NEKADAŠNJI SRPSKI REPREZENTATIVAC NE MOŽE BEZ KOŠARKE! Savanović: Može se bez svega u životu, ali...

Duško Savanović je 2017. godine završio igračku karijeru, pa iako je razvio uspešan biznis u poljoprivredi, uzgajajući dunje, bez košarke nije mogao. Kontakt sa igrom pod obručima zadržao je kao ambasador Evrolige, a ono što je manje poznato je i da je bio predavač na trenerskim klinikama u organizaciji FIBA. I to veoma uspešan, što nije promaklo ni Udruženju košarkaških trenera Srbije za koje je takođe pre izvesnog vremena u svom prepoznatljivom stilu održao veoma zanimljivo predavanje

- Može se bez svega u životu, pa tako mogu i ja bez košarke, ali kako – uz prepoznatljiv osmeh se zapitao Savanović.

Zato je nedavno odlučio da ode i korak dalje sa željom da svoje veliko košarkaško znanje, ali i bogato iskustvo sa parketa širom Evrope podeli sa mladim igračima. Zastupnik je interesantne, za mnoge i revolucionarne teorije, da je kroz karijeru naučio više od igrača, sa onim sa kojima je i protiv kojih je igrao, nego od trenera.

- Ako izuzmemo taktičke stvari, kao što su na primer opcije napada, sve što sam u karijeri naučio, naučio sam od igrača. Košarka se uči od košarkaša. Svi učimo jedni od drugih, a kako treneri dolaze do ideja? Na primer, Murinjo? On kada gleda i razmišlja koje su mu opcije, šta bi mogao, on gleda u igrače. Duda Ivković je u krucijalnim trenucima svoje karijere uvek u poslednjih dva minuta utakmice iznosio tablu i pričao košarkašima: „Ponudite rešenje“. Bilo mu je nebitno da li će oni da naprave blok ili da urade nešto drugo, već samo da ponude rešenje – kaže Savanović i dodaje:

- Moje mišljenje je da treneri ne prave igrača, već da su oni tu da pomognu košarkašu da otkrije svoje mogućnosti. Da se trener pita onda bi od svakog mogao da se napravi Jokić, a to je nemoguće. Igrač mora da poseduje sve kvalitete i volju za radom, a trener je tu da ga usmeri, da mu otkrije njegove mogućnosti, šta je dobro, a šta ne. On je pomoć, a pravi igrač se sam stvara. Od ozbiljnijih trenera nikada nećete da čujete da kaže: „Ja sam napravio igrača.“ već samo: „Vodio sam u timu igrače. Čast mi je što sam imao Dražena u timu.“ Niko ne kaže: „Ja sam napravio Dražena!“ jer se Dražen sam napravio – konstatuje Savanović.

Foto: Privatna arhiva

Nekadašnji košarkaš čačanskog Borca, FMP-a, Uniksa, Sevilje, Valensije, Anadolu Efesa, Bajerna i Dinamo Sasarija osvrnuo se na lični primer:

- Tvrdim da se svaki sport uči od igrača. Proces učenja je kompleksan. Učiš od onga ko je pravi majstor, gledaš ga i oponašaš, ali i od onoga ko je neznalica, a tu saznaješ kako ne treba neke stvari da radiš. Kroz igračku karijeru obraćao sam pažnju na detalje, gledao kakav je položaj nogu kod igrača u određenim situacijama, kako izvode neke poteze, kako drže telo... Ne kažem da je meni sve uspevalo, ali probao sam svašta. Moram da priznam da 90 odsto stvari koje sam probao da uradim, nisu mi išle. Uspeo sam da usvojim samo 10 odsto od onoga što sam probao. Umeo sam čak i u toku igre da protivniku kažem: „Au, pa kako si to izveo? Kako to radiš“. I onda mi neko od vrhunskih igrača poput Šiškauskasa, Jasikevičijusa, Spanulisa i mnogih drugih tokom neke od pauza, na primer kada su bacanja, to objasni. Dešavalo se i posle utakmice da ostanem da pitam. Nije tu postojalo bilo kakve sujete.Svoju energiju Savanović je trenutno usmerio u Košarkašku akademiju Vojvoda:

Foto: Privatna arhiva

- Vrlo zanimljiv projekat koji sam pokrenuo sa prijateljem Aleksandrom Zmijanjcem. To je platforma koja  će služiti kao prostor za individualno unapređenje košarkaša. Da se razumemo, nećemo raditi sa svima, nismo akademija u koju svako može da dođe, već samo talentovani pojedincI. Želimo da kod nas u akademiji nauče i usvoje neke stvari koje na drugim mestima ne mogu. Da razmišljaju da će kod nas moći da se unaprede u svakom smislu. Da li je to tehnički, košarkaški ili samo da porazgovaramo. Ono što želimo da prenesemo na igrače, je sve ono što smo već i sami prošli. Naša akademija biće kao podvučena knjiga. Neko ti je sve podvukao i izvukao najvažnije, a na njima će biti samo da te sažete informacije i suštinu usvoje.

Na pitanje da li razmišlja o ulasku u klasičan trenerski posao, Savanović odgovara:- Nikad ne reci nikad, ali mislim da nemam ni kapaciteta ni smisla za to. A ni živaca. Za taj posao su potrebna velika odricanja, da misliš u svakom trenutku o timu, gde je ko, šta rade, da li su svi jeli, kad su legli. Moraš da gledaš 100 utakmica, da se baviš košarkom 18 sati dnevno, a ja za to nemam sposobnosti. Kada sam kao aktivan igrač razmišljao o tome čime bih mogao da se bavim, nisam želeo da to bude timska košarka. Nije mi prvi put da se bavim ovakvom vrstom edukacije pojedinca, jer sam iskustvo stekao držeći predavanja na klinikama koje je organizovala FIBA.

Foto: Privatna arhiva

Objasnio je i kako je do predavanja na trenerskim klinikama došlo.

- Prvi put sam 2009. preko Košarkaškog saveza Rusije pozvan da držim predavanje. Tema je bila tehnike kod visokih igrača odnosno kako da igraju na visokom postu, kako na spoljnoj poziciji, međutim zbog dinamike života nisam to uspeo da realizujem. Morao sam da čekam do 2012. kada sam zabeležen kao prvi aktivni igrač koji je učestvovao na FIBA trenerskoj klinici. Bila je to velika čast za mene i veoma sam im zahvalan na pruženoj šansi. Od tada pa do sad, učestvovao sam na pet trenerskih klinika.  Sva predavanja su bila održana u Turskoj. Ja sam bio predavač pored trenera kakvi su Mahmuti, Trinkijeri, selektor ženske turske reprezentacije.

Objasnio je Savanović i razloge zbog kojih su se Rusi, a potom i Turci odlučili da baš njega predlože da kao igrač drži predavanja.

- Zbog bazičnih stvari koje sam sa lakoćom iznosio. Nisam se isticao ni brzinom ni lepotom, već isključivo tehnikom. Nisam baš bio ni toliko spor koliko volim da se našalim, ali kako sam to iznosio tehnički, delovalo je kao da sam suvi tehničar. Imao sam tehničko rešenje za svaku situaciju i voleo sam da učim. Što sam više učio od igrača, više sam sebe usporavao. Kada god bih naučio novu stvar, trudio sam se da što manje znoja prolijem. Toliko sam pojednostavljivao stvari da su ljudi koji su sa strane gledali, obično komentarisali: „Lako deluje!“

Potom je objasnio da je to do toga „lako deluje“ veoma teško doći.

- Kažu da je neko majstor svog posla kada ljudi koji ga sa strane gledaju komentarišu da je vrlo lako to što radi. Kao što ja gledam Đokovića kako udara lopticu, pa mi deluje da mogu i ja. Tako sam i ja izgledao na terenu, pa je moja igra delovala kao pokazni trening. Svima je bilo interesantno kako igram, pa su se odlučili za mene.

Nije mogao a da ne prokomentariše maestralne partije koje pruža Nikola Jokić u najjačoj ligi sveta:

- Svi pitaju kako Nikola Jokić radi to što radi? Nema objašnjenja. Kako Kit Ričards onako svira gitaru? Kako bismo to objasnili? Nema objašnjenja. Kako Kampaco ili Teodosić vide da upute onako nestvarne pasove ka saigračima? Oni vide ono što mi ne vidimo. To je apstraktna umetnost. Sve je do ugla gledanja. Kako Jokić to radi? Ili Teodosić? Samo oni to znaju. Nema tu nikakve tajne. Jokić radi, trenira kao pas. Ima šta i da oblikuje. Ima materijala, talenta, svega. Rođen je takav. On je rođen za to.

O budućnosti srpske košarke, Savanović je izneo zanimljiv stav:

- Mislim da bi trebalo da se ulaže u razvoj i edukaciju ljudi. Kvalitetan rad sa mladima je nestao kako ovde tako i u svetu. Mnogo se više pažnje troši u seniore i gotov proizvod, nego u pravljenje igrača i edukaciju. Dosta toga se promenilo u odnosu kada sam ja igrao. Sada možeš da se edukuješ i preko društvenih mreža i na jutjubu. Ti sada znaš šta radi Stef Kari u Americi, možeš da vidiš kako se zagreva, kako šutira, šta jede, a pre nismo mogli da saznamo ni rezultat dok ne izađe u Žurnalu. Moja želja je da srpska košarka postane ono što je fudbalski klub Ajaks u razvoju mladih igrača – zaključio je Savanović.