Gaga Nikolić me je grlio i jecao u suzama: Reditelj Milutin Petrović o legendarnom glumcu i sceni koju će zauvek pamtiti

Reditelj Milutin Petrović kaže da ga je nakon premijere filma "Agi i Ema" 2007. godine glumac Dragan Nikolić grlio i plakao.

Reditelj Milutin Petrović jedan je od članova žirija ovogodišnjeg Nacionalnog festivala filma i televizije, koji se održava na Zlatiboru.

Večeras će festival biti svečano zatvoren, a tom prilikom biće dodeljene i nagrade najboljima u različitim filmskim kategorijama.

Milutin Petrović, poznat po ostvarenjima poput "Jug, jugoistok" i "Dome, slatki dome" i Nečista krv: Greh predaka" za Informer je govorio o značaju Nacionalnog festivala filma i televizije, bojkotu raznih kulturnih manifestacija svojih kolega, ali i na svoju saradnju sa najistaknutijim srpskim glumcima i glumicama.

Foto: ATA Images

Koliko Nacionalni festival za film i televiziju znači za Srbiju?

- Onoliko koliko Oskar znači za Holivud i koliko je Pula značila za jugoslovensku kinematografiju. U svetu festivala postoje hiljade i hiljade najrazličitijih manifestacija, od kojih su neke i vrlo čudne. Jedan moj prijatelj festivale zove paraolimpijske igre. On tvrdi da svako ko vidi ljude u invalidskim kolicima kako igraju košarku ima empatiju, želi da im pomogne i smatra ih carevima, ali isto tako zna da to nije košarka, već da su paraolimpijske igre. Prava košarka je NBA. U tom smislu, mnogi festivali i filmovi koji se poslednjih 50 godina prave kao "festivalski" zapravo nisu film u punom smislu reči. Međutim, Oskar i ovaj naš nacionalni festival ne spadaju u tu kategoriju. To su festivali koji imaju zadatak da jednom godišnje valorizuju i ostave za budućnost neku vrstu reference, šta je te godine proizvela domaća kinematografska branša. To je neophodno da postoji. Nema tu promocije, premijera, PR-a, već struka dodeljuje nagrade najboljim ljudima u svom poslu. Druga važna stvar je da se na ovom festivalu nagrađuju i profesije bez kojih nema filma: kostimografi, scenografi, direktori fotografije, epizodni glumci. To je nešto što nam je zaista potrebno. Ministar Selaković je lepo rekao na otvaranju da treba spajati kulturu i turizam. To meni nikada ne bi palo na pamet, ali shvatam da je to jako pametna stvar. Zlatibor je za to savršeno mesto. Ono što ljudi zameraju Predragu Antonijeviću što je u sve to umešan, meni deluje potpuno besmisleno. Čovek je uložio ogromnu energiju da se nešto uradi i to je velika stvar. Nije tražio milostinju, nije se bavio malverzacijama, već je zajedno sa Maksom Ćatovićem pogurao čitavu stvar. To je prekretnica. Od 3. septembra, kada je održano otvaranje, počelo je jedno novo poglavlje naše kinematografije. Baš me zanima šta će sledeće godine uraditi svi oni koji sada bojkotuju. Ako kažu da neće da dođu, da li će i sledeće i one tamo godine da ostanu dosledni u tome? To mi deluje potpuno besmisleno.

Foto: Informer

Kako komentarišete to što deo glumaca, reditelja, scenografa i producenata bojkotuje festival?

- Jako je komplikovano komentarisati događaje u poslednjih deset meseci. Čovek ima potrebu da im odgovori istim rečnikom i na istom nivou na kome oni upućuju zamerke, često veoma nasilno. Ali ako to uradiš, onda osećaš da si spustio sopstveni nivo na "šabanski". Oni su sada šabani.
Drugi problem je što, kada odgovoriš grubo, onda to izvade iz konteksta i manipulišu time. Naš istoričar Stevan Gajić je skoro u jednom podkastu objasnio zašto je to tako, tvrdeći da ovom državom vlada mafijaška hidra. Ja, kao reditelj a ne istoričar, mogu da kažem da našom kinematografijom vlada mafijaška hidra. I to mora da se menja po svaku cenu. Nadam se da je ovaj festival jedan od početaka tog procesa. Da dodam i lično iskustvo. Učestvovao sam u 5. oktobru na sve načine, bio sam kandidat za odbornika i pobedio, radio kampanje i predizborni film za Vojislava Koštunicu. Kada je Branislav Lečić postao ministar kulture, mi filmski radnici smo krenuli da pravimo kinematografiju po evropskom uzoru. Mislili smo da će usklađivanje sa evropskim praksama doneti novo zlatno doba. Međutim, prošlo je 25 godina i nikada situacija nije bila gora, ni kod nas, ni u evropskim kinematografijama poput danske ili slovenačke. To je klasičan primer da je put do pakla popločan dobrim namerama. Dakle, krajnje je vreme da priznamo: "Pogrešili smo". Treba ponovo da se okupimo i smislimo kako da se prave filmovi, kako da ljudi budu zaposleni i da kultura ponovo dobije smisao.

Ove godine ste član žirija. Da li je to težak zadatak?

- Strašan. Kao reditelj i profesor sa 25 godina iskustva znam koliko je ocenjivanje delikatna stvar. Kasting, izbor glumaca, to su teški zadaci. Malo sam utrnuo od te vrste posla, ali sa 64 godine čovek mora da prihvati i takvu odgovornost. Kvalifikovan sam za to i nadam se da ćemo u današnjem siromaštvu domaće kinematografije uspeti da pokrenemo neke procese. Mislim da je važnije to što ovaj festival može biti početak nove kulturne politike, nego same prve nagrade koje će se dodeliti.

Foto: ATA Images

Odakle ljubav prema režiji?

- Hteo sam da budem slikar i išao sam na pripreme za Likovnu akademiju. Gledajući filmove shvatio sam da je režija moćnija. Publika sedi sat i po i ti je vodiš kuda želiš, dok slikarstvo zavisi od toga da li će neko uopšte ući u galeriju. Pored toga, pročitao sam knjigu Roževa Dima "Memoari đavola", gde su bile fotografije njegovih supruga: Brižit Bardo, Anita Ekberg, Džejn Fonda i Ketrin Denev. Imao sam 16 godina kada sam to pročitao i pomislio da je to prilično dobar posao. Tako je krenuo moj put ka režiji.

Koji vam je projekat bio najvažniji, a najteže ga je bilo realizovati?

- Definitivno "Nečista krv". To je projekat po kome me ljudi sada prepoznaju. Ranije, kada bih rekao da sam reditelj, niko nije znao šta sam radio. Sad kada pomenem "Nečistu krv", svi reaguju. Najizazovnije mi je bilo to što je film rađen po scenariju Voje Nanovića koji je trebalo on da režira, reditelja koga smatram svojim idolom. Osećao sam ogromnu odgovornost da ne napravim nešto ispod njegovog nivoa. Problem mi je bilo i to što je cela moja generacija na FDU-u bila poznata kao "žanrovci" ili "Pajkićevci". Imali smo potrebu da konačno napravimo ozbiljan, veliki film. I mislim da je "Nečista krv" upravo taj ozbiljan film.

Foto: ATA Images

Vaš film "Agi i Ema" jedan je od začetnika CGI tehnologije u domaćoj kinematografiji. Šta danas mislite o upotrebi specijalnih efekata u serijama i filmovima kojih je sve više? 

- Deo sam generacije koja je odrasla na MTV estetici i digitalnoj tehnologiji. Uvek sam bio bliži Soniju nego Kodaku. Kada sam radio "Agija i Emu", bio sam fasciniran CGI-jem i želeo sam da ga koristim. Ali kroz rad sam shvatio da je CGI zapravo besmislena zabluda. Danas sam veliki protivnik te tehnologije. "Avatar", na primer, za mene je slepa ulica kinematografije.

U tom filmu glavnu ulogu igrala je Milena Dravić. Po čemu pamtite rad sa njom?

- Veliki francuski reditelj Žan Pjer Melvil govorio je da svaki film mora da ima zvezdu. Ja sam se trudio da uvek imam takve ličnosti u svojim filmovima, Radeta Markovića, Sonju Savić, Biljanu Srbljanović. Milena Dravić je bila prva prava velika filmska zvezda sa kojom sam radio. To je iskustvo koje se teško prenosi drugima, nešto što mora da se doživi. Desila se jedna zanimljiva sutuacija. Pre premijere filma u Novom Sadu polomio sam butnu kost na jahanju i bio sam na štakama. Kada smo se poklanjali publici u sali, poslednji sam ostao na bini. Prišao mi je tada Milenin suprug Dragan Nikolić, zagrlio me, zaplakao se i rekao: "Kakav film, Milutine". U tom trenutku sam pomislio: "Prle me grli, plače i jeca zbog mog filma, a nema nikog da posvedoči o tome". U jednom trenutku se okrećem i dole vidim čuči moj najbolji drug i kum koji nas gleda. Pitao sam ga: "Jel si video?", a on mi kaže: "Svaka čast". To je bio veliki trenutak u mom životu.

Foto: printscreen yotube