"Dođe mi da se rasplačem, bolje da nisam voleo": Branko Kockica iskreno o supruzi i detinjstvu: "Imao sam samo jedne cipele"

Supruga mi mnogo nedostaje, dođe mi da se rasplačem, bolje da nisam voleo, kaže Branko Kockica za Informer.

Glumac Branko Milićević, poznat kao Branko Kockica, čak i sa 79 godina i dalje vredno radi i stvara za decu, s puno energije i ljubavi. Prethodnih meseci je radio na tekstu za predstavu "Ivica i Marica", čija će se premijera održati sutra u Teatru Odeon.

Kroz ovu savremenu bajku deci prenosi važne poruke - da izbegavaju opijate, da pomažu jedni drugima i da je ljubav važnija od novca. I dalje veruje da deca ne treba da uče "poruke" napamet, već da ih osećaju kroz snažne utiske koje predstava ostavi na njih.

U razgovoru za Informer se iskreno osvrnuo na svoje detinjstvo i na gubitak supruge, pozorišne rediteljke Slobodanke Cace Aleksić, s kojom je godinama vodio "Pozorištance Puž", a koja je preminula 2019. godine. 

Foto: ATA Images

Koju poruku želite da prenesete kroz predstavu "Ivica i Marica"?

- Glavna poruka je da od dece treba kriti sve opijate. Predstava je tako pravljena da publika shvati šta ne treba da radi - da ne treba da uzima nikakve opijate pa makar bili tako slatki kao čokolada. Pored toga, poruka je da treba pomagati ljudima. Glavni lik je gramziva žena koju zanima samo novac. Na kraju predstave peva se pesma u kojoj postoje stihovi: "Jasno je svima, to zna čak i ovca, ljubav je važnija od novca". Čak se i ta gramziva žena na kraju zaljubi. Za decu nije dobro reći da su ovo poruke. Deca ne uče napamet poruke, već prihvataju ono što na njih ostavi utisak. Upravo to smo ovom predstavom hteli da uradimo - da ostavimo utisak na decu šta treba da rade, a šta ne. 

Kako ponašanje odraslih utiče na formiranje dečije ličnosti?

- Deca formiraju svoju ličnost tako što gledaju ljude koji čine dobro, koji na njih ostavlju utisak. Imitiramo ljude koji pomažu jedni drugima. U jednoj predstavi koja se igra u "Pozorištancetu Puž", pitam decu šta bi radili da pronađu kofer pun novca? Oni ćute, ne znaju šta da odgovore. Nekad se desi da neko kaže: "Ja bih podelio". Onda ga ja upitam: "Šta bi kupio?". Tada se seti da od novca nešto može da se kupi. Za njih je novac beznačajan. U vrtiću ne možeš novcem da imaš moć. Novac se pojavio mnogo kasnije od vremena kada su ljudi formirali svoje osobine.

Foto: Teatar Odeon

Koji lik iz predstave Vam je najbliži i zašto?

- Najviše se poistovećujem sa Maricom. Ona je glavna, bori se za brata i organizuje sve bolje nego ostali. Pronicljiva je i mnogo pametna.

Koja je najlepša poruka ili reakcija koju ste ikada dobili od deteta koje je gledalo Vaš rad?

- Najveći utisak je na mene ostavila jedna devojčica. Gledala je predstavu "Pepeljuga", a kada se Pepeljuga pojavila na balu u svojoj raskošnoj haljini viknula je: "Ja sam ona!". To govori da se deca identifikuju sa nama. 

Da li posebno volite neku svoju ulogu?

- Postoji uloga koju obožavam. U predstavi "Robin Hud" igram lika Ričard Lavljeg Srca, ali sam mu promenio ime u Branko Kralj dečijeg srca. 

Foto: ATA Images

Kako je izgledalo Vaše detinjstvo?

- Rođen sam u Zemunu. Odrastao sam u Pančevu i Zrenjaninu. Baba mi je živela u Beogradu, sa njom sam provodio detinjstvo. Moje detinjstvo je bilo divno. Igrao sam fudbal sa loptom koja je bila zaista gomila krpe. Zvali smo je "krpenjača". Nismo imali prave lopte, ali smo se provodili i zabavljali. Imao sam samo jedne cipele. Kada dobijem nove cipele, stare ostavim u kanti za đubre. Ljudi su se identifikovali po odevnim stvarima. Na primer, svi su znali Peru po njegovom zelenom džemperu. Tako smo živeli. Imali smo da jedemo, putujemo, planinarimo, spavamo po šatorima. Družili smo se lepo. 

Da li mislite da deca danas drugačije doživljavaju svet nego kada ste Vi bili dete?

- Danas ljudi samo gledaju u mobilni telefon. Zato je pozorište dobra stvar - nema telefona. Deca postaju jedno. Publika je za nas glumce jedno biće. Dešava se nekada da publika bude tiha tokom cele predstave, a da na kraju dobijete gromoglasan aplauz i oduševljenje. To je povratna sprega sale. Pozorište je drugačije od filma. Mi se ponekad direktno obraćamo deci. U pozorištu "Puž" postoji svetlo u sali i mogu da vidim dečije okice. Igramo oči u oči sa publikom.

Foto: ATA Images

Vaša supruga Slobodanka je preminula 2019. godine. U kojim trenucima Nećete verovati za koliko dana je snimljen "Ko to tamo peva": Ekipa morala da radi 20 sati dnevnoam najviše nedostaje? 

- Nedostaje mi bez prekida. Nedostaje mi i sad, ovog trenutka. Dođe mi da se rasplačem, a to je bezveze. Postoji stara engleska izreka: "Bolje je voleti, pa izgubiti, nego nikada ne voleti". Ne slažem se sa tim. Voleti pa izgubiti je strašno. Bolje da nisam voleo.

Foto: printscreen/youtube