OD KALIŠA DO SLAVIJE TRAMVAJEM ZA SAMO 10 PARA! Gde to ima?! Pa nema više, ALI BILO JE!

14. oktobra 1892. godine Beogradom je krenuo prvi tramvaj na konjsku zapregu

U današnje vreme vožnja tramvajem je svakodnevna stvar. Samo u Beogradu trenutno saobraća oko 247 električnih tramvaja. Karte plaćamo elektronskim karticama, a u najzabačenije delove grada stižemo za kratko vreme.

Nekada davno, kada je Beograd još uvek bio samo opština, javni saobraćaj nije postojao. U tom vremenu raspolagali smo samo sa običnim prevoznim sredstvima: proste taljige bez federa, drvena kola na federima, špediterska kola, fijakeri, a zimi još i saonice.

Jednog lepog prolećnog jutra, godine 1892. ubrzo nakon Uskrsa, čuo se prvi udarac čeličnog pijuka po neravnoj beogradskoj kaldrmi i to posred Ulice kralja Milana. Taj udarac označio je početak izgradnje jedne nove i korisne ustanove koja će Beograđanima doneti jedno moderno i korisno saobraćajno sredstvo, mnogo jeftinije od svih ostalih koja su do tad bila u upotrebi.

To je dakle, bio početak rada za izgradnju prvih tramvaja sa konjskom vučom, ili, kako se to ranije govorilo: "za izgradnju beogradske varoške železnice".

Ovo mesto nije odabrano slučajno. Iz Ulice karalja Milana krenule su dve tramvajske pruge: jedna ka Slaviji, a druga ka Savskom pristaništu.

A onda se 1. oktobra (po starom kalendaru), odnosno 14. po novom, pojavio prvi oblik javnog prevoza na ulicama prestonice. Bio je to tramvaj! Vožnja prvim tramvajem trajala je desetak minuta. To vozilo polazilo je od Kalemegdana, a svoju vožnju završavalo je na dalekoj beogradskoj periferiji - čak na Slaviji.

Foto: printscreen

Tramvaj je imao svega dve stanice - početnu i krajnju. Između njih, putnici su imali pravo da uđu u vozilo i iz njega izađu kad god to požele. Dovoljno je bilo da mahnu kočijašu i on bi stao. Iz tog razloga tramvaj je u prvo vreme bio veoma spor; vozio je svega 5-7 kilometara na čas.

Ubrzo su se izgradile nove pruge koje su išle i u drugim pravcima. Beograđani su bili oduševljenim ovim praktičnim, a posebno jeftinim načinom prevoza, tako da se mreža pruga ubrzano širila. Samo nekoliko godina kasnije, Beograd je imao četiri linije tramvaja i ukupno 9,5 kilometara pruge.

Celokupan saobraćaj u to vreme obavljan je sa 15 kola bez prikolica. Ta prva kola bila su dugačka oko 9,5, a široka oko 2 metra. Na krajevima su se nalazile dve dugačke klupe, a po sredini je bio prolaz. Ovakvo vozilo moglo je da primi između 35 i 40 putnika.

Osim ovih redovnih vozila, postojala su i dva vanredna koja su se koristila za mrvačke sprovode, umesto mrtvačkih kola. Ovo je bilo predviđeno ugovorom između Beograda i Srpsko-francuskog društva koje je i izgradilo ovu našu tramvajsku mrežu.

Prvi šef tramvajskog saobraćaja bio je Vinčenc Blažek, po nacionalnosti Čeh. Posle njega, tu ulogu je preuzeo Mihailo Molerović.

Nisu sve tramvajdžije bile ponosne na ovaj novitet. Mnogi su se žalili na nisku cenu karte i tvrdili da im se posao ne isplati. Sačuvan je duhoviti komentar jednog od njih: "Neka se ubrišu Beograđani da ih ja vozim od Kalemegdana do Slavije za 10 para dinarskih!... Da je bar za dinar, ili najmanje pola dinara, pa đene-đene... Živi bili, pa videli; ovi što grade tramvaje ostaviše svoje šine u ovu tursku kaldrmu jer, oni treba da znaju, Beograd nije ni Beč, ni Pariz!"

Vreme je pokazalo da nisu bili u pravu. Iako više nisu atrakcija, tramvaji danas saobraćaju Beogradom u svim pravcima. Ljudi ih svakodnevno koriste i koristiće ih još mnogo godina. Jer tramvaj je najstarije, najizdržljivije, ali i najkvalitetnije prevozno sredstvo koje imamo.

Pogledajte prilog!