Doktor je Nadalu rekao da ima neizlečivu bolest! Rafine reči rasplakale planetu

Rafael Nadal je otkrio da je imao samo 17 godina kada mu je doktor rekao da nikada neće igrati profesionalni tenis.

Rafael Nadal je i pored crnih prognoza postao jedan od najboljih igrača u istoriji tenisa, osvojio je 22 grend slem trofeja, godinama se takmičio na najvišem nivou i otišao u penziju pre nekoliko nedelja. 

Miler-Vajsov sindrom

Malo je nedostajalo da nikada ne uzme reket u ruke, jer su mu doktoru sa 17 godina rekli da ima Miler-Vajsov sindrom. To je bolest koja napada kosti stopala i izaziva jak bol pri svakom pokretu, prenosi specijalizovani španski portal "Puntodebreak".

U pitanju je degenerativna bolest koja predstavlja displaziju skafoidne kosti

- Prvi put sam se povredio sa 17 godina i rečeno mi je da verovatno više nikada neći igrati profesionalni tenis. Shvatio sam da sve može da nestane u trenu. Za bolest Miler-Vajsov sindrom nije bilo leka, samo tretmani. Nisam ni znao šta je to. Jednog dana ste neverovatno srećni, a sutradan ne možete da hodate. Danima sam plakao, ali to je bila najveća lekcija iz skromnosti. Imao sam i sreće da imam oca kakav je moj, koji je uvek bio pozitivan i tvrdio da ćemo naći rešenje. Ali, ako ga ne nađemo, govorio je, ima još stvari u životu van tenisa. Hvala bogu, tako je i bilo i posle mnogo bolova i operacija i rehabilitacija rešenje je bilo nađeno - otkrio je Nadal u ispovest za američku kompaniju "Sportska tribina“, čiji je cilj da omogući sportistima da se direktno u prvom licu obraćaju navijačima.

Foto: Tanjug/AP

Respekt ne mržnja

Opisao je i svoj odnos prema protivnicima i rekao da ga nikada nije pokretala mržnja prema rivalima nego respekt. 

-  Nikada me nije pokretala mržnja prema rivalima, nego duboki respekt i divljenje. Jednostavno, trudio sam se da se svakog jutra probudim i budem bar malo bolji kako bih mogao da im pariram. Nije uvek funkcionisalo ali bar sam se trudio. Uvek sam se trudio. Svi mi dobijemo ono što smo davali. Nadam se da će moje nasleđe biti da sam se uvek trudio da se prema svima odnosim sa dubokim respektom. To je bilo zlatno pravilo mojih roditelja. Moj otac mi je uvek govorio: Teško je biti original, lakše je biti kopija. On nije govorio o tenisu nego o životu. Okrenite se oko sebe i pogledajte ljude kojima se divite. Kako se oni ponašaju prema drugima. Šta volite u njima. Ponašajte se kao oni i verovatno ćete imati srećan život. Tu lekciju sam unosio u svaki meč.

Sa 12 godina je od strica i trenera dobio vrlo važnu lekciju, često je se sećao tokom karijere.

- Mislim da sam imao 12 godina i kao svoj deci sa Majorke, more je bilo deo mog života. Voleo sam da idem na pecanje. Jednog dana sam umesto na trening otišao na pecanje a sledećeg sam izgubio meč. Sećam se da sam se vraćao kući plačući, a moj stric, koji je najviše uticao da se zaljubim u tenis, rekao mi je "To je samo teniski meč, nemoj da plačeš. Ako želiš da pecaš, ti pecaj. Ali ćeš izgubiti. Ali ako želiš da pobediš, onda prvo moraš prvo da uradiš ono što moraš da uradiš". To je bila veoma važna lekcija za mene. Ako neko vidi perfekcionistu u meni, onda je to zbog glasa koji me podseća na taj povratak sa poraza. Naravno, jednog dana mogu da budem na moru, ali danas i sutra moram da treniram.