PREMINUO DEJAN MIJAČ! Proslavljeni reditelj umro u 87. godini života

Istaknuti reditelj Dejan Mijač je preminuo, saznaje "Blic". Iz Udruženja dramskih umetnika Srbije, potvrđeno je da je reditelj preminuo u 87. godini života

Jedan od najznačajnijih teatarskih reditelja kod nas, postigao je u karijeri gotovo sve. Iza Mijača su predstave koje su i danas u kolektivnom pamćenju, silna priznanja, a odškolovao je i generacije studenata.

Mnogo je nagrada iza njega, toliko antologijskih predstava, od „Ženidbe i udadbe“, „Golubnjače“, „Pučine“, „Putujućeg pozorišta Šopalović“, do „Vase Železnove“ ili „Rodoljubaca“…

– Svaka od mojih predstava bila je rezultat napora. Neka je bila manje, neka više uspešna. Ja sam, recimo, voleo neke predstave koje publika ili kritika nisu prihvatile. Na primer, radio sam u SNP-u „Veliki Mak“. Selektor Sterijinog pozorja nije razumeo predstavu, rekao je da je isuviše mračna. Nisam zbog toga patio. Pa, onda „Pomračenje“ Slobe Stojanovića, za koju je Mića Tabački u SNP-u napravio izvanrednu scenografiju. Ta predstava je fenomenalno propala. I dan-danas kad se vidimo Mića i ja pričamo o njoj. Ali, tada nije prošla, rano je došla… - govorio je ranije za Novu.

O LJUBAVI

– Vreme je toliko brzo, a ja toliko spor. Kada sam se prvi put vozio brzom železnicom Pariz – Lion i prvi put u životu sam shvatio da moje oko ne može da hvata neposredno blizak prostor, da on izmiče, nestaje, da se pretvara u mrlju. Tek tamo daleko se nešto nazire. Moj život ušao u neku orbitu gde je veoma veliko ubrzanje i ništa drugo ne osećam, a naročito ne vidim, osim tog ubrzanja. Svi parametri koji bi ukazivali na nešto što se neposredno dešava u blisko mogućem kontaktu, oni izmiču, nestaju.

Ne znam da li je to za ostale tako, ali za mene, koji živim toliko koliko živim – a rođen sam u prvoj polovini prošloga veka – promena je neverovatna, tako da se pitam da li sam ja uopšte živ i da li imam ovoliko godina, a ne da li svet oko mene postoji.

Govorim o parametrima po kojima sam vaspitavan. To su, recimo, čast, poštenje, data reč, prijateljstvo, ljubav. To ja danas u programu življenja ne vidim. Ili izmiče zbog brzine, pa ne vidim. Ljubav je danas izmaštan pojam, svodi se na to da li je neko u nekoga zaljubljen. Nije to jedina vrsta ljubavi. Ne misli se o ljubavi prema domovini. Danas toga nema. A ljubav je jedan lep pojam o kom su govorili izuzetni ljudi, pesnici ili proroci. Političari sigurno nisu.

„NAGLEDAO SAM SE PATNJE U DETINJSTVU“

– Ja sam bio dete za vreme groznog svetskog rata. Moja familija, najuža familija, bila je srećom pošteđena najstrašnijih stvari, ali sam se nagledao.. Moja šira familija, mislim od ujaka, stričeva, sve je to stradalo. Ja sam bio prvi razred osnovne škole, pošao sam u školu te jeseni 1940. godine, a onda se u proleće ’41. već zaratilo. Stalna trka, stalna promena i ugroženost, osećaj ugroženosti. Nagledao sam se patnje, gledao sam svojim očima kako sela gore, gledao sam kako ljude vešaju na valjevskoj pijaci. Prolazio sam daleko, naravno, još mi je majka branila da gledam na tu stranu. Tamo su bila vešala gde je visio Stevan Filipović. Sve ovo pričam zbog toga što je, uprkos svim tim užasima, postojalo i istinsko herojstvo, kad je čovek ponosno davao svoj život sledeći svoje ideje, ideju kojoj je pripadao, koja je bila ukorenjena u njemu.

Bonus video: