Srpska rediteljka okupila svetske repere u svom filmu: "50 cent me je pozvao i rekao da želi da bude deo ekipe"

Rediteljka Jelena Popović je u svom najnovijem filmu "Sveti Mojsije Crni" okupila svetske rep zvezde poput Fifti senta i Viz Kalife.

Nakon uspeha filma "Božiji čovek", proslavljena režiserka Jelena Popović ponovo je uzdrmala filmski svet svojim novim ostvarenjem "Sveti Mojsije Crni", koje je prošle nedelje premijerno prikazan u Beogradu. 

Ova neverovatna duhovna drama uspela je da spoji ranu hrišćansku istoriju sa surovim getom u Čikagu, a scenario je toliko ganuo najveća imena američke rep scene da su u projekat odmah uleteli legendarni 50 Cent kao izvršni producent, ali i Viz Kalifa i Omar Eps.

U ekskluzivnom intervjuu za Informer, Jelena Popović je otkrila kako je tekao proces snimanja filma i kako je došlo do saradnje sa najpoznatijim reperima na svetu.

Nakon velikog odjeka filma "Božiji čovek", šta Vas je privuklo priči o Svetom Mojsiju Crnom i zašto ste baš sada poželeli da je ispričate?

- Pre snimanja filma "Božji Čovek", dobila sam jaku želju da napišem scenario o Svetom Mojsiju Murinu. Ono što me je najviše privuklo je bio način na koji je taj sveti čovek, nekadašnji razbojnik i ubica, dočekao smrt. On je poginuo mučeničkom smrću 405. godine u Egiptu u sedamdeset petoj godini svog života. Ne samo da nije pokušao da izbegne mučeničku smrt, već se molio godinama da mučeničkom smrću proslavi reči svoga Gospoda: "Ko se lati mača, od mača će poginuti". Sveto Pismo govori da je Gospod došao da spasi one (tj. nas) koji ceo život provode u strahu od smrti. To znači da je Sveti Mojsije Murin, nekadašnji razbojnik, doživeo takvo istinsko pokajanje da je dobio blagodat od Gospoda da se smrti ne plaši. Vojvoda Marko Miljanov Popović, čije prezime ja nedostojno nosim, je rekao u uvodu knjige "Primjeri Čojstva i Junaštva": "Za mene je najstrašniji svetac, koji mre za opštu i za Božju pravdu, a to mi se čini grehota i šteta da se zaboravi".

Foto: Filip Olćan

Film spaja priču iz rane hrišćanske istorije sa savremenim svetom i likom mladića iz Čikaga. Koliko Vam je bilo važno da pokažete da teme iskupljenja i unutrašnje borbe nisu vezane samo za prošlost? 

- Ja sam se rvala nekoliko godina sa pričom Svetog Mojsija Crnog u četvrtom veku. To mi je u jednom momentu postalo jako čudno s obzirom na nadahnuće koje sam imala da napišem scenario. Na kraju sam i sve to batalila na neko vreme, misleći da možda nešto nije u redu sa mnom. Ipak bih se kad-tad vraćala na scenario u nedoumici sve do onog momenta kada sam dobila odgovor na moju muku u manastiru Svetog Davida na Eviji, kada sam bukvalno videla scene iz filma o Svetom Mojsiju Crnom koje se odigravaju u današnje vreme u getu kriminalaca u Čikagu. Odjednom sam videla film kao celinu, film koji ima potencijal da dovede svetitelja u današnje vreme i to baš na ona mesta gde su on i njegov primer najpotrebniji. Pokajanje je univerzalna tema koja nije ograničena vremenom i mislim da su ti lekoviti primeri pokajanja iz prošlosti mnogo vredniji ako mogu da se primene u našem savremenom vremenu.

Foto: Filip Olćan

Koliko je bilo izazovno prikazati transformaciju čoveka koji od vođe bande postaje simbol mira i duhovnosti? 

- Poenta celog filma je upravo to i nije bilo lako izbalansirati priče iz sadašnjeg i prošlog vremena, s time da glavna priča pokajanja u sadašnjem vremenu teče neometano i iskreno. Kao i sa prethodnim scenarijom "Božji Čovek", morala sam sebe iskreno da zapitam: "Jelena, zašto ti ovo pišeš? Šta ovo tebi lično znači? Gde si ti u srži ove priče?" Odgovor na ovo pitanje je bio: "Ovo je za mene izlazak, bekstvo iz pakla i ludila". Kad mi je to postalo jasno, onda su se sve kockice složile i uspela sam da protkam svaku scenu sa ovim motivom. To je bilo dubinski i iskreno, i zato sada mogu da razumem zašto veliki broj ljudi koji su videli film govore: "Potresen sam ovim filmom".

Foto: Filip Olćan

U kojoj meri film prati istorijske izvore, a koliko ste sebi dozvolili autorsku slobodu? 

- Što se tiče priče Svetog Mojsija Crnog, priča je kompletno verodostojna. Baš zbog ove činjenice, u nameri da priča Svetog Mojsija Murina dobije šansu da istinski uđe u srž gledaoca, onda je i priča o gangsteru iz Čikaga morala biti bazirana na istini. Verujem da sam po Božijem promislu srela Reginalda Akima Berija, čoveka iz Čikaga koji je nekada bio vođa jedne od najvećih bandi, koji je proveo 18 godina u zatvoru i koji je toliko bio fasciniran iskrenim pokajanjem Svetog Mojsija Crnog da je odlučio da me uvede u svoje krugove s namerom da mi pomogne da ispričam iskrenu priču o njegovom gradu i njegovom narodu, u nadi da će ta priča inspirisati i pomoći mnogima.

Koliko je današnjoj publici potrebna ovakva vrsta duhovnog i inspirativnog filma? 

- Mislim da sam već odgovorila na ovo pitanje. Pokajanje je ključ našeg života, i sadašnjeg i budućeg. Bez pokajanja nema mira, radosti i ljubavi, tj. nema Boga, a bez Boga nema života.

Film ima neočekivanu produkcijsku podršku velikih imena poput 50 Cent, Viz Khalifa i Quavo. Kako je došlo do te saradnje?

- Do ove saradnje je došlo isključivo zbog scenarija koji je bio iskren, koji ja ne bih mogla da napišem bez pomoći i požrtvovanja Reginalda Akima Berija i druge braće i sestara u Hristu iz Čikaškoga geta. Viz Kalifa je prvi pročitao scenario i bio je toliko ganut da je obećao da će biti deo filma i da će uraditi muziku za film ma koliko dugo proces trajao. Čak je i dodao da je bio siguran da svako ko je namenjen da bude deo ove priče biće deo priče, a ko nije otpašće. Ove reči Viza Kalife su mi mnogo pomogle u teškim i nepredvidivim momentima. Posle Viza, Omar Eps je prihvatio da igra glavnu ulogu. I ne samo to, već mi je rekao da je siguran da ga je Gospod pozivao da bude deo ovog filma. Fifti Sent (50 Cent) je sasvim "slučajno" ušao u priču. Agent Omara Epsa je na svoju inicijativu predložio da pokaže scenario Fifti Sentu, i dva dana posle toga Fifti Sent i ja smo razgovarali i on je odlučio da bude izvršni producent (Executive Producer) i da promoviše film. Za vreme snimanja filma i posle toga, sve poznate ličnosti, Fifti Sent, Viz Kalifa, Omar Eps, Kveivo (Quavo), Deontej Vajlder (Deontay Wilder), Čukvudi Ivudži (Chukwudi Iwuji) su na svoju inicijativu postavljali na svoje društvene mreže ikone Svetog Mojsija Crnog.

Foto: profimedia

Koliko muzika igra važnu ulogu u atmosferi i emociji filma? 

- Muzika je jako važna pogotovo kada se film radi u nameri da uđemo u srž i misli naših junaka. Viz Kalifa je uradio soundtrack, a Kostas Hristidis je radio score. Kostas i ja smo intenzivno sarađivali na svakoj sceni. Verujem da je Kostas odradio izvanredan posao.

Foto: EPA

Kako ste birali glumačku ekipu i šta su Omar Epps i Chukwudi Iwuji doneli svojim ulogama?

- Omar Eps i Čukvudi Ivudži su izvanredni glumci i ono što je bilo najvažnije, njihov pristup ulogama je bio besprekoran. Omar Eps i ja smo intenzivno radili na njegovoj ulozi do samog snimanja pa čak i za vreme snimanja. On je toliko ušao u ulogu da nije ni sa kim komunicirao, čak ni sa familijom, dok nije završio poslednju scenu. Mnogi su bili začuđeni njegovim pristupom, ali najvažnije je bilo da smo mi imali odličnu komunikaciju. Čukvudi Ivudži je imao sličan pristup, mada je njemu bilo lakše jer je sav taj intenzitet uložio u dva dana snimanja. Omar Eps je radio i dao sve od sebe svih 16 dana.

Da li ste tokom rada na filmu imali trenutak koji Vas je lično promenio ili posebno emotivno dotakao? 

- Bilo je dosta lepih i dirljivih momenata sa snimanja. Par glumaca koji su igrali uloge gangstera u mlađoj bandi nisu bili glumci niti poznate ličnosti. Jedan od njih je bio reper koji je proveo u zatvoru sve svoje dvadesete godine. Ja sam njih dvojicu, Bobija Hila i Džon Džona namerno stavila u film, jer su oni i te kako doprineli realnosti Čikaškog geta i samim tim morala sam posebno da radim sa njima da bi se pozitivno i prirodno uklopili sa glumcima. Kada smo snimali njihove scene oni su zaista blistali i podigli su moral Viz Kalifi i Skila Bejbiju koji su veoma poznati reperi. Još jedan momenat mi je ostao u sećanju. Kad smo snimali scene u Egiptu, ja sam nosila duksericu koju čuvam od 2012. godine, koja ima sentimentalnu vrednost i na kojoj piše: "Nema predaje". Pred veoma zahtevnu scenu, Čukvudi Ivudži me je pitao o toj dukserici. Pošto smo bili sami, dovoljno udaljeni od kamera i ljudi koji su pripremali sve za scenu, i pošto smo kao glumac i režiser komunicirali veoma otvoreno, odlučila sam da mu kažem šta ta dukserica meni znači. Videći moje emotivno stanje dok sam pričala o svom bolu i jadu, Čukvudi je pokidao scenu posle par minuta. To je neka neverovatna konekcija između glumca i režisera kada se radi dubinski i iz srca. Na kraju te scene smo se zagrlili i zajedno isplakali.

Nakon ovog filma, da li već razmišljate o novoj priči i novom istorijskom ili duhovnom junaku? 

- Postoje par priča koje mi se vrzmaju u srcu i duši. Doduše jedna od njih je već napisana sa mojim novim kolegom piscem, koji je fenomenalan i koji će mi olakšati najteži deo posla, a to je pisanje scenarija. Ne bih još ništa da pričam za sada, jer od ideje do realizacije potrebno je mnogo truda i vremena i najvažnije od svega, potreban je Božiji blagoslov.