Nenad Krstić: Igranje sa Kidom i Teodosićem bilo je pravo uživanje!

Igrati sa Džejsonom Kidom i Milošom Teodosićem je bilo pravo uživanje, to su majstori košarke, poručio je Nenad Krstić u razgovoru za Informer. Proslavljeni srpski košarkaš u ekskluzivnom intervjuu govorio je o počecima u NBA ligi, velikim zvezdama sa kojima je igrao i teškoj povredi koja ga je zadesila.

Nekadašnji sjajni centar i kapiten reprezentacije Srbije okončao je profesionalnu karijeru 2016, a do tog trenutka igrao je u najjačim timovima iz NBA i Evrolige. 

Delio je svlačionicu sa igračima poput Šakil Onila, Pola Pirsa, Reja Alena, Kevina Durenta, Rasela Vestbruka, Vinsa Kartera...

 Kada se pojavila opcija za odlazak u Ameriku i NBA?

U  tom periodu mog života sve se brzo izdešavalo. Još iz Kraljeva i perioda u Mašincu. Odigrao sam jednu sezonu u Kraljevu i igrao Prvu srpsku ligu sa 16 godina i ubrzo sam dobio poziv Partizana.

Hteo ne hteo, nisam imao mnogo vremena da razmišljam o sledećim koracima, već sam bio usresređen na rad i trening. Partizan je tada radio jako dobro sa mladim igračima i to mi je mnogo pomoglo.
Prve godine sve mi je bilo novo. Počevši od Beograda koji je veliki grad, pa do treninga i potpuno drugačijeg sistema rada. Teško mi je pao život odvojen od porodice i adaptacija na Partizan kao izuzetno veliki klub. Kako sam dobijao priliku da igram za Partizan, NBA se nametao sam od sebe.
U to vreme nije bilo toliko NBA utakmica na televiziji, niti je bilo socijalnih mreža, pa je sve to bila velika nepoznanica. Tada smo dobijali informacije iz Amerike "na kašičicu" preko novina.
Prva uspešnija sezona u Partizanu bila je 2001. i 2002.
Pre toga, tačnije 2000. igrao sam na pozajmici za Torlak i to je bio pun pogodak za mene. Tada sam igrao sa juniorima Torlaka, a trenirao sam sa prvim timom Partizana i to je bilo sjajno.
Već 2002. sam izabran na NBA draftu kao 24. pik Nju Džersija.

Foto: Starsportphoto©

Kako je bilo pri dolasku u Nju Džersi, nova zemlja, novi grad?

Bio je to pozitivni šok za mene, ali mi je veća promena bila dolazak iz Kraljeva u Beograd. 
Tada sam bio mlađi, a sada sam već imao malo iskustva o samostalnom životu i velikom gradu.
Tamo, u Americi, drugačija je kultura i jezik. Uz sve to, radilo se potpuno drugačije, a ja sam bio jako mlad igrač naviknut na sistem Partizana.
Kao i pri dolasku u Partizan, nisam imao vremena mnogo da razmišljam i analiziram. Brzo sam učio i navikavao se.

Foto: Starsportphoto©

Kako se sećate tih prvih igara u NBA ligi?

Prvu sezonu u Netsima pamtim samo po dobrom. 
Tada u NBA nije bila praksa da novi igrači dobijaju šansu. 
Tu mi je Džejson Kid mnogo pomogao.
Došao sam u klub nakon što su, sezonu pre toga, igrali veliko finale i bili su puni samopouzdanja.
Ekipa je bila prepuna veteranima i igračima u najboljiim godinama, a ja sam bio jedini "novajlija".
Ja sam stigao voljan da učim i da se razvijam, nisam glumio zvezdu. Došao sam iz Partizana u kojem se naporno radilo, pa i nisam znao drugačije.
Oni su to prepoznali i dali mi šansu.
Deliti parket sa svim tim imenima je bilo sjajno. 
Bila je to ekipa predvođena Vinsom Karterom, Džejsonom Kidom i Ričardom Džefersonom. Bilo je tu još "slabijih" imena koja su mnogo doprinosila: Klif Robinson, Ron Merser, Lamond Marej...
Često, dan danas, pronalazim tekstove u kojima opisuju tadašnju generaciju kao jednu od najjačih. Svi su mi pomagali i mnogo mi pomogli. Nije mala stvar kada vas prihvati jedan Džejson Kid.

Foto: EPA

Koja Vam je bila najbolja sezona u dresu Nju Džersija?

Timski, definitivno 2006. 
Igrali smo fantastično čitave sezone i izborili plejof. 
Porazili smo Indijanu u prvoj rundi i siguran sam da smo mogli i do finala, ali smo imali nesreću da u drugoj rundi naletimo na Majami Hit, koji je kasnije i osvojio titulu.
Pobedili smo ih u prvoj utakmici, ali smo posle imali probleme sa povredama i suspenzijama. 
Hit je bio prejaka ekipa, predvođena Šakilom Onilom i Dvejnom Vejdom i nije se moglo protiv njih sa nekompletnim sastavom. 
Da smo naleteli na nekog drugog, možda bi i put ka finalu bio otvoren, ko zna. Možda je moglo bolje, ali je svakako bilo ogromno iskustvo za mene.

Foto: EPA

Posle te sezone usledila je teška povreda?

Da, krajem decembra 2006/2007. zadobio sam možda najtežu povredu u sportu.
Iza sebe sam ostavio pojedinačno najbolju sezonu (15 poena po utakmici prim. aut.) i već je stidljivo krenulo da se priča o mom učešću na Ol star utakmici.
Išlo mi je na ruku što su neki centri bili povređeni, pa se tako meni otvaralo mesto. 
Međutim, desila mi se ta povreda, što je sastavni deo sporta.
Na moju nesreću, bila je to i poslednja godina mog ugovora, pa me je maler zatekao u najgorem mogućem trenutku.

Foto: EPA

Mislite li da je vaša povreda uticala na raspuštanje te ekipe?

Mnogi su smatrali da je moja povreda, između ostalih, bila inicijalna kapisla kako bi se ekipa rasformirala. 
Nisam uspeo da se vratim u formu u periodu u kojem su oni želeli.
Ubrzo je Kid trejdovan u Dalas, pa mnogi smatraju da je moja povreda uticala na ideju da se krene "od nule".
Džeferson je napustio ekipu, a Karter je ostao još samo godinu dana.

Kako ste se odlučili za odlazak u ruski Trijumf?

Tada mi je oporavak bio nešto lošiji nego što sam se nadao. Nisam radio na oporavku na pravi način.
To je možda moja, a možda i krivica ljudi koji su bili zaduženi za to.
Ja sam tokom rehabilitacije muku mučio sa još nekim sitnim povredama pa je i to uticalo. 
Kao takav, odigrao sam sezonu za zaborav u NBA, sa kolenom koje je stalno oticalo.
Netsi su mi nudili da ostanem, Klivlend me je želeo u njihovi redovima, ali sam se ja odlučio za odlazak u Evropu.
Trijumf je tada bila ekipa koja je imala zanimljiv projekat i visoke ambicije. Igrali su Evrokup i pravili su sastav za Evroligu. Treba napomenuti i da sam potpisao ugovor koji je bio jako dobar. 
Najviše sam se za taj potez odlučio kako bih se stabilizivao i fokusirao na oporavak. Ritam u NBA sa stalnim utakmicama i putovanjima mi nije odgovarao.
Želeo sam da se oporavim i da se vratim u Ameriku kao zdrav igrač, a to sam uspeo relativno brzo.

Foto: EPA

Kako je bilo otići u NBA po drugi put, ovaj put u Oklahomu?

Povratak u NBA i odlazak u Oklahomu nastupio je odmah na polusezoni 2008. 
Bio je to tim potpuno drugačiji od onog u Nju Džersiju, a drugačiji je bio i sam sistem rada. Oklahoma je tada bila, a i sada je, jedan od najorganizovanijih klubova u Americi.
Posvećuju pažnju detaljima i ja sam stigao kada su se preselili iz Sijetla u Oklahomu.
Došao sam u klub kada su imali samo tri pobede i oko 30 poraza i bili poslednji na Zapadu. Uprkos tome, bilo je jasno da se ne radi o gubitničkoj ekipi.
Radilo se naporno i optimistično se gledalo u budućnost.
Imali su jasnu viziju i nisu marili za trenutne rezultate.

Foto: EPA

Kako je izgledao igrački kadar u tom timu?

Bila je to mlada ekipa koja je želela da bude bolja. 
Ja sam bio među iskusnijima, a imao sam 26 godina. Nik Kolison je imao 29 i nas dvojica smo bili lideri što se starosti tiče. 
Prijala mi je ta uloga i rado sam je prihvatio. Prva sezona je bila tranzitna, ali već sledeće ostvarili smo 50 pobeda.
Zaigrali smo plejof, ali smo opet naišli na kasnijeg šampiona - Los Anđeles Lejkerse. Sa njima smo igrali na jednu loptu i bili smo jako blizu trijumfa.

Foto: EPA

Kako ste se osećali kao deo tima sa Durentom, Vestbrukom, Hardenom?

