

Foto: EPAIMAGES

Pomenuli ste Krojfa. Kako je sa njim bilo pregovarati?

- Bio je veliki profesionalac, mada smo se relativno lako dogovorili da dođe u Ameriku. Međutim, postojao je jedan problem. Rekao je da neće nigde da ide bez svog trenera Rinusa Mihelsa, a u klub gde smo planirali da ga odvedemo već je imao trener i Krojm ne odbio. Razočaran sam rekao Kisindžeru da nisam dobio ono što sam zaslužio. Tada me je naučio jednu važnu lekciju. Rekao mi je da u životu ne dobijemo ono što zaslužujemo, nego ono što ispregovaramo. On je potom smislio da Mikels bude nešto kao direktor svih trenera i poveo je i njega u Ameriku, a samim tim dobio je i Krojfa. 
 

Da li ste upoznali nekog američkog predsednika?
- Viđao sam nekoliko američkih predsednika, ali za mene će najbolji uvek ostati Ronald Regan. Imao sam priliku da upoznam i Klintona. Njegovu ženu nisam nikako voleo. A njega sam upoznao na nekom sportskom događaju u San Hozeu, pokraj San Franciska. On je bio gost. Sedeli smo za velikim ovalnim stolom. On je svima pružio ruku, da se upozna. Šarmantan je bio, opijajući, samo je preterivao sa ženskim svetom. Tramp mi je miljenik i nadam se da će opet biti predsednik. Volim jake ljude, a on je takav. Sa svima je uspevao da napravi dobar dil i bude prijatelj. 
 

Zbog čega je Regan bio poseban?
- Kod njega sam bio na prijemu u Beloj kući. Bio sam sa suprugom, a on je bio sa svojim Nensi ženom. Bilo je tu još ljudi iz Bele kuće i još gostiju koji su pozvani kao i ja. Bio je to skup ljudi za koje je predsednik smatrao da zaslužuju da budu njegovi gosti u Beloj kući. Ih, kakav osećaj. Onda je on držao govor, govoreći o popularnom "američkom snu". Onda je objasnio zbog čega je Amerika jaka i kao primer je naveo mene. Objasnio je da u Ameriku dolaze ljudi sa vizijom, sa snom i ohrabrio je banke i sve relevantne institucije da uspešnim ljudima daju podršku. Kad sam ja dobro počeo da radim, sa svih strana sam imao pomoć.

Foto: Foto: Miloš Rafailović

Jeste li upoznali još nekog svetskog državnika?
- Bio sam na večeri kod Žak Širaka. Kad smo osvojili Kup Francuske sa Nicom, vodio nas je kod sebe kući. Udvarao se mojoj ženi, a njegova žena mi kaže: "Nemojte se sekirati, on to tako sa svima, a ništa nije u stanju da uradi. Na kraju se pomiri da nije to to i ide dalje". 
 

Kakav je bio vlasnik Lestera Višaj Šrivadanapraba?
- Tražio sam nekog novog, sa energijom i snagom i predložio sam Višaju da kupi klub. Inače jako bogat čovek bio, najbogatiji na Tajlandu. I složi se on da kupi, pod uslovom da ostanem tamo godinu dana. Rekao sam mu: "Biću ovde dok sam ti potreban. Kad budem video da možeš sam, otići ću". I napravio je jednu veliku grešku, što me je jako naljutilo, doveo je Sven Gorana Eriksona. Dobar stručnjak, ali voli pare i gleda samo sebe. Radio sa nekim Izraelcima, sa Pinijem Zahavijem. Kad vide novac, ponašali se kao grabljivica kad vidi malenu pticu. I onda su Višaju uzeli dva, tri miliona evra, a ništa nisu uradili. I onda sam ja otišao i doveo mu mladog trenera Najdžel Pirsona. I on je odveo Lester u Premijer ligu. Ja sam u tom trenutku i dalje bio uz klub. 
 

