DA SE PONOVO RODIM, OPET BIH BIO MAŠINOVOĐA! Ovaj posao ne trpi strah! Tokom radnog veka u proseku imaju OVOLIKO gaženja!

Srpske železnice na današnji dan slave 138. rođendan

Mašinovođa se postaje iz ljubavi. Jedan je od najodgovornijih i najnapornijih poslova, ali veoma cenjen u celom svetu. Kako kažu, mašinovođa nikad dovoljno, a Železničku tehničku školu u Beogradu upiše godišnje svega dvadesetak đaka.  

Saša Rančić zaposlen je u vuči vozova Beograd već 34 godine. Za njega nije bilo dileme čime će se baviti. Već u sedmom razredu osnovne škole odlučio je da postane mašinovođa iako je već tada znao da je reč o izuzetno zahtevnom zanimanju. U vozu provede između osam u devet sati svakog dana.

- Mi imamo prvo pripravnički staž od tri meseca kada vozimo pod nadzorom starijeg kolege. Nakon toga polažemo ispit, a potom vozimo u dvoje - dvojica mladih mašinovođa ili stariji kolega i pomoćnih. Kada sve to prođemo, tek smo onda spremni za jednoposed, odnosno da potpuno sami upravljamo vozom. Posao jeste naporan - nespavanje pod broj jedan. Ali ko voli, sve se to lepo izdrži, nije nikakav problem - tvrdi Rančić.

Foto: Informer.rs

Najveći   izazov   za   zaposlene   u   Srbija   Vozu,   svakako   je   predstavljalo   puštanje u saobraćaj brzog voza Soko, gde su dosadašnji pristup radu morali da podignu na viši i savremeniji  nivo. Pedest četovrogodišnji Saša, ostvario je san i dočekao pred sam kraj profesinalne karijere da vozi brzom prugom.

- Velika je razlika u vožnji. Na starim vozovima bilo je mnogo manuelnog rada, mašinovođa je morao da pazi na mnoge parametre. Na vozu Soko pomažu nam računari, oni umesto nas obavljaju mnoge funkcije. Mi sada samo korigujemo neke stvari, smanjimo ili povećamo brzinu. Dosta je sve automatizovanije - objašnjava mašinovođa.

Jedan od najvećih izazova posla predstavlja činjenica da gotovo nema mašinovođe koji u svojoj karijeri nema bar nekoliko gaženja. Saša ih je imao ukupno sedam. Reč je uglavnom o samoubicama ili nemarnim pešacima koji pretrčavaju prugu. Saša priznaje da se od toga vozači teško psihički oporave. 

Saobraćajnih nezgoda u železničkom saobraćaju u dosadašnjoj karijeri nisam imao, ali bilo je gaženja pešaka. Prvih par dana nije prijatno, ali posle se zaboravi. Zavisi od psihe čoveka. Neko zaboravi pre - neko kasnije. Bilo je slučajeva gažanje posle kojih se kolege više nikad nisu vratile na vožnju jer nisu mogli to na podnesu - kaže Saša.

Kako bi sve funkcionisalo u perfektnom redu, osim mašinovođe, u železničkom sistemu učestvuju i otpravnici vozova, kondukteri, pregladači kola, vozovođe i mnogi drugi. Razgovarali smo sa Marlenom Marinković, kondukterkom u Soko vozu, koja je potekla iz želežničke porodice. Kada volite ono što radite, ništa vam nije teško - poručuje mlada kondukterka.

- Najteže je raditi sa ljudima, ali kada se nasmejete, kada im pružite dobru uslugu, barem ja do sada nisam doživela nikakvu neprijatnost - iskrena je Marlena.

Foto: Informer.rs

Poziv za rad u Soko vozu najblistaviji je trenutak u Marleninoj dosadašnjoj karijeri. Prema njenim rečima, razlika između vozova na kojima je ranije radila i novom je neverovatna. 

- Sam voz je prelep. Nudi i nama zaposlenima i putnicima komfor, udobnost. Putnici su oduševljeni zato što ovo postoji kod nas u Srbiji i što imaju čast da se voze ovakvim vozovima - ističe kondukterka.

Foto: Informer.rs

Životi hiljade ljudi svakodnevno su u njihovim rukama. Tu su za nas da nas bezbedno prevezu ma kuda krenuli, ali i da putovanje učine udobnim i prijatnim. Saša i Marlena se nadaju da su putnici svesni važnosti posla koji obavljaju. 

O tome da li su heroji, ostavljaju drugima da sude. U očima najmlađih putnika jesu i oni im to pokažu na svakom putovanju!