Za Zvezdu se molim samo na daljinu, za Partizan na blizinu! Veliki intervju muftije Jusufspahića za Informer!

Muftija beogradski, Mustafa Jusufspahić, u velikom intervjuu za Informer je govorio o fudbalskim i košarkaškim sekcijama Partizana, anegdotama iz perioda bavljenja sportom, veri, navijanju, porodici...

Otkako je postao aktivan na društvenim mrežama, Srbija je u muftiji Mustafi Jusufspahiću dobila novog miljenika. Dobrotom, tolerancijom, mudrošću i ljubavlju je osvojio srca sunarodnika, a pogotovo navijača Partizana, kojima i sam pripada.

Jusufspahić gotovo da i ne propušta utakmice Partizana, iako je zaokupljen obavezama, pošto je pored verskih zaduženja zaposlen i kao imam Vojske Srbije, u kojoj nosi čin potpukovnika, i kao profesor učenja Kurana u Beogradskoj islamskoj srednjoj medresi.

Foto: Muftija Mustafa Jusufspahić

Zanimljivo, muftija se u mladosti bavio fudbalom, trenirao je upravo u Partizanu i to sa proslavljenim fudbalerima kao što su Miroslav Stević i Vuk Rašović, a igrao je i za Sarajevo, pre nego što se u potpunosti posvetio veri, koja mu je bila sudbina od rođenja. Što i nije neobično ako se u obzir uzme činjenica da mu je otac čuveni muftija beogradski, Hamdija Jusufspahić, čovek poznat po časti u našoj zemlji.

Upravo zbog svega spomenutog, Mustafa Jusufspahić je fantastičan sagovornik, a portal Informer ga je kontaktirao kako bi sa njime obavio opširan intervju. Muftija je pričao o Partizanu iz prošlosti i sadašnjosti, ličnim simpatijama prema tom klubu, sportskim anegdotama i mnogim drugim stvarima.

Kako ste počeli da navijate za Partizan?

- Tu ljubav prema Partizanu sam dobio od mog brata Muhameda, a najzaslužniji za to je Ivan Ivančić, bivši prvak Evrope u bacanju kugle, koji je bio naš učitelj fizičkog vaspitanja u Osnovnoj školi "Petar Petrović Njegoš". I on je trenirao u Partizanu i mene je gledao u školi kako igram fudbal i onda me je uzeo za ruku i odveo u Partizan i doveo kod čika Florijana Matekala, kod čika Conje, koji je bio tada trener juniora. Tu smo provodili najlepše vreme, na Partizanovom pomoćnom terenu gde smo trenirali u senci stadiona "JNA". 

 

 

Koliko i šta je nedostajalo da postanete profesionalni fudbaler?

- Nedostajala je medresa u Beogradu. Teološka srednja škole za islamsku religiju, a bila je to želja pre svega mog brata, a i mog oca potajno. Nikada nije govorio šta bi trebalo da radim, ali bi ja uvek uradio onako kako on voli. Uvek je tu bilo mnogo ljubavi između nas, a čovek kada je pun ljubavi prema nekome onda ne želi da ga razočara. Mi smo deca nekog čoveka koji je nekada došao iz Bosne, iz Bugojna i tu se u Beogradu, na Dorćolu "ukorenio" i nas rodio, i želeo je da napravi između muslimana i pravoslavaca zajedničku kuću i napravi mostove bratstva koje trebaju da postoje. Od početka smo odgajani da je Partizan taj klub koji objedinjuje sve, u Partizanu imaš taj lepi duh. Svaka čast Zvezdi za sve uspehe, ne bi ni Partizan bio toliko važan da je Zvezda bila manje važna. Ponosan sam i što postoji OFK Beograd za one koji se nisu pronašli. Sada je OFK Beograd podružnica jednog žarkovačkog kluba (smeh). Šalim se, naravno. Oni koji me znaju da nisam zlonameran, nego volimo malo to treće poluvreme, da se zezamo. 

S obzirom da ste učili engleski jezik na univerzitetu Kensington u Londonu, da li ste možda uspeli da "uhvatite" neku utakmicu Partizana na "ostrvu"?