Džejms Harden, Rasel Vestbruk i Kevin Durent su super momci zaista. 
U to vreme su još bili mladi, ali su naporno radili i stvarali pozitivnu atmosferu. Od početka su bili predodređeni za velike stvari, ali se nisu ponašali kao velike zvezde.
Dolazili su ranije na treninge i ostajali duže, a to je meni odgovaralo. 
Ja sam takvu radnu naviku "vukao" još od Mašinca i Partizana. Koleno mi je i dalje smetalo i imao sam osećaj da nisam potpuno spreman. To me je psihički umaralo.
Predstavljao sam neku vrstu mentora tim momcima i nadam se da sam im makar nekim savetom pomogao. Oni su brzo napredovali ka vrhu NBA lige i već 2013. su igrali veliko finale.

Foto: AP/Photo

Kako je došlo do trejda sa Bostonom u kojem ste i Vi bili uključeni?

Moje treće sezone u Oklahomi (2011. godina) trejdovan sam u Boston Seltikse. Još jedno jako lepo iskustvo i potpuno nova uloga.
Bio sam uključen u trejd sa Džefom Grinom, dok su put Oklahome krenuli Kendrik Perkins i Nejt Robinson. Primarna želja Bostona bio je Džef Grin.
Ja sam u taj "paket" uključen zbog odlaska centra Perkinsa, dok su Šakil i Džermejn Onil već bili na zalascima karijere.
Grin je bio fantastičan igrač, ali je uprava Tandera odlučila da se prostor pravi oko Serža Ibake i da se radi na njegovom razvitku. Nije to bilo ništa lično, samo viša matematika.

Foto: EPA

Jeste bili zadovoljni u Seltiksima?

Odmah sam i u Bostonu dobio priliku, iako su imali neverovatnu centarsku liniju. Džermejn i Šakil Onil, Kevin Garnet, Troj Marfi i Glen Dejvis su bili igrači na pozicijama četiri i pet.
Mnogi od igrača tamo su bili na zalasku karijera, ali samo njihovo ime i pojava je bilo neverovatno za mene. 

Pol Pirs, Rej Alen, Šakil Onil, Kevin Garnet s kim ste se najviše družili?

Bilo je lepo deliti svlačionicu sa svim tim zvezdama košarke. 
Sa mnom u timu je tada bio i Aleksandar Pavlović, pa sam najviše vremena sa njim provodio. "Ekipa" smo bili Saša, Karlos Arojo i ja, mi smo se najviše družili. 

Foto: EPA

Po čemu su Vam ostali upamćeni Pol Pirs i Rej Alen?

Tokom razgovora sa njima osećaš njihovo samopouzdanje i iskrenu veru da su bolji od svakoga. Uvek su nesebično pomagali.
Kada god imaš nedoumicu bili bi tu da ti objasne šta i kako. 
Znali su da prepoznaju kada neko nije u "elementu" pa bi davali sve od sebe kako bi mu povratili samopouzdanje i ohrabrili ga.

Mnogo stvari smo čuli o Kevinu Garnetu, kakav je on "iza kulisa"?

Kevin je kao saigrač neverovatan. Uvek te podržava, bodri i motiviše. Kao protivnik je jako nezgodan (smeh), ali kao saigrač je za poželeti.
Ostavio je velikog traga na meni. Neverovatno je koliko čovek "živi" košarku.

Foto: AP/Photo

Jeste li imali ponudu da ostanete u Seltiksima?

Na kraju 2011. imao sam ponudu da ostanem u timu, ali sam se odlučio za Evropu. 
Imao sam odličan odnos sa trenerom Dokom Riversom i bilo mi je drago što sam ostavio pozitivan utisak zbog kojeg su želeli da me zadrže. 

Po čemu je Boston drugačiji od drugih timova u NBA?

Prosto ste osećali pobednički mentalitet u vazduhu. Svaki dan se pričalo o tituli. Fasciniran sam načinom na koji je Dok Rivers vodio sastanke i pripremao nas za svaku utakmicu kao da je poslednja.
Imali smo te godine lepu šansu da stignemo do trofeja, ali nesreća je bila što smo naišli na Majami sa Lebronom Džejmsom i Dvejnom Vejdom. 
Takođe, čitave sezone smo imali probleme sa povredama. Nismo jedan trening uspeli da odradimo u kompletnom sastavu.
Da smo bili zdravi, prilično sam siguran da bismo osvojili titulu.

Foto: AP/Photo

Potom ste se odlučili da prihvatite ponudu CSKA?

Da, oni su mi nudili ugovor još tokom sezone u Bostonu. Ja sam se i tada lomio, ali su ljudi iz Moskve bili jako korektni i nisu me požurivali. 
Ponuđeni su mi konkretni uslovi, koji su mi odgovarali. 
CSKA je tada pravio tim sa novim trenerom (Jonas Kazlauskas prim.aut.). Meni se taj projekat dopao i želeo sam da učestvujem.
Imao sam veliku želju da igram u Evroligi i ponovo budem jedan od lidera na terenu.
U tom periodu sam igrao za reprezentaciju Srbije u kojoj sam bio kapiten.
Igrao sam ja u Bostonu i Oklahomi, ali mi je uloga bila sporedna. Nisam bio nosilac igre pa sam ponovo želeo tu draž - biti lider ekipe koja ima visoke ambicije.

Foto: AP/Photo

Da li se kajete zbog tog izbora?

Nikada se nisam pokajao. 
CSKA je u tim godinama bio skoro na nivou NBA ekipa sa čarter letovima, budžetom i ostalim. To je jedan ozbiljan klub i jako mi je drago što sam bio njegov deo.
Izuzetno jak sastav smo tada imali. 
Vrhunski košarkaši, ali još bolji ljudi. Svakodnevno je bila jako lepa atmosfera, svi smo se družili.
Iako je tim bio pun zvezda, nikada nam nije bilo bitno ko će koliko poena da postigne, svi smo se samo nadali pobedama.

Ipak, titula Evrolige vam je za dlaku izmakla 2012?

Jeste.
Nažalost, nismo uspeli da osvojimo titulu.
Igrali smo finale sa Olimpijakosom i izgubili smo ga za jedan koš. Da smo tada uzeli titulu siguran sam da bi tim ostao ispi pa bismo ponovili uspeh još jednu ili dve godine.
Imali smo samo četiri poraza u svim takmičenjima te sezone.
Jedna vrhunska ekipa, ali nažalost, sve se svelo na jednu utakmicu koja je nesrećno okončana u poslednoj sekudni (pogodak Printezisa prim.aut.).
Pokušali smo napad na titulu i naredne godine, ali nije bilo ni približno dobro kao tada.
Naša je nesreća što se igrao samo jedan meč. Da se igralo na tri ili četiri pobede mi bismo sigurno pobedili.
Mi smo taj isti Olimpijakos, par meseci ranije, tukli u Moskvi 40 razlike.
Dobro pamtim reči pokojnog Dude Ivkovića posle te utakmice. Rekao mi je da ne pamti ovako težak poraz u svojoj karijeri. Dobro se sećam tih reči.
Mi smo bili kvalitetnija ekipa, ali u jednoj utakmici to ništa ne znači.
Ponavljam, da se igralo na više pobeda, ubeđen sam da bismo mi slavili. Teško da je iko mogao onakav tim CSKA da pobedi na više utakmica.

Foto: AP/Photo

Šta vas je opredelilo za Efes posle CSKA?

Svih tih godina bio sam član reprezentacije Srbije čiji je selektor bio Dušan Duda Ivković i imalo smo vrhunsku saradnju u tom periodu.
Kada mi se ukazala prilika da zaigram u timu gde je on trener, nisam oklevao. 
Oduvek mi je bila potajna želja da zaigram za klup koji sa klupe vodi Duda.
Uživao sam igrajući za njega u reprezentaciji.
Sa druge strane, razlaz sa CSKA je bio neminovan posle tri godine.
Jesmo osvajali prvenstvo Rusije i VTB ligu, ali taj sastav je pravljen za trofej Evrolige, koji mi nismo osvojili.
Osetio sam potrebu za promenom i rastali smo se u prijateljskim odnosima. Dan danas se čujem sa ljudima iz kluba i to mi je neizmerno drago.
Efes je tada, sa Dudom, bio projekat sa mnogo mladih igrača, a meni se to svidelo i bez oklevanja sam prihvatio ponudu.

Foto: EPA

Da li ste bili neka vrsta mentora Dariju Šariću pred njegov odlazak u NBA?

Trudio sam se da mu pomognem. Voleo bih ako mu je ijedan moj savet zaista dobro došao i uticao na njegov dalji razvoj karijere.
Dario je od samog početka pokazao veliku želju za učenjem i napredovanjem.
Znao je da mu je Efes usputna stanica, ali se nije tako ponašao. Ostavio je trag u Istanbulu i lepo smo se družili.
Skoro smo se videli u Oklahomi. On je jedan super momak i zaslužio sve lepo što mu se u karijeri dešavalo.

Tokom karijere igrali ste sa ogromnim brojem vrhunskim igrača. Koga biste izdvojili kao omiljenog saigrača?

Uh, teško je reći.
Zaista sam igrao sa mnogo fenomenalnih igrača, ne znam mogu li izdvojiti samo jednog.
Rekao bih da mi je najdraži saigrač iz NBA dana Džejson Kid.
On i Vins Karter defitivno. Početak je mnogo težak, a oni su mi puno pomogli kada sam stigao u Nju Džersi.
Što se Evrope tiče izbor je još teži.
Imam mnogo prijatelja i igrača sa kojima sam voleo da igram, ali bih izdvojio Miloša Teodosića.
Igrali smo zajedno u reprezentaciji i u CSKA, pa bih njega izdvojio.

Foto: AP/Photo