U ŽIVOTU NEMA POBEDNIKA! Gorica Nešović je ovako govorila o mladosti i upoznavanju Dragana Ilića

Radio-voditeljka i novinarka Gorica Nešović je preminula iznenada u 59. godini, a iza sebe je ostavila brojne emisije i kolumne

Pre devet godina je Gorica Nešović pričala je o roditeljima, bratu i sestri, školovanju i karijeri, sinu Marku i kako je upoznala Dragana Ilića.

Evo po čemu je Gorica pamtila detinjstvo.

Foto: Youtube printscreeen

- Detinjstvo pamtim po igranju napolju, tj. najčešće pitanje bilo je "Jel mogu napolje?" To je značilo pre i posle svega igra lastišem, šuge, žmurke, teškolice, kauboja i Indijanaca... Kada sam imala sedam godina, pala sam sa mosta visokog deset metara.

- Bili smo kod bake i dede u Prokuplju, išli u goste, prelazili most i desilo se. Potpuno neobjašnjivo. Držala sam mlađu sestru za ruku, okrenula se da mahnem tetki, okliznula se i kroz vrljavu rupu najpre upala, a onda i propala. Imam ogroman ožiljak na nozi i "to je sve". Ništa polomila... Bog čuva decu i kad su dobra, a ne samo kad su nemirna - ispričala je Gorica u ispovesti za Blic.

Pomenula je i roditelje i koliko su oni bili strogi.

- Moji roditelji, Rade i Nada, su bili klasično strogi za to doba. To znači - kao i ostali. Kad dobiješ zadatak, treba da ga ispuniš. Znalo se kako se sedi, kad se ćuti, kad se priča, kako se ponašamo kad idemo u goste, kako se oblači za školu... Klasične zabrane bez objašnjenja zašto nešto mora ili ne mora. Odrasla sam u kući u Rakovici, sa velikim dvorištem i baštom u kojoj je tata stalno nešto sadio. Očigledno je to preneo i na mene.

Imala je brata i sestru, koji su blizanci, a evo da li su je slušali kao stariju sestru.

- Moj brat i moja sestra, Slaviša i Slavka, mlađi su od mene četiri godine i bila sam najsrećnija i najponosnija kad su se rodili. Svi ostali su imali ili brata ili sestru, a ja duplo - i jedno i drugo. Slušali su me kad im je odgovaralo...

Njena sećanja iz osnovne škole su bila zanimljiva.

Foto: Printscreen/You Tube

- Mnogo sam bila srećna kad sam pošla u školu. U to vreme deca koja su rođena do marta (tako je i danas) mogla su da krenu godinu dana ranije. Pošto sam ja rođena u maju, molila sam mamu i tatu da me upišu ranije, jer sam imala dve drugarice Ljilju i Vesnu, koje su svakako te godine polazile. Pošto je važio zