VELIKA ISPOVEST ALEKSANDRA ŠAPIĆA ZA HIT: Fudbal sam više voleo od vaterpola, nisam znao ni da plivam! A evo zašto je odustao od DIF-a!

Aleksandar Šapić ostvario je sve što je ikada zacrtao u životu. Kao mali je maštao da bude sportista, a kasnije da postane najbolji igrač sveta i dobije dva sina.

Sada mu je najveća želja da ostavi nešto iza sebe, kao i da svoje naslednike Maksima (8,5) i Fedora (6,5) izvede na pravi put i pripremi za sve što ih čeka u životu.

Predsednik opštine Novi Beograd i kandidat za gradonačelnika prestonice u velikoj ispovesti za Hit priča o svom odrastanju, počecima blistave sportske karijere, ali i o onome što sebično čuva od javnosti - o svom privatnom životu.

Foto: Printscreen You Tube/Hit Informer

Život u Paviljonima

- Odrastao sam u jednoj prosečnoj jugoslovenskoj porodici. Majka mi je bila prosvetni radnik, otac zdravstveni defektolog, sada su oboje u penziji. Detinjstvo sam proveo u Paviljonima, u kraju koji je posle Drugog svetskog rata prvi izgrađen na Novom Beogradu. Tu sam išao u školu i igrao se u našem parku, a osamdesetih godina u blizini je izgrađen i sportski centar "11. april" sa bazenom - kaže Šapić, koji nije ni sanjao da će vaterpolo obeležiti njegov život:

- U detinjstvu mi je lopta bila primarna, možda čak i jedina igračka. Nisam voleo da se igram rata i sličnih igrica. Najviše sam voleo fudbal i košarku, jer su nam ti sportovi bili najdostupniji.Vaterpolo ispred kuće mogu da igraju ovi koji žive na moru. Oni samo izađu ispred kuće i uđu u vodu.

Aleksandrovi roditelji Slavojka i Miloš bili su strogi i očekivali su petice u đačkoj knjižici.

Foto: Printscreen You Tube/Hit Informer

- Voleo sam da učim ono što me je zanimalo: uglavnom prirodne nauke. Više istoriju i geografiju, a manje matematiku, fiziku, biologiju... I čitavog života mi je interesovanje išlo u tom pravcu. Nikada nisam imao problem sa učenjem; nešto sam učio jer sam morao, a nešto jer mi je bilo zanimljivo. Roditelji su bili strogi i očekivali su od mene da budem odličan đak. Prema meni su bili dosta stroži nego prema mlađem bratu. Ja sam uvek morao da budem odličan đak, a on nije. Meni su postavljali dosta visoke standarde.

Prvi trening

Sa vaterpolom se prvi put susreo pred polazak u osnovnu školu.

- Kada sam prvi put otišao na bazen, nisam znao ni da plivam. Otac me je upisao na vaterpolo i vrlo brzo sam se tamo izdvojio od svoje generacije. Od petog razreda osnovne škole počeo sam sve to da volim i gledam na drugačiji način. Do tada sam malo išao na treninge, pa malo nisam, pa su me pritiskali roditelji... Ali već sa 10-11 godina vaterpolo je postao moja strast. I od tada više niko nije morao da me tera na trening - priča Aleksandar, koji je odmalena sanjao da bude uspešan sportista, ali fudbaler:

- Obožavao sam fudbal. Nisam bio loš u tom sportu, jer sam imao dobru motoriku, ali pitanje je da li bih u fudbalu postigao približne rezultate kao u vaterpolu. Mislim da sam ga igrao dovoljno dobro da sam mogao da ga treniram, a sve dalje što bih rekao zvučalo bi neskromno. Fudbal sam u početku voleo više od vaterpola. Uglavnom te sportove u vodi vole deca koja odrastaju u mediteranskim zemljama, na moru, jer su im dostupni. Glupo je da ja koji sam rođen u Paviljonima pričam kako sam oduvek voleo vaterpolo. Mi bismo kada izađemo iz kuće igrali fudbal ili košarku.

Foto: Printscreen You Tube/Hit Informer

Kada je shvatio koliko mu vaterpolo dobro ide, vezao se za taj sport.

