Osetila jak bol u kičmi pa umrla za dva meseca: Tragična sudbina naše glumice

Srpska glumica Zorica Šumadinac bila je jedna od najdarovitijih i najlepših umetnica svoje generacije, ali su njen život i karijera prerano prekinuti.

Zorica je rođena 1946. godine u Beogradu, a prestižni FDU upisala je 1966. godine u klasi sa velikanima poput Petra Božovića, Dobrile Stojnić i Bore Stjepanovića. Svoju prvu veliku filmsku ulogu Bojane ostvarila je u kultnom ostvarenju "Kad budem mrtav i beo", nakon čega su usledile zapažene uloge u projektima "Prijetnja", "Građani sela Luga", "Mister dolar", "Laža i pralaža", "Morava 76" i mnogim drugim.

Nažalost, sudbina je imala mračne planove. Njen pozorišni kolega Slavko Simić nije želeo da ime i lik ove umetnice padnu u zaborav, te je napisao potresan feljton posvećen njoj:

"Biografiju Zorice Šumadinac napisao sam uveren da je to, kao umetnik i kao i kao čovek, višestruko zaslužila", naveo je Simić na samom početku.

Patnja od malih nogu

Prema njegovim svedočenjima, Zorica je od samog detinjstva bila bolešljiva i krhkog zdravlja, ali je uprkos velikim mukama kroz život uvek koračala sa osmehom. On je otkrio i da gluma nije bila njena prva ljubav, već da se njome bavila jer su joj vrata baleta i muzike bila zatvorena.

Balet je godinama uspešno trenirala, ali su je zbog teških problema sa plućima i oslabljenog imuniteta roditelji morali ispisati. Potom je želela da uči muziku, ali porodica nije imala novca ni prostora za klavir. Iako joj je prva komšinica izlazila u susret i puštala je da vežba na njenom instrumentu, i ta mogućnost je ubrzo propala.

Slavko Simić je u svojim zapisima ostavio dirljivo i potresno svedočenje o njenoj unutrašnjoj borbi.

"Ona je od rođenja bolovala i zar je umela, zar je mogla da se smeje? Toliko sam puta, gledajući je, pomislio: koliko je krikova progutala".

Njen glumački put zapravo je usmerila Svetlana Bojković još u osnovnoj školi, kada joj je režirala recital. Zajedno su primljene u pozorište "Dadov", ali je Zorica nakon gimnazije ipak odlučila da upiše Filološki fakultet. Tek nakon slučajnog susreta sa drugaricom na ulici, promenila je odluku, prelomila i upisala glumu.

Porodična sreća i iznenadna, opaka bolest

U jeku najveće popularnosti otpočela je ljubavnu romansu sa prijateljem Zoranom, za kog se ubrzo udala. U braku su dobili dve ćerke, Mariju i Isidoru, koje su bile još sasvim male kada ih je zadesila najveća porodična tragedija.

Zorica se krajem sedamdesetih godina uspešno vratila na scenu, a 28. juna 1981. godine odigrala je svoju poslednju predstavu "Don Žuan".

Iako je nedugo pre toga bila na redovnom lekarskom pregledu gde su svi rezultati bili uredni, iznenada je osetila stravičan i nepodnošljiv bol u kičmi. Lekari su najpre sumnjali na upalu živaca, ali je hitna operacija otkrila jezivu istinu, u pitanju je bio ogroman, uznapredovali tumor.

Svesna da se njen život gasi, glumica se od svog voljenog supruga oprostila rečima koje kidaju dušu: "Mili moj, ja umirem srećna, jer je moj život bio ispunjen".

Agonija u bolnici i trka sa vremenom

Tokom same operacije Zorica je izgubila ogromnu količinu krvi. Nastao je opšti alarm jer u toj bolnici u tom trenutku uopšte nisu imali odgovarajuću krvnu grupu. Njen neutešni suprug Zoran donosi dramatičnu odluku da sam ode u drugu bolnicu i donese bocu krvi kako bi joj spasao život.

Poslednje reči koje je Zorica uputila svom voljenom čoveku dok je odlazio u spasavanje bile su: "Idi, mili moj, i požuri".

Zoran je otrčao, uspeo da nabavi dragocenu bocu sa njenom krvnom grupom i započeo trku sa vremenom kroz grad. Stigao je u bolnicu i predao bocu lekarima. Nije prošlo ni 15 minuta, a iz sale su izašli sa najgorim vestima, Zorica je izgubila bitku i preminula 3. septembra 1981, imala je samo 34 godine.