TE NOĆI SU IZGUBILI SVOJE DETE, A JA SAM SPAŠENA! Potresna ispovest mlade Ivane: Kada sam saznala ko mi je dao organ...

Mlada Ivana Joksić imala je neverovatnu sreću da na jetru čeka samo mesec dana. Nakon što je pobedila u trci za život, cilj joj je da što više ljudi ohrabri da postanu potencijalni donori

Srbija je, po broju transplantacija i donora organa, na začelju u regionu i Evropi, a više od 2000 ljudi nalazi se na listama čekanja. Mlada Ivana Joksić imala je neverovatnu sreću da na jetru čeka samo mesec dana. Nakon što je pobedila u trci za život, cilj joj je da što više ljudi ohrabri da postanu potencijalni donori, jer kako kaže, mnogo je veća šansa da vam organ zatreba, nego da ga vi nekome date. Za Informer.rs Ivana je ispričala kako je njena borba izgledala. 

- Od 23. godine, kada su se pojavili prvi simptomi, pa sve do 26. ja nisam znala svoju tačnu dijagnozu. Lekari su postavljali neke od dijagnoza, ali ni za jednu od njih ja nisam dobila pravi odgovor kako, zbog čega, šta je rešenje. Tada sam počela sama da istražujem i već sam mogla da nagovestim da će mi u jednom trenutku biti potrebna transplantacija jetre, iako mi niko nije rekao - ispričala je Ivana.

Foto: printscreen

U septembru 2018. godine Ivani su uspostavljene dijagnoze primarnog sklerozirajućeg holagitisa i ciroze jetre koje su značile da je jedino rešenje - transplantacija. 

- Kada mi je lekar saopštio da je jedino rešenje za moju bolest treansplantacija, bila sam u šoku. Ipak nisam pala u očaj jer se radi o nečem za šta postoji rešenje. Postoje mnoge bolesti koje su neizlečive. Ovo je krupna stvar i transplantacija je jedna kompleksna situacija , ali lek postoji. 

Najveća podrška tokom borbe bila joj je porodica, naročito majka.

- Mislim da je njoj bilo najteže jer je gledala svoje bolesno dete kome nikako nije mogla da nađe lek -  tvrdi Ivana i priseća se da joj je dan, kada su lekari javili da imaju jetru, jedan od najstresnijih u životu.

Foto: printscreen

Foto:  

- Kad sam krenula da kupim lek, otkrila sam da nemam više zdravstveno osiguranje, jer sam dala otkaz na poslu. A meni je taj lek bio život i jedini način da dočekam novu jetru. To je bio jedini dan kad mi čaša nije bila do pola puna i jedini put kad sam zaplakala zbog svega što mi se dešavalo. Na šalteru biroa rada, čekajući na overu knjižice, kada se najmanje nadala, zvonio je telefon. To je bila Nataša Petrović iz Tima za transplantaciju, koja mi je javila da se pojavila jetra koja je po svim parametrima bila savršena za mene. Od silne uzbuđenosti posle „pojavila se jetra“ ja ništa nisam čula - otkrila je Ivana. 

Usledila je još jedna runda čekanja budući da se pored Ivane još dvoje ljudi nadalo će pristigli organ biti baš za njih.

- Kada sam došla u Urgentni cenar, videla sam ženu i tada sam iskreno poželela da ona dobije organ jer je izgledala mnogo lošije od mene. Bez obzira što je bila starija, godište moje mame. Sigurna sam bila da će ona biti izabrana za transplantaciju. Međutim, kada su lekari uradili sve potrebne analize, utvrdili su da je moje stanje bilo najgore, čak tri puta gore nego ostalim pacijentima na čekanju - rekla je Ivana. 

Na kompleksnu hirušku intervenciju Ivana odlazi pomešanih osećanja. Srećna jer je dobila šanšu za novi život, tužna jer se ostalih dvoje pacijanta vraća kući "praznih ruku". Pred njom je bio dug put oporavaka, a kako kaže, svaki dan predsavljao je malu pobedu. Igrom slučaja, ova mlada žena saznala je brzo čiji je organ dobila. 

- Čim sam se probudila iz anestzije, saznala sam ko mi je dao organ. To je tada bilo u svim medijima budući da je reč o petnaestogodišnjakinji koja je tragično nastradala. Tada mi je rečeno da niko to ne može da mi potvrdi iz bolnice i da se dalje ne raspitujem dok god se porodica donora sama ne javi. Oni su se javili 8 meseci nakon moje operacije. Baka mi je poslala mail - ispričala je Ivana. 

Ivana kaže da, koliko god joj bilo drago da zna čiji organ nosi, jer retko ko od transplantirih ljudi zna ko mu je donor, toliko je predstavljalo teret. Pogotovo što je u pitanju bilo dete koje je moralo da nastrada da bi ona živela. Porodica preminule devojčice ni jednog trenutka nije joj stavila do znanja da traba da im bude večno zahvalna, iako ona to jeste. Ivana dodaje da su oni presrećni što su pomogli.

Foto: printscreen

- Gledam da opravdam to dete, čiji organ nosim, kroz sebe. Da možda sve što ona nije stigla da uradi, uradim ja - rekla je Ivana. 

Ljudi, koji u najtežim trenicima života, onda kada gube svoje najmilije, smognu snage da poklone njihove organe su pravi heroji i ne postoji način da im se zahvalimo - naglašava Ivana.

Iako ne osuđuje ni one koji se odluče da tako nešto ne urade, iznova podseća da, produživši život nekome, produžavaju i život osobe koju su izgubili. Jer ona živi kroz sve nas, poručuje hrabra Ivana!