Zaboravljene šampionke! Slavila ih je cela nacija, osvajale su medalje kada je Srbiji bilo najteže

Aleksandra Ivošev, Nađa Higl, Snežana Pajkić Jolović, Aranka Binder su srpske heroine, šampionke, koje su zlatnim slovima ispisale istoriju našeg sporta.

Dan danas sa velikom ponosom izgovaramo njihova imena. Bile su razlog našeg slavlja, suza radosnica, ponosa, dok smo slušali himnu naše zemlje na najvećim svetskim sportskim takmičenjima.

Zbog njih danas devojčice sanjaju medalje u streljaštvu, atletici, plivanju... Aleksandra Ivošev nam je donela zlato i bronzu sa Olimpijskih igara u Atlanti, Nađa Higl je svetska šampionka iz Rima, Snežana Pajkić postala je besmrtna pobedom u trci na 1.500 metara na Evropskom prvenstvu 1990. godine u Splitu, a Aranka Binder, reprezentativka u streljaštvu, okitila se bronzom na Igrama u Barseloni, kada nije smela da izgovori ime svoje zemlje. Njihove sportske i životne priče protkane su hrabrošću, radom, odricanjem, verom i željom za uspehom. Odustajanje - nije bilo opcija.

Prvo zlato

Aleksandra Ivošev je prva sportistkinja koja je našoj zemlji donela medalju sa Olimpijskih igara posle teškog perioda sankcija. Ne jednu medalju, nego dve. Učesnica je Olimpijskih igara u Barseloni 1992. godine, četiri godine kasnije u Atlanti i Sidneju 2000. godine. Na Igrama u Atlanti 1996. godine osvojila je zlato u disciplini vazdušna puška 50 metara trostav i bronzu u disciplini vazdušna puška. Rođena je u Novom Sadu 1974, a streljaštvom je počela da se bavi sa 13 godina, a već sa 16 je osvojila prvu evropsku medalju. Šampionka Evrope postala je sa 17 godina, a prvi je osvajač zlatne medalje za SR Jugoslaviju, odnosno Srbiju i Crnu Goru, na Olimpijskim igrama.

- U Atlanti sam imala dva nastupa u jednom danu. Prvi je bio vazdušnom puškom, koja je moja slabija disciplina i bilo je to jako mučno pucanje. Mentalno opterećenje je bilo veliko od prvog do poslednjeg metka i trema me je mučila tokom celog nastupa, ali sam uspela da uđem u finale. Ne znam ni kako sam opalila poslednji metak! Kada sam videla da sam treća, rekla sam sebi: "Eto, vidiš da možeš!"

 

Foto: printscreen

 

Nakon što je učinila našu zemlju ponosnom u Atlanti iste godine je na Evropskom prvenstvu u Budimpešti osvojila treće mesto u disciplini vazdušna puška. Olimpijski komitet proglasio ju je za najbolju sportskinju 1996. godine.

Aleksandra je pre nekoliko godina otkrile da su  knjige Karla Maja, nemačkog pisca, predstavljale bitan momenat u njenom sportskom životu. Želela je da jednog dana drži luk i strelu i da nauči jahanje, serijal "Vinetu" Karla Maje, nemačkog pisca, bio je idealna insipiracija za Aleksandru Ivošev. U Novom Sadu nije postojao klub u kojem se može naučiti tehnika gađanja lukom i strelom, alternativa za tako nešto je bilo streljaštvo.

- Klub za luk i strelu je bio daleko i van Novog Sada, ali sam nedugo posle čula da drugarica iz razreda trenira streljaštvo. Krenula sam i društvo tamo je bilo sjajno. Uporedo sam trenirala veslanje, ali su mi ljudi na streljaštvu mnogo značili i odlučila sam da ostanem, tad su već krenuli prvi uspesi - rekla je Aleksandra Ivošev pre nekoliko godina, koja sa  Vladimirom Radusinovićem, pevačem pank benda "Atheist Rap", ima trojicu sinova. 

