"Za doktora sam čuo tek kada je preminuo": Dragan Petrović Pele: "Radi se o ozbiljnoj i tragičnoj temi"

Glumac Dragan Petrović Pele (63) koji uveliko snima film "Linija" kaže da je reč o ozbiljnoj i tragičnoj temi i da je za doktora Miodraga Lazića nažalost čuo tek kada je preminuo.

Na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu uveliko se snima film i serija "Linija" inspirisani likom i delom legendarnog ratnog hirurga doktora Miodraga Lazića, čiji je život bio oličenje hrabrosti, humanosti i predanosti.

Tokom burnih devedesetih, njegovo radno mesto nalazilo se tik uz prvu liniju fronta.

Film je inspirisan motivima iz knjige "Dnevnik ratnog hirurga", koja svedoči o danima provedenim u ratnoj bolnici "Žiča", gde je dr Lazić 1992. godine, napustivši civilni komfor, spasao na hiljade života u gotovo nemogućim uslovima.

Foto: printscreen/Youtube

Uloge tumače Aleksandar Lazić (kao dr Miodrag Lazić), Aleksandra Belošević, Nenad Okanović, Nataša Miovčić, Dragan Petrović Pele i mnogi drugi.

U filmu i seriji, jedan od ključnih likova, Đorđe, poveren je našem poznatom glumcu Draganu Petroviću Peletu koji je za Informer ispričao detalje svoje role i projekta koji snima.

Kako biste opisali lik Đorđa, kojeg tumačite u ovom projektu?

- To je jedan vrlo zanimljiv i interesantan karakter u ovom filmu, koji ne izlazi iz bolnice. On je ono što bi rekli, ne dečko, nego starac za sve. Tu je da se nađe svima kojima je potrebna pomoć u bolnici.

Da li Vam je bilo teško da se pripremite za ulogu?

- Nije mi bilo teško da se emotivno pripremim. To je odgovoran posao. Što više znate o stvarnim likovima, to vam je teže. Zato ja izbegavam da previše slušam o njima, oslobađa me dodatnih odgovornosti i opterećenja koja mi nisu potrebna dok radim na karakteru.

Foto: Informer

Trenutno snimate na VMA. Da li prisustvo lekara i pacijenata utiče na atmosferu na setu?

- Svakako da je drugačija atmosfera. Ovo nije klasičan set, ovo je bolnica i ne možete izbeći susret sa pacijentima i lekarima koji ovde rade. Oni obavljaju vrlo odgovoran i važan posao, dok mi radimo nešto drugo, gde ne može niko da strada. U njihovim zadacima su u pitanju ljudski životi, a na setu toga nema.

Publika u poslednje vreme rado gleda filmove sa ozbiljnim, životnim temama. Kako Vi to vidite?

- Svakako da se poistovećujemo lično. Radi se o vrlo važnoj, ozbiljnoj, pa i tragičnoj temi. Kad se bavite tim temama, morate pristupiti na poseban način, sa odgovornošću, za razliku od komedije ili fikcije. To traži dodatnu odgovornost.

Foto: Informer

Koliko ste ranije znali o doktoru Laziću, koji je glavna ličnost ovog filma i serije?

- Nažalost, saznao sam o doktoru Miodragu Laziću tek kada je preminuo, tokom korone. Pre toga nisam znao ništa. Imao sam jedan primer iz života, prijatelja koji je radio u isto vreme u Urgentnom centru i predavao na Medicinskom fakultetu, izgubio je život tokom pandemije. Od njega sam čuo priče, ali o doktoru Laziću sam saznao tek nakon njegove smrti.

Da li je neka scena ostavila poseban utisak na Vas do sada?

- Film obuhvata epski i dramski oblik. Kada igrate stanje, ne možete ga doslovno igrati, morate koristiti izražena sredstva, fizičke radnje. U tom smislu je bilo složeno, ali ne bih rekao teško.

Foto: Informer

Čini se da su ovakvi filmovi sve prisutniji u domaćoj produkciji. Imate li utisak da se ponovo vraćamo temama o ratu i herojstvu?

- Ne, ja nemam taj utisak. Dođe neki period kada su određene teme više zastupljene, pa se svi pitaju zbog čega. Tako se, stihijski, nađe tema i dok se ne "potroši" i publika i strpljenje, traje. Posle prelazimo na drugu temu. Ako pratite svetsku produkciju, videćete da ima mnogo takvih filmova i da su važni. Lično mislim da je svaki ratni film, u stvari, antiratni. To je moje uverenje i hoću da verujem da je to polazna osnova autora. Ovo je sada drugačiji slučaj. Ovde rat nije u prvom planu, ratne okolnosti su okvir. Ovo je priča o jednoj bolnici opasanoj žicom, gde se spašavaju životi i leče svi, bez obzira na versko-političko uverenje. U toj bolnici, jedan čovek dolazi kao dobrovoljac da spašava živote. To je, na neki način, paradoksalno. Na terenu gde je osnovni cilj ubijanje ljudi i uništavanje čoveka, postoji druga strana. Paradoks je to svakog ratnog sukoba, zar ne?