- Kao dečak sam mnogo više voleo fudbal, ali mislim da me je u vaterpolu zadržalo to što sam odmah pokazao da sam malo iznad svoje generacije. Da sam bio prosečan u vaterpolu, ne bi me to motivisalo i verovatno se ne bih ni zadržao u tom sportu. Nije na početku to bila neka ljubav, kasnije je tek postala. Kod nas u kući nije postojala neka tradicija vezana za vaterpolo ili uopšte za bavljenje sportom - kaže naš sagovornik, koji je krenuo na vaterpolo na očev nagovor:

- Otac me je upisao jer nam je bazen bio blizu kuće. Činilo mu se da je to dobro za mene zbog razvoja, rasta... Zašto se njemu baš vaterpolo učinio dobrim za mene, ni on ne zna. Razgovarali smo o tome i rekao mi je: "Pa, eto, tako mi se činilo..." Kaže da je on još tada video kako se ja u vodi bolje snalazim od drugih, ali to mi je malo 'tanka priča'. To dobro sad zvuči.

Osnovna škola

Osnovnu školu "Žikica Jovanović Španac" (danas se zove "Nadežda Petrović") pamti po druženju, devojčicama i ponekoj tuči u školskom dvorištu.

- Nisam bio neko oko koga su se deca okupljala. Uvek sam imao neku svoju ideju i igranja i odrastanja. Nisam bio povodljiv i nikad nisam pobegao sa časa. Nisam nikad učestvovao ni u onim grupnim tučama, ja se pobijem kad ja hoću. Najčešće smo se svađali u toku igre, fudbala ili zbog devojčice... Moj život je bila škola, taj park gde sam provodio puno vremena, trening, kod babe i dede u Bloku 70, tamo sam imao neko društvo, uglavnom sam bio na Novom Beogradu - priča Šapić i dodaje da on u tom periodu devojčicama nije bio zanimljiv:

- Zanimale su me devojčice, a i sada me zanimaju, samo malo starije (smeh). Ja njima nisam bio preterano zanimljiv. Nisam bio neko koga su zaobilazile, daleko od toga, ali nisam bio od onih popularnih dečaka u odeljenju ili u kraju. Naravno da su me i devojčice zanimale, kao i svakog dečaka u tim godinama. Bio sam stidljiv. One su morale meni da prilaze, ali baš i nisu.

Oduvek je bio svojeglav, a sada te osobine primećuje kod sinova:

Foto: Printscreen You Tube/Hit Informer

- Ako me je nešto u detinjstvu izdvajalo od ostale dece, to je bila moja odlučnost kada nešto zacrtam. Bio sam tvrdoglav i morao si da mi objasniš zašto nešto treba da se uradi. Morao sam ja da prepoznam razlog. Danas meni moj sin kaže: "Dobro, reci mi koji je smisao toga." E, onda mi sve bude jasno. Tako sam i ja kao dete morao da nađem smisao, šta god to značilo.

Profesionalna karijera

U prvi tim ušao je već sa 14 godina. Škola mu je postala potpuno podređena sportu i treninzima, ali nisu svi imali za to razumevanja.

- Deveta gimnazija mi je bila preko puta kuće, ali tamo nisu imali razumevanja za izostanke sa časova. U to vreme sam dvaput dnevno išao na Banjicu da treniram i bila je procena da neću moći to da uskladim sa školom. Zato sam upisao srednju turističku, jer sam mogao da idem vanredno i ipak su izlazili u susret više nego ostali. To je bila izrazito ženska škola, u odeljenju je bilo nas trojica-četvorica dečaka i sve ostalo devojčice. Išao sam jednu godinu redovno, pa sam onda prešao na vanredno i otišao za Bečej. Kada sam imao 14 godina, počeo sam da dobijam stipendiju i tada sam već doneo odluku da ću da se bavim vaterpolom - kaže Aleksandar, koji je i na fakultetu imao problem zbog izostanaka:

- Kada sam '96. godine upisivao DIF, nije postojao državni fakultet koji izlazi u susret profesionalnim sportistima. Napustio sam DIF jer nisu hteli da mi overe semestar, iako sam te godine igrao na Olimpijskim igrama u Atlanti! I onda kada slušam ove genijalce: "Aaaa, završio privatni fakultet." Mogao sam da ne završim nijedan... Privatni fakulteti su nama sportistima izlazili u susret, da možemo da studiramo i polažemo ispite a da ne moramo da dolazimo na predavanja. Državni fakulteti su imali nultu toleranciju za profesionalne sportiste.

POGLEDAJTE EMISIJU "DO KOSKE SA JOVANOM JEREMIĆ":