Gde ste bili kada je Šrivadanapraba poginuo?
- Strašan trenutak. Više puta sam leteo sa njim tim helikopterom. Uvek bismo putovali sa terena, kad se završi utakmica, pa do aerodroma, da brže stignemo. Bio sam na utakmici kad je poginuo. To je jezivo bilo. Ušli su on, žena, ćerka, sin, mis Tajlanda i prva pratilja koje su došle da kao nagradu gledaju veliku utakmicu. I odjednom, kad su svi ušli, trči sekretarica i kaže malom: "Jesi li ti zaboravio da sutra potpisuješ ugovo sa sponzorom?" I mali izađe i kaže - tata, izvini, sutra dolazim. I tu gde parkiramo kola ispred stadiona, baš je tu pao i svi su poginuli. Još sam bio na stadionu kad se to desilo. Otirčali smo njegov sin i ja do helikoptera, samo plamen sve gori, nema više ničega. A onda smo nekoliko dana kasnije čuli razgovor iz crne kutije. Pilot izgovara: "Ginemo svi, ali moramo nekako da izvučemo helikopter 20 metara napolje, da ne padnemo dole u stadion, jer ćemo pobiti 20, 30 ljudi". Zamislite taj karakter, da gine i razmišlja o drugima.
 

Sarađivali ste sa Stivom Džobsom, a imate li neku privatu anegodu sa njim?
- Jednom smo sedeli na bazenu, ja u vodi, a on leži i drži kriglu piva. I priča o tome kako je napravio rekordno tromesečje i odjednom se snuždi. Kaže: "Znaš šta Milane? Svi mislimo da je posao najvažniji, da samo zidamo i gradimo. Ali ono što je najvažnije, ne možemo da kupimo." Ja mu kažem: "Hajde, Stiv, šta pričaš? Imaš tri jahte, svaka vredi više od deset miliona evra. Prodaj jednu, pa kupi šta ti je potrebno." A on mi kaže: "Zdravlje ne mogu da kupim". Zamrzao sam se odmah. I posle tri meseca je otišao. 

Foto: profimedia

Bili ste u Engleskoj u vreme kad i Roman Abramovič, kakav je on privatno?
- Njemu je prva utakmica u Engleskoj bila na gostovanju protiv mog kluba. Kao što sam već rekao, red je da pred utakmicu ručamo zajedno, popijemo nešto, ispričamo se... Dolazim do te prostorije, a unutra petorica naoružanih stoje oko Abramoviča. Pitam: "Momci, ko ste vi i šta radite ovde?" I oni mi objasne da su obezbeđenje gospodina Abramoviča. Priđem mu i kažem: "Idem do marketinga, za pet minuta ću se vratiti. Neću da ih vidim ovde. A ukoliko se ne osećate bezbednim, možete i vi da izađete". Vratim se za pet minuta, njih nema. On mi je onda objasnio da je to u Rusiji normalno i da se nigde ne ide bez obezbeđenja. Posle smo postali dobri prijatelji. Sreli smo se i u Dubrovniku. Bio sam njegov gost na jahti.
 

Ispričajte nam nešto o Peleu?
- Pelea sam obožavao. Kad je igrao u Americi, pozove me i pita jesmo li kod kuće. Dođe i prespava kod nas. Moje ćerke Sandra i Jasna imale pet i sedam godina. On im kupovalo sladolede. Ma obožavale su ga. Godinama kasnije bila neka konferencija u Torontu. Bili svi vlasnici klubova i Pele bio gost. I ja sam nešto žurio, žena me čekala da idemo na neku večeru. Kad Pele ide ka nama, da pozdravi moju tadašnju suprugu Gordanu. I pitao je za moje devojčice. Rekao je da one ljude koje voli nikad ne zaboravlja. 

Foto: Profimedia

Sve anegdote su u vezi sa moćnim muškarcima. Možete li da nam otkrijete neku sa lepom ženom? 
- Upozano sam Poš Spajs (Viktoriju Bekam prim, aut.), simpatična mi je vrlo iako je malo goropadna. Jako je sposobna, ona drži celu familiju. Njenog muža nešto i ne volim. Godinama kasnije sreo sam Dejvida u Majamiju. Jedno vreme živeo sam u Majamiju. Prišao je i pozdravio me. Oslovio me je imenom, sećao me se iz Engleske. Pitao me je kako sam, jesam li tu. Ispostavilo se da živimo obojica na tom ostrvu blizu Majamija, Fišer Ajlandu.
 

Šta vam je cilj sa Vojvodinom čiji ste nedavno postali potpredsednik?
- Svi moji klubovi, osim Šefild Venzdeja, bili su šampioni. Nisam luzer, nego pobednik i želim da pobeđujem. Ove sezone ne mogu mnogo toga da uradim, ali od naredne želim da se borimo za titulu. Vojvodina to može. Plan je da se ozbiljno pojačamo i napadnemo prvo mesto. Uveren sam da ćemo biti šampioni u skorijoj budućnosti.