Što bi rekla Ana Nikolić - Bilo je lepo

Oko Partizana sada vlada potpuno drugačija energija. U pozitivnom smislu. I to je moglo da se vidi tokom utakmice sa AEK Larnakom na stadionu "JNA".

"Sedim tako nešto i razmišljam, kako nam je bilo lepo...
I stvarno je bilo lepo."

Početak čuvenog hita estradne umetnice Ane Nikolić možda i najbolje opisuje utiske sa stadiona Partizana gde su crno-beli, nažalost, eliminisani iz kvalifikacija za Ligu Evrope.

Uprkos tome što klinci iz Humske nisu ostvarili zacrtani cilj, ne može da se kaže da nisu klub i navijače učinili ponosnim. Štaviše.

Tim sačinjen uglavnom od tinejdžera je hrabro izašao na megdan znatno iskusnijem timu sa Kipra i pobedio je. Bar u regularnom delu meča.

Foto: Starsportphoto©

Koliko god spomenuti trijumf bio važan, još važniji je način na koji je do njega došlo. Pogibeljnom borbom, sjajnom energijom i pobedničkim karakterom.

Znanje nisu ni morali da pokažu. Niko im ne bi zamerio. A jesu pokazali znanje, pa je utisak posle utakmice bio još bolji.

Generalno, celokupni utisak na stadionu je bio izuzetno pozitivan. Prosto, bilo je lepo otići na stadion. I te kako je imalo šta da se vidi.

Mada, ulazeći na stadion mogli su da se čuju razgovori između navijača o tome koliko će tribine biti ispunjene.

"Samo da bude 10.000 ljudi, samo da se ne obrukamo..."

Zaista, na sat vremena pre početka susreta, tribine su izgledale... Praznjikavo. Prosto, nije izgledalo da će se kasnije dupke napuniti i dostići cifru od skoro 24.000, uz napomenu da je severna tribina bila zatvorena!

Foto: Starsportphoto

I ne samo to. Već su na stadion došli ljudi željni fudbala. Partizanovog fudbala. Fudbala koji dugi niz godina nisu bili u prilici da gledaju.

Simbioza između igrača i navijača se videla istog momenta. Golman Marko Milošević je otišao do istočne tribine i bacio majicu. Kasnije su to učinili i mlađi saigrači.

Kada je meč počeo, atmosfera je već tada stigla do usijanja, a kada je Jovan Milošević ušao u stopostotnu šansu, tada je već delovalo da će se stadion srušiti.

Kako je utakmica odmicala, tako je podrška Partizanovoj deci bila sve glasnija. Nije bilo negativnih reči, vređanja, pljuvanja, što je često deo srpskog sportskog folklora.

Jedna propuštena šansa, druga, treća, četvrta... Reakcija su bili samo aplauzi.

Foto: Starsportphoto

Koliko su bili zahvalni na podršci govori i potez fudbalera crno-belih pred početak drugog poluvremena. Oni nisu izašli na teren, već su se direktno iz tunela zaputili na južnu tribinu gde su tražili podršku. Dovoljno da se još jednom atmosfera na stadionu zapali.

Onda, kada je pao prvi gol, Ognjen Ugrešić je euforično otišao do navijača, zajedno sa saigračima. Ludnica i haos. Nešto što odavno nije viđeno u Humskoj 1.

U 93. minutu, kada je dosuđen penal za AEK, niko nije zviždao. Samo grobna tišina. Isto je bilo i posle izvođenja jedanaesteraca. Tišina, aplauz, pa suze.

Konačno, povraćena je simbioza između igrača i navijača Partizana, koja je tako mnogo nedostajala ne samo crno-belima, već i srpskom fudbalu.

Sad je bitno samo da se na isti način nastavi.