Živeo je kao ateista, a onda je pred smrt doživeo katarzu: Naš glumac preživeo streljanje đaka u Kragujevcu i postao legenda

Glumac Ljuba Tadić bio je ateista tokom života, a onda je pred smrt postao istinski vernik. Samo pukoj sreći preživeo je streljanje đaka u Kragujevcu 1941. godine.

Na današnji dan, 28. oktobra, 2005. godine, napustio nas je jedan od najvećih glumaca srpskog i jugoslovenskog glumišta, Ljuba Tadić. Čovek ogromne energije, neukrotivog temperamenta i glumačkog dara koji se rađa jednom u veku.

Njegove kolege govorile su da je bio "suv talenat, pravo čudo, glumčina velikog formata, stila i zanata" poredivši ga sa Dostojevskim po snazi duha i izraza.

Detinjstvo puno iskušenja

Ljuba Tadić rođen je u Uroševcu, 31. maja 1929. godine. Otac mu je bio Čačanin, profesor istorije u kosovskoj gimnaziji, a prerana smrt oca 1933. godine ostavila je majku samu da podiže četvoricu sinova u teškim okolnostima.

Foto: Printscreen/Youtube

Tokom Drugog svetskog rata, kao dečak, zamalo je izgubio život.

- Bio sam u Kragujevcu kad je bilo streljanje đaka. Kod majke smo se šćućurili. Ona stoji u dvorištu i drži nas dva brata zagrljene, otvaraju se vrata, ulaze Nemci... Majka nas steže i po cenu života ne da da nas odvoje. Tada dolazi jedan u savršeno sređenoj uniformi, vadi fotografiju iz džepa na njoj njegova žena i dva sina, u istoj pozi kao mi. Oči mu zasuze, okrene se i kaže da nas puste. Toga dana streljano je 300 đaka gimnazije i desetine dece. Najmlađi je imao 11 godina, bio je rom, čistač cipela - ispričao je Tadić.

Put od glumca do legende

Akademiju za pozorište završio je 1953. godine, u klasi profesora Joze Laurencića. Igrao je u gotovo svim najznačajnijim pozorištima, od Joakima Vujića u Kragujevcu, preko Beogradskog dramskog i Narodnog pozorišta, do Jugoslovenskog dramskog pozorišta, čija glavna scena danas s ponosom nosi njegovo ime.

Foto: Printscreen/Youtube

Bio je glumac snažnog izraza, impulsivan i duboko emotivan, sposoban da u isti mah bude i Dostojevski i Beket, i Krleža i Šekspir. Njegov raspon, od Ras koljnikova do kralja Lira bio je fascinantan.

- Dođeš iz stvarnosti i počneš da se igraš, da kreiraš - govorio je Ljuba o svom odnosu prema glumi.

Nikada nije zaboravljao publiku i aplauz.

- Sećam se samo uspeha i aplauza. Sve ostalo potiskujem i prekrivam zaboravom - pričao je.

Šaljivo je znao da doda:

- Jedino u pozorištu "Boško Buha" nisam igrao. Nisam mogao, ovako glavat, da plašim decu - govorio je.

Čovek kafane i prijateljstva

Ljuba je bio veran Crvenoj zvezdi i kultnoj beogradskoj kafani Madera, gde i danas postoji njegov sto.

- Ja jedva čekam da se spusti zavesa, jer sam voleo da idem u kafanu i vidim društvo. Meni je kafana fantastična stvar posle pozorišta. Kafana je mnogo lepa stvar. Naročito Madera - ispričao je jednom prilokom.

Ljubav kao životni spas

Tri puta se ženio, a treća supruga, glumica Snežana Nikšić, bila je njegova najveća ljubav i oslonac. Zajedno su osnovali pozorište Magaza 1983. godine.

- Veliki ljudi imaju malu sujetu, meni je trebao ceo život da to naučim. Snežana me izvukla iz tog pakla. Kad sam je video u Ateljeu na probi, kao da sam video Sunce. Snežana je plenila lepotom, ali je bila udata.

Foto: printscreen/Youtube

Njihova ljubavna priča počela je filmski u jurnjavi ulicom Lole Ribara.

- Nije me bilo sramota da je jurim, jer sam se zaljubio. A zaljubljen čovek nema čega da se stidi, pod uslovom da je pristojan".

Ljubav je trajala 25 godina, sve do njegove smrti.

Poslednje reči i večna scena

Pre smrti, Tadić je u jednom intervjuu na pitanje da li je srećan odgovorio:

- Kaže horovođa u Kralju Liru: "Ne reci ni jednom čoveku da je srećan dok mu ne dođe sudnji čas". To svakom čoveku pravi granicu dokle može ići. Ako zna tu granicu, neće napraviti zlo, već mora da bude dobar. Vrlo sam srećan što se bavim ovim poslom, ali dok traje ovaj život, želim da ga živim do kraja. Jer znate, mnogo je hladno tamo dole - rekao je glumac.

Ljuba Tadić je preminuo 28. oktobra 2005. godine, a na njegovoj sahrani okupili su se ansambli svih pozorišta i brojni državni zvaničnici. Komemoracija je završena audio-zapisom njegovog čuvenog monologa iz drame "Sokratova odbrana i smrt", u kojem izgovara reči koje kao da su bile njegova životna poruka.

"No vreme je da krenemo, ja u smrt, a vi dalje kroz život. Ko od nas ide na bolje, to niko ne zna".

Kažu da je pred kraj života doživeo unutrašnju katarzu, pronašao Boga i postao istinski vernik.