Osvojio zlatnu rukavicu, dobio posvetu od Muhameda Alija, pa se vratio u Beograd! Evo ko je bio zemunski Roki!

Životna priča zemunskog Rokija, boksera koji je bio jedan od simbola bivše Jugoslavije nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Bogoljub Kahriman, bio je jedan od najboljih boksera Jugoslavije, pa i Evrope početkom druge polovine 20. veka. Živeo je u Zemunu u kojem je rođen 12. jula 1937. godine kao najmlađi član svoje porodice. Iz braka sa sada pokojnom, Žižom, ima dve ćerke: Mirjanu (65) i Marjanu (52), a od njih dve: troje unučadi.

U ring je izlazio u polusrednjoj i srednjoj kategoriji (71 i 75 kg), a mečeve je najčešće završavao nokautom. Završio je zanat u fabrici satova u kojoj je i radio „Insa”, a zatim Prednjačko-trenersku školu. Potom je upisao Fakultet za sport i fizićko vaspitanje, ali sticajem životnih okolnosti nije želeo da ga završi, te je studije prekinuo na trećoj godini.

Boksom počeo da se bavi sasvim slučajno

Boksom je počeo da se bavi sa samo deset godina, i to sasvim slučajno, jer je na fudbalu polomio nogu, pa je noseći štake ojačao ruke.

Prvu titulu je osvojio sa 14 godina, kada je postao omladinski šampion Srbije, trenirajući u Jedinstvu u kojem je proveo 13 godina, do 1960. godine, kada je prešao u Crvenu zvezdu.

Četiri godine kasnije boksovao je meč života, onaj koji je ušao u anale jugoslovenskog boksa. Bilo je to na Beogradskom sajmu, kad su se tu okupili gotovo svi najbolji bokseri Evrope u borbi za „Zlatnu rukavicu”. U toj odlučujućoj borbi, Kahrimanov rival je bio Vladimir Vranješević iz Pule. Bacio ga je dva puta na pod. Sva sreća da je oba puta mogao da se digne, jer je „Zlatnu rukavicu” dobijao samo onaj bokser koji je pobedio u tri runde.

Kahriman je tokom 70-tih godina prošlog veka bio u stručnom štabu Džordža Čuvala, kanadskog boksera srpskog porekla koji je u Medison skver gardenu boksovao protiv Kasijusa Kleja (Muhamed Ali) koji je inače Bogoljubu pri susretu u Torontu u Kanadi 1972. godine napisao posvete.

Foto: Bogoljub Kahriman

Otišao u Kanadu u potrazi za boljim životom, ali mu se ona nije dopala

"Čovek sam slobodnog duha, čak i avanturista, pa sam 1972. u potrazi za boljim životom, stigao u Kanadu. Ništa mi se tamo nije dopalo. Svaki dan je isti. Nema druženja, ni zdravog smeha. Ipak, predao sam se boksu. Bio sam šampion provincije Ontario. Bokser s kojim je trebalo da se borim za šampiona Kanade ubijen je u ringu. Posle toga sam odlučio da se vratim u Zemun, ali zadržao me je jedno vreme Džordž Čuvalo, veliki bokser, naše gore list, Hercegovac."

Kako su ga prihvatili kada se vratio u Srbiju?

"Raširenih ruku. Moj otac Lazar i majka Milica imali su nas osmoro dece. Svi su tražili da ostanem u boksu. Bez dinara nadoknade, trenirao sam u klubu i štićenike vaspitno-popravnog doma „Vasa Stajić”, i osvojili smo titulu omladinskog šampiona Jugoslavije. Jedan od njih je postao poznati bokser, a bio je vešt džeparoš. Posle žestokih treninga, drhtale su mu ruke od napora. Davao sam mu često poneku novčanicu i govorio: „Uzmi, zaradio si. Ne kradi. Prestani sa tim. Uhvatiće te i sve ćeš izgubiti.” I prestao je. To je moj najveći uspeh u boksu."

Pristup boksu bio je fajterski

"Moj pristup bio je fajterski. Nikad nisam štedeo ni sebe, ni rivala. Kada sam ulazio u ring, publika je ustajala. Navikao sam ih na brže kretanje i borbe do poslednjeg daha koje su se, najčešće, završavale nokautom mog rivala".

Najteža borba mu je bila u Egiptu, kako kaže, zbog nezapamćene vrućine

"U Kairu 1965., u dva meča državnih timova Egipta i Jugoslavije. U prvom smo pobedili sa 19:1, a u drugom, zbog nezapamćene vrućine od preko 50 stepeni Celzijusa, izgubili sa 16:2. Pobedili smo samo Petrić i ja. Moj rival je bio najbolji bokser Egipta. Ali, u jednom sudaru, obojica smo pali u nesvest. Odneli su nas u svlačionicu,a kad smo se osvestili, mene su proglasili za pobednika. Egipćani su mi se na ulici klanjali, kao da sam neko božanstvo."

Kuću na Dedinju, zamenio za stan u Zemunu

"Boks mi je dao sve. Pre svega poznanstvo s mojom Žižom, mojim najvernijim životnim navijačem. Ona me je čuvala od svega do pre nekoliko godina, pa ćerke, unučad, sreću opstanka na ovoj planeti gotovo bez briga. Posle osvojene „Zlatne rukavice” Branko Pešić, tada gradonačelnik Beograda i veliki obožavalac boksa, nudio mi je stanarsko pravo u kući na Dedinju. Ipak, nisam mogao da odem iz Zemuna. Kuću na Dedinju zamenio sam za stan u Zemunu."

 

Bogoljub Kahriman preminuo je 28. marta 2017. godine u 80. godini života.