Prvu medalju osvojila je u juniorskoj kategoriji na Evropskom prvenstvu u Zenici 1990. godine u disciplini malokalibarska puška trostav. Aleksandra je oborila svetski juniorski rekord zajedno sa prvoplasiranom, ali je protivnica bila bolja u poslednjoj seriji i podelile su prvo mesto. Naredne godine na Evropskom prvenstvu u Bolonji je osvojila četiri zlatne medalje. Priprema za nastup na Olimpijskim Igrama u Barseloni je bila gotovo savršena. Tadašnjoj SR Jugoslaviji zbog sankcija bilo je zabranjeno da se takmiči na tim igrama i naši reprezentativci su mogli da se takmiče pod zastavom MOK-a. 

 

Bože, da li je moguće! 

 

Nađa Nađa je upisala svoje ume u istoriju srpskog sporta. Sa 22 godine je 2009. godine na Svetskom prvenstvu u Rimu osvojila zlatnu medalju na 200 metara prsno (2.21,62). Iste godine kada je postala prvak sveta, osvojila je dva srebra na Univerzijadi u Beogradu.

- Bože, da li je moguće! Staza broj dva, Nađa Higl osvaja zlato. Čudno nad čudima se dogodilo... - svi se i danas sećaju reči legendarnog Duška Koraća kada je Srbija u Večnom gradu dobila šampionku.

 

U Rim u je prvo bila 16-plasirana na sto metara prsno, pa nisu od naredne trke očekivanja bila velika. Bila je daleko od medalje, a tituli niko nije ni razmišljao. Zanemarile su je i potcenile protivnice, a ona je to kaznila. Zasenila je najveće favorite! Pobedila je tada svetske rekorderke Anemari Pirs iz Kanade i Austrijanku Mirnu Jukić. čuda se zaista dešavaju onima koji veruju u njih, a naša Nađa je pravi primer. A dogodilo se čudo. 

Senzaciju u bazenu ništa nije najavljivalo posle 50 metara, ni posle 100, ni posle 150 metara... Onda je usledio finiš koji i danas ledi krv u venama. Amerikanka Rebeka Soni je potpuno izgubila ritam, devojka iz Pančeva ostavila je u furioznom finišu iza sebe i nju i Jukić I Pirs.

Na Evropskom prvenstvu je takođe 2009. osvojila srebro na 200 meatara prsno, a između svih tih odličja učestvovala je na dve Olimpijske igre. U Pekingu 2008. nije ni bila među ozbiljnim konkurentima za medalju, dok su se nadali da bi jedno od odličja mogla da donese iz Londona. Nažalost, ni na drugim Igrama nije uspela da se domogne odličja. Nažalost, bolest je našoj šampionki promenio život praktično preko noći. Posle brojnih analiza i pogrešnih dijagnoza lekari su joj 2018. godine dijagnostikovali autoimnu bolest debelog creva - ulcerozni kolitis.

- Kada sam prvi put čula od čega bolujem i čitajući različita iskustva ljudi koji boluju od te bolesti, bila sam jako preplašena. Samo ime bolesti me je prestravilo jer do tada ni čula nisam za nju. Mislila sam da nikada više neću moći normalno da jedem niti da normalno funkcionišem, međutim kako je vreme odmicalo prihvatala sam svoju bolest i rešila da joj prkosim. Od početka sam bolest veoma ozbiljno shvatala, a i dalje je tako. Ne želim da na bilo koji način ugrozim svoje stanje jer me deca trebaju još dugo u svom životu - ispričala je Nađa medijima pre nekoliko godina. 

Nađa je veliki borac, pokazala je to u bazenu i u životu. Uhvatila u koštac sa tom nimalo lakom dijaznozom, nije dozvolili bolesti da pobedi. Udata je i ima dvoje dece, a prema rečima stručnjaka, uz adekvatnu terapiju bolest ulazi u remiisiju i može da se sasvim normalno živi. 

 

Foto: Starsportphoto

 

Aranka, junakinja iz Barselone

Aranka Binder, reprezentativka u streljaštvu, tri puta je učestvovala na Olimpijskim igrama: u Barseloni, Atlanti i Sidneju. Pod zastavom Međunarodnog olimpijskog komiteta zbog sankcija koje su uvedene Jugoslaviji osvojila je bronzanu medalju u Barseloni 1992. godine u disciplini vazdušna puška. Zbog sankcija našoj zemlji reprezentativc nisu moogli da se takmiče pod zastavom Jugoslavije. Do poslednjeg momenta nije bilo poznato da li će naši sportisti moći da učestvuju na takmičenju. Međunarodni olimpijski komitet dao je dozvolu sportistima koji se takmiče individualno za nastup u Barseloni. Nakon dolaska u Španiju, uslov za učešće bio je da se ime države nigde ne spominje, a mogli su da se takmiče samo pod zastavom Međunarodnog olimpijskog komiteta. Zbog svega što se dešavalo, uslova, pritiska, Arankina bronzanja medalja ima posebnu težinu.

 

Foto: printscreen

 

- Odjek koji je taj rezultat imao je bio enorman. Novinari su neposredno nakon toga morali da izveste o osvajačima medalja i zemljama iz koje dolaze. Međutim, na njihovo insistiranje, nisam smela reći odakle dolazim zbog izjave koju sam potpisala pred Međunarodnim olimpijskim komitetom. 

Španski novinari su nekako morali da napišu odakle  dolazi, te su sami našli informaciju da je iz dela Srbije i Crne Gore i time vešto zaobišli ime tadašnje države. Zanimljivo je da iako tri puta bila na Olimpijskim igrama, nijednom nije mogla da prisustvuje ceremoniji otvaranja jer je njena discplina uvek bila na programu prvog dana takmičenja već u ranim jutarnjim časovima i zbog psihofizičke pripreme, nije bilo preporučljivo boraviti na toj ceremoniji do kasnih večernjih sati. Aranka je jednom prilikom ispričala interesantnu priču nakon osvajanja medalje. Naime, osvajači medalja na tim Igrama dobijali su od "Rej Bana" kao generalnog sponzora, naočare kao suvenir. Kao osvajačici bronzane medalje, pripale su joj naočare sa bronzanim okvirom i specifičnim izgledom koji je pravljen posebno za te Olimpijske igre i predstavljao posebnu, unikatnu seriju.

- Taj model mi nije odgovarao zbog glomaznosti i posle nekoliko dana sam otišla u Barselonu, kako bih probala da zamenim za model koji odgovara ženskim crtama lica. Ulazak u ‚‚Rej Ban" radnju donosi zanimljivu scenu. Nakon što sam izvadila futrolu sa tim modelom naočara, da bih pokazala mladiću koji je tu zaposlen, govorim mu da bih htela da zamenim za nešto što bi mi odgovaralo. On je doslovce odskočio unazad i ostao u čudu kada ih je video, iznenađen, rekavši da ni u kom slučaju ne sme da ih primi, jer je to posebna serija, pravljena samo za osvajače medalja. I dan danas ih pažljivo čuvam - otkrila je za sajt OKS Aranka Binder.

Između 1984. godine kada je imala prvi veći uspeh na Prvenstvu Jugoslavije u Splitu, osvojila je dva zlata i jedno srebro, i 2010. godine, Aranka Binder osvojila je sve tri medalje na svetskim kupovima i učestvovala na olimpijadama u Barseloni, Atlanti i Sidneju. Iz sporta se povukla 2010. godine dok se spremala za Prvenstvo sveta u Minhenu koje je trebalo da bude oproštajno, tako je stavljena tačka na 30 godina bavljenja streljaštvom i 26 godina u reprezentaciji.

Snežana Pajkić - besmrtna 

Legendarna srpska atletičarka Snežana Pajkić postala je besmrtna pobedom u trci na 1.500 metara na Evropskom prvenstvu 1990. godine u Splitu sa vremenom, 4.08,13. Bio je to jugoslovenski rekord, napravila je čudo! Rođena u Ćupriji 23. septembra 1970, a sa nepunih 20 godina, postala je atletska vladarka Evrope.Ispisala je jednu od najlepših priča tadašnje jugoslovenske "kraljice sportova".

Hrabrost, vera i ogromna želja za uspehom vodili su je do trona. U finale je ušla po plasmanu, kao poslednja, dvanaesta. U borbi za medalju nije imala posebnu taktiku, imala je  dogovor sa trenerom da trči u vodećoj grupi i da izdrži koliko može. Niko pre trke nije verovao u Snežanu, nije mogao ni da sanja da će ispisati istoriju. Ali, finalna trka je bila spora, što joj je odgovaralo, favoritkinje su se čuvale za finiš, nijedna nije želela da pojača tempo, pa se u poslednjih 150 metara ušlo u velikoj grupi. Kada se ušlo u poslednjih 100 metara, usledio je strašan finiš naše Snežane, koju su navijači sa tribina "Pljuda" nosili do medalje, do najsjanijeg odličja. U svojoj zemlji je postala šampionka Evrope, a među prvima joj je čestitao Dragutin Topić, koji je takođe malo kasnije postao šampion Evrope.

- Imponovalo mi je da već u prvoj seniorskoj godini trčim u finalu sa veličinama kakve su Dojna Melinte, Elen Kisling, Ljudmila Rogačeva. U poslednjih 150 metara postala sam svesna da mogu da osvojim medalju. Tada već nije bilo svejedno. A kad smo ušli u ciljnu ravninu, kad sam videla da mogu da finiširam u svom stilu, nastala je euforija, publika mi je dala još veću snagu i pobedila sam - prisetila se pre nekoliko godina Snežana Pajkić.

Snežana je sa 15 godina debitovala na Evropskom juniorskom prvenstvu, a godinu dana kasnije osvojila bronzu na prvom svetskom juniorskom šampionatu u Atini, svoju prvu medalju. Tako je započeo niz od četiri medalje na velikim takmičenjima u četiri juniorske sezone. Potom je u Birmingemu 1987. godine takođe na juniorskom šampionatu Evrope osvojila zlatnu medalju, kao i 1989. u Varaždinu, a na Svetskom u Sudburiju u Kanadi 1988. srebro. Sva ta odličja Snežana je osvojila na 1.500 metara. Godina 1990. bila je prva seniorska sezona za Snežanu sa najvećim izazovom, šampionatom Starog kontinenta u Splitu. Važna medalja je osvojena i na 800 metara do mediteranskih igara u Siriji, gde je 1988. godina bila druga.  Iste godine nije išla na Letnje olimpijske igre 1988. u Seulu, jer je rukovodstvo atletskog tima jugoslovenske reprezentacije procenio da je isuviše mlada. Desetak dana pred Evropskog prvenstvo na državnom prvenstvu u Sarajevu je prvi put postigla seniorski državni rekord - 4:08,21.
 

Foto: printscreen

 

 

Nažalost, usledila su teška vremena, raspad Jugoslavije, sankcije, povrede, pa se posvetila porodici, odrekla takmičenja, ali ne i atletike. Ostaje žal što na stazi nije imala šansu da pokaže njene stvarne domete. Poslednjih godina rođena šampionka dva puta je pobedila opaku bolest. Prvi put je  2010. godine, otkrili su karcinom jajnika.

- Nisam imala nikakvih simptoma. Urađena je operacija i posle toga šest ciklusa hemioterapije. Bukvalno sam deset godina bila mirna, i onda, takođe na redovnoj kontroli krajem 2019. i početkom 2020. ponovo su nalazi bili loši. Opet ništa nisam osećala. Ovog puta nije bilo za operaciju. Uspeli smo da ga rešimo novim ciklusima hemioterapije. Bile su neke promene na jetri i to sad pratimo, ali miruje. Računam da sam našla balans. Mislim da mi je to što sam na selu, na planini, na Romaniji, i držalo tih deset godina. I ja sam, kao i Novak Đoković, možda i pre njega, pronašla piramide u Visokom. Odgovara mi, prija mi, godi mi, a  ono što ne šteti i nema posledice, dobro je - rekla je srpska heroina Snežana Pajkić Jolović.