Šta bi dali da smo na njihovom mestu?! “Orlovi”, ovo je vaših pet minuta!

“Šta bi dao da si na mom mestu, da te mrze, a da ti se dive... Ovo je mojih pet minuta, a pred tobom stoji život celi…” Evergrin Bijelog dugmeta nastao je pre skoro pola veka, a kao da je napisan za naše fudbalere i to baš uoči večerašnjeg sudara sa Danskom u meču odluke na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj (21.00, RTS 1, Arena 1 premijum).

Svako ko je makar nekad šutnuo loptu, a pogotovo oni koji su kao klinci ili čak i kasnije redovno „pikali” fudbal s društvom, zamišljali su da su veliki igrači, da nose dres reprezentacije, da cela nacija strepi zbog njih i navija, a da oni igraju meč odluke na Evropskom prvenstvu ili Mundijalu. I ma koliko ovih dana bili oštri prema „orlovima”, ma koliko olako ispaljivali ocene da bi oni spretnije od Mitra rešavali gol-šanse, da bi trčali brže od Sergeja ili centrirali bolje od Žileta, u istom trenu svi smo svesni da bolje od tih momaka, koji se u Nemačkoj bore za prolaz u osminu finala, jednostavno – nemamo!

Foto: Starsportphoto

 

Kao što Željko Bebek u drugoj pesmi Bijelog dugmeta kaže „pamtite me po pesmama mojim”, tako ćemo i Piksijeve pulene pamtiti po onom što urade večeras. Kao što Piksija pamtimo kako je poslao loptu oko živog zida Španaca pa iza leđa Zubizareti u Italiji 1990. ili onu sliku koja može da ide u Luvr – Piksijev lažnjak i MartinVaskez koji proleće u prazno… Dalje već znate.

E, to nam treba i večeras, takav potez, takav detalj, takva lucidnost, „slika za Luvr”...

Treba nam fudbalski Sale Đorđević koji 1995. u finalu EP zatrpa koš Litvanaca sa 41 poenom i rekordnih devet trojki. Treba nam strast Vanje Grbića, kad u finalu Olimpijskih igara u Sidneju 2000. protiv Rusije osvoji jedan od najlegendarnijih poena u istoriji odbojke i sporta uopšte, tako što spavašajući loptu preskoči reklamę, a onda stigne da se vrati u teren i izblokira protivnika! Treba nam i onaj njegov urlik posle tog poena. Treba nam Filip Filipović da sa vilicom slomljenom na dva mesta odluči da igra na sopstvenu odgovornost da bi osvojio Svetsku ligu i olimpijsku vizu. Treba nam i ministar odbrane poput Darka Stanića kad je vodio rukometaše do evropskog finala u Beogradu 2012...

Treba nam fudbalski Novak Đoković! I onda ne bi bilo brige pred Dance.

Foto: AP/Photo

 

Ali ovo je „pet minuta“ koji pripadaju samo „orlovima“ i ovo je pet minuta koje bi neki od njih trebalo da iskoristi uđe u društvo legeni, ode u besmrtnost. Da uradi nešto po čemu će ga generacije pamtiti, po čemu će ga pominjati buduća pokolenja, nešto čime će se ponositi i njegovi praunuci, nešto što će klinci izgovarati u zanosu kad već sutra ujutro odu na čas fizičkog ili izađu da se igraju fudbala u parkiću ispred zgrade. Nešto poput: „Nema više vremena, ističe i poslednji minut utakmice... Tadić centrira, Mitrović gooooooooollllll, Srbija je u osmini finala Evropskog prvenstva!“. Jer, svaka čast svima i na svemu dosad, ali Mitrovih sedam ili osam golova Litvancima u samo dva meča kvalifikacija pamtiće samo fudbalske enciklopedije. Tadićeve majstorije protiv Velsa, Irske ili Azerbejdžana ostaće da svedoče da je bio veliki igrač, majstor, ali... Sergejev gol u Oslu ili onaj protiv Kameruna u Kataru pamtiće se kao deo priče koja počinje rečima: „Eh, da smo onda iskoristili...“, a završava se sa – „...ali nismo“.

Foto: Starsportphoto

 

Sad svima njima, a i nama, treba onaj potez koji će da se ureže u kolektivnu svest srpskog naroda! Onaj zbog kojeg će „nebo da se otvori“, zbog kojeg će komentator da se izvini jer je „zaćutao za trenutak“, onaj zbog kojeg će da krenu suze radosnice kao kad su „orlići“ osvojili Mundijalito.

Onaj koji će večeras pred ponoć da izvede narod na ulice!

Ajmo, mi!