"Osetila se neka posebna energija među nama": Tamara Milojković otkriva kako je igrati Maricu u legendarnoj bajci

Tamara Milojković, koja tumači Maricu u savremenoj verziji čuvene bajke "Ivica i Marica", otkriva kako je doživela svoju ulogu, zašto je veruje u snagu dobrote i kako je izgledala saradnja sa kolegama.

U savremenoj i emotivnoj adaptaciji bajke o "Ivici i Marici", mlada glumica Tamara Milojković tumači glavnu žensku ulogu - hrabru, istrajnu i dobronamernu Maricu. 

U intervjuu za Informer, Tamara govori o izazovima tokom rada na predstavi, kako je bilo zapamtiti koreografiju, zašto joj veštice nisu bile strašne dok je bila mala i koliko joj je značila podrška kolega na ovom projektu. 

Marica je veoma hrabra, da li si ti takva i u stvarnom životu?

- Mislim da jesam. Trudim se da budem hrabra u svakodnevnim situacijama, posebno kad nešto nije lako ili kad se suočim s nečim novim. Verujem da se hrabrost ne pokazuje samo u velikim delima, već i u malim odlukama - kad stanemo za sebe, kažemo šta mislimo ili kad ne odustanemo posle prvog neuspeha. Baš kao Marica, i ja verujem u snagu dobrote i istrajnosti.

Foto: Teatar Odeon

Kako si se osećala kada si prvi put pročitala tekst za ovu predstavu?

- Kao da sam zakoračila u potpuno novi svet! Ova verzija bajke me iznenadila - nije klasična, već donosi mnogo dublje poruke, više akcije i simbolike. Kada sam pročitala ulogu Marice, odmah sam je osetila - kao da je pisana za mene. Bila sam uzbuđena, znala sam da će ovo biti izazov, ali i prilika da kroz igru ispričam priču na drugačiji, savremen i emotivan način.

Da li ti je bilo teško da zapamtiš pesme i koreografiju?

- Iskreno, na početku jeste delovalo kao puno toga - pesme, pokreti, ritam, emocije... Ali uz strpljenje, posvećenost i veliku pomoć koreografa i muzičkog tima, sve je postalo deo mene. Kad jednom uđeš u ritam, sve krene da teče. I ono što je najlepše - svaki element predstave je povezan sa pričom i likovima, pa ti pesme i pokreti pomažu da još dublje uđeš u svoju ulogu.

Foto: Teatar Odeon

Da li si se plašila veštice kada si bila mala?
- Zapravo ne, kao dete sam bila fascinirana vešticama! Sećam se da sam na jednom maskenbalu u vrtiću želela baš da budem veštica. Imala sam crni ogrtač, veliki šešir i naravno - metlu. Uživala sam da glumim kako bacam čini i smejem se onim zlobnim smehom iz crtaća. Nikada ih nisam doživljavala kao nešto strašno, više kao misteriozna i moćna bića

Kakva je bila saradnja sa ostalim kolegama na ovom projektu?

- Divna, zaista. Od prvog dana osetila se neka posebna energija među nama. Svi smo želeli isto - da napravimo predstavu koja će biti drugačija, iskrena i koja će ostaviti utisak na publiku. Bilo je mnogo smeha, razumevanja i podrške tokom rada. Naučila sam mnogo od svojih kolega, ne samo u glumačkom smislu, već i ljudski – kako se gradi tim, kako se sluša i daje prostor drugima.

Foto: Teatar Odeon

Da li ima neka scena koju ne voliš da igraš?

- Ne mogu reći da ne volim neku scenu, ali ima onih koje su fizički i emotivno zahtevnije. Na primer, scene u kojima se Marica suočava sa strahom i mora brzo da reaguje zahtevaju veliku koncentraciju i puno energije. Ali upravo te scene su mi i najdraže jer mi pružaju mogućnost da pokažem sve nijanse lika. I kad vidim reakciju publike - sve postane vredno.