- Nisam, nisam, ali jesam "uhvatio" onu istorijsku utakmicu sa Kvins Park Rendžersom, kada sam kao skupljač lopti gledao Dragana Mancea. Uživao sam u tim trenucima. Potpuno smo bili opčinjeni svetlima stadiona i reflektorima koji su drugog oblika u odnosu na one pravougaone. Živeli smo za taj dan kada Partizan igra. Posebno mi je u to vreme bio interesantan dribling Admira Smajića, koji je bio sedmica. Bio sam vezni igrač i više me je impresionirala takva igra. Voleo sam da gledam Čavu Dimitrijevića i da uživam kako drži kišobran i igra u levo kolo, pa udesno kolo. To su bili neki uzori. 

Foto: Crno-bela nostalgija

Da li ponekad sa suprugom Azrom imate prepirke oko Partizana?

- Ne, ona isto navija za Partizan. Moja cela porodica je sva u crno-belom, čak i ćerka koja se slabo pojavljuje u javnosti. I ona je u tim nijansima, a sin je posebno privržen Partizanu. Bitno mi je da oseti tu pripadnost i da oseti taj lepi duh sporta koji treba da gaji. Mi moramo da se držimo tog puta. Moja priroda mora da nadvlada, ona je od Boga data. Naša priroda je da se volimo, a ne da se zatrujemo. Koliko god to popularno ili nepopularno zvučalo u navijačkim vodama, mi navijamo i cenimo što nam je Bog dao tu slobodu i nikad je ne zaboravljamo i kad navijamo. Zato ne mogu da psujem kada navijam. Jer, psovati je od reči "pas". Znači, lajati. Mi nismo bića koja su data ovde da laju. Mi smo ljudi i treba da ljudujemo i da pričamo. Uvek će se razaznati belo od crnoga. Zato volim te dve boje.

Kako razdvajate veru i navijanje? Baš zbog tog psovanja i žestine koju sport donosi.

- Recimo, došao sam sa jednom misijom u Vojsku, u 40. godini. Da obučete opet uniformu, postanete oficir. Moji Dorćolci su me zezali: "Alo, povečerje, gde su ti čizme?". Moja misija je uvek bila da ta da sam želeo da vratim Boga, da On bude tu sa nama, a Bog jeste tu ako imaš ispravnu nameru. Moja želja je bila da u vojsci, iako nema puno muslimana, ali ima ljudi. Misija je da brinem o svakom čoveku. Da ih bar naučim da prestanu da psuju Boga. To mi je uvek bila želja. Tako i kada navijam. Moje je da pokušam da bar to društvo oko mene ne psuje i onda se to polako širi. Ta dobra energija se brže širi nego loša, iako je đavo neko ko ne spava i sve vreme pokuša da zavadi. Voleo bih da jednog dana stalno bude navijanje: "Pomozi Bože!". Da Bog uvek bude spomenut kod naših navijača. Nikada ne zaboravimo svoje poreklo, koje nije zemaljsko, nego Božje. 

Koje Vam je bilo najluđe gostovanje Partizana na kome ste bili?

- U Madridu, bez premca. Dve utakmice koje smo dobili, gde sam se malo i družio sa tim igračima, malo ih i bodrio. Rekao sam im da će njihove ruke da budu zlatne. Malo sam se Bogu molio i gore iz "golubarnika" navijao. U jednom trenutku su navijači malo posustali, a ja uzeo šal i počeo da mašem i vičem: "Pomozi Bože!". 

S kime ste od igrača Partizana tada u Madridu razgovarali?

- Najviše sa Alenom Smailagićem. Želeo sam da mu usadim malo duha. Bio je dobar, Boga mi u toj seriji. Odigrao je odlično. Sa Željkom Obradovićem i Zoranom Savićem sam isto pričao... Bilo je stvarno lepo. Meni je najvažnije bilo što sam sinu ispunio obećanje da ćemo zajedno ići negde. Verujem da će mu to ostati kao nešto nezaboravno kad nas ne bude bilo. Zvali su nas čak da siđemo dole, ali sam želeo da budem gore sa mojim "grobarima". 

Nije bilo baš fer da vas stave u taj ćošak tamo na vrhu dvorane.

- Neka, neka, ali čuli smo se dobro. Napravio sam čak i super snimak Panterovog koša, pa to sad imam to u mojoj arhivi (smeh).

Vole Vas ljudi. Da li Vam to godi?

- To doživljavam kao veliku odgovornost. Veliku blagodat od Boga. Imate ljude koji treba da se dokažu da bi ih zavoleli. Ja nisam imao kome da se dokazujem. Moje društvo je bilo uvek tu. Takav mi je osećaj. Igramo fudbal, znaju oni kakav sam fudbaler, znamo i da se posvađamo i do neke granice dovedemo, ali bismo uvek seli posle toga na neku limunadu ili čaj, pošto ne volim da mi je alkohol za stolom, jer u alkoholu ima malo dobrog, zlo je u njemu mnogo veće. Voleo bih i da taj sportski duh pobedi alkohol. Ne ide meni da proizvođači alkohola budu sponzori sportskih aktivnosti. Kao i duvan. Duvanim ja, ali se borim sa time. Merak mi to dođe. Mislim da je alkohol najveća pošast kod nas. Ne volim to što su naši igrači potpisivali ono bure. Nisam za to. Voleo bih da na kalendarima bude malo više sportskog života. Mi sa ovog sveta treba da odemo kao dobri "grobari", vernici. Bogu verni. Kako kažemo: "Boga ljubimo, Partizan volimo"! To neka bude gradacija.

Vaš brat Muhamed je ambasador Srbije u Saudijskoj Arabiji. Da li je imao prilike da upozna naše fudbalere tamo?

- Drago mi je što je Aleksandar Mitrović dobro prošao u Saudijskoj Arabiji. Tamo su preko njega počeli da poštuju Srbiju. Verujem da su se upoznali Mitar i Muhamed. Sa Rašovićem se viđao tamo, sa Stojkovićem... Znao sam Stojketu da kažem: "Što se ti ljutiš kad te zovu Mustafa? Mene ceo život tako zovu, pa se ne ljutim" (smeh). Šalili smo se tako, smejali se. Mustafa znači odabran, a to "mu, stf", to "stf" je od "Stefan". Imena Mustafa i Stefan imaju isto značenje. Vraćamo se na adamovski jezik. Kada ideš tom linijom, doći ćeš na tri osnovna konsonanta u svakoj reči, kada ideš unazad kroz proučavanje jezika. Svaka reč u svakom jeziku ima koren u adamovskom jeziku.

Foto: Starsportphoto

Da li ste nekada trenirali košarku?

-  Trenirali smo košarku kao klinci na Kalemegdanu. Blizu smo živeli. Treneri su nam bili Igor i Naser. Ne znam gde su oni sada. Tada su tu trenirali i Sale Đorđević, Saša Danilović, Milenko Savović, Goran Grbović... Nisam bio loš košarkaš. Dobro sam driblao, bio sam brz, trčao sam 11,7 sekundi na 100 metara. U srednjoj školi, u medresi, bio sam među najboljim košarkašima. Isto tako i moj brat, igrao je centra, pošto je 10 centimetara viši od mene. Volim brzu košarku, da se lopta dobro kreće. Da lopta ide od ruke do ruke, da napravimo protivnicima da im se zavrti u glavi. Da svaki igrač bude važan šraf.

Da li imate neku anegdotu iz tog perioda?

- Na primer, tokom razgovora sa ministrom Aleksandrom Antićem, koji je svojevremeno bio u upravi Zvezde, stalno sam pričao o Partizanu. Kaže on meni: "Mi stalno dovodimo popove na utakmice i nikad ništa da uradimo. 'Ajde dođi ti malo da nas osveštaš". Kažem ja njemu: "Jesi ti normalan? Za Zvezdu mogu da se molim samo na daljinu. U blizini se samo za Partizan molim" (smeh).

Da li je neki sportista dolazio kod Vas u džamiju?

- Dolazio nam je Žarko Paspalj, umeo je i kod mog oca da dođe u džamiju. Sedeli smo tamo malo, pričali, dolazio je da se savetuje. Duhovno se savetovao, imao je nekih zdravstvenih problema. Dolazili su i igrači Zvezde, Ben, Sanogo, a iz Partizana Zahid i Natho. Oni su onako dobri igrači, najbolji u Partizanu. Dolaze i na molitvu i da se posavetuju. Kada im je nešto loše u glavi, onda dođu kod mene ljudi. Neki od igrača su mi čak tražili i zapise, pa bih im ja rekao: "Mani se zapisa. U se i u svoje kljuse". Imaš ono što ti je Bog dao, talenat, a glava je tvoja, tebi na ramenima. Razmišljaj o drugome, u Boga se uzdaj i bićeš najbolji, Bogu najbliži. Samo Ga spomeni kada kreneš da radiš, kada izađeš iz kuće, kada se probudiš i kada legneš. Nemoj da misliš da je to imaginarna stvar. To je pokretačka stvar. Ne možeš da držiš svetost u jednom ćošku da skuplja svetu prašinu. 

 

 

Vi ste jedan od najglasnijih kritičara fudbalskog kluba Partizan. Kako komentarišete situaciju u klubu?

- Naši fudbaleri su zaboravili da daju golove zbog kojih se ide na utakmice. Ne mogu da hvalim igrače koji ne zaslužuju da igraju za Partizan. Neću da imenujem nijednog, ali imaš samo dva ili tri igrača koji znaju da igraju. Ostali popunjavaju neki prostor. Neka Bog bude u pomoći i Rasimu i Mijatu da što pre ove naša omladinska škola proradi. Tu nam je rešenje, a ne spas. Spas je samo od Boga. 

Šta je po Vašem mišljenju rešenje za Partizan?

- Ne mogu ja da vređam ni one prethodne što su bili u upravi. Radili su neki posao, borili su se. Imali smo neke rezultate tu. Napravili smo Mitrovića, Pavlovića, Milenkovića i još pet-šest igrača koji igraju za reprezentaciju. Ipak, bilo je tu sigurno i neke ležernosti i neodgovornosti. Svi smo mi grešni. Mnogo je bilo i napada sa strane, svi znamo da je pokušano da se Partizan uništi. Ne dam da se Partizan uništava. Volim Partizan, kao i cela moja porodica. Mislim da je nama rešenje da se mi potpuno posvetimo podmlacima. Da napravimo saradnju sa mladima iz Mančester junajteda ili podmlatkom Zamaleka u Egiptu. Da sa njima radimo, naša škola. Da tu pravimo bratsku priču i da postanemo rasadnik talenata. To kad uspostavimo, Partizan će početi da se razvija i da bude mesto koje će svi želeti. Tada će i tribina biti mesto gde se neće samo navijati, već i deca odgajati. 

Foto: Starsportphoto

Kako Vam se čini posao koji za sada obavljaju Rasim Ljajić, Predrag Mijatović i Danko Lazović?

- Veliki je to problem. Treba naći toliki novac, a novac je danas postao sve. Govorio sam i predsedniku Vučiću kada je dolazio iz Emirata i pitao ga što nije u Partizan doveo čoveka odande i rekao mu da ga dovede kod mene. Kaže mi on: "Dolazi, ali donosim ti i Zvezdin šal". Kažem ja njemu da slobodno donese šal, nije problem.

Kako Vam se čini košarkaški klub Partizan? Ne dešava se često da se promeni ceo tim između sezona.

- Jeste. To je rađeno zato što imamo nesumnjivo najboljeg trenera u Evropi, možda i u svetu. Za njega je vredelo učiniti to. Postaviti igru kakva je u njegovoj glavi. Međutim, niko nije bezgrešan, pogotovo kad se radi o ljudskom faktoru. Svako može da se povredi, da mu ne bude dan... Verujem ja našem Žocu i verujem da on najbolje radi što može i da će doneti bolje rezultate nego prošle godine. Za to malo treba i sreće, odnosno nešto što se zove sudbina. Valja Boga moliti. Pogotovo što su ta deca kao gladijatori zbog nenormalnog tempa za ljudsko biće, a mi se ponašamo kao cezari, a cezar je bio neprijatelj Isusa. 

Mustafa Jusufspahić je rođen 1970. godine u Beogradu, kao mlađi sin muftije beogradskog Hamdije Jusufspahića i Nabile. Nakon završene osnovne škole “Petar II Petrović Njegoš” u Beogradu i Gazi Husrev-begove medrese u Sarajevu, upisao je studije teologije na Univerzitetu Al-Azhar u Kairu, gde je diplomirao 1997. godine. Na Kensington institutu u Londonu je usavršavao znanje engleskog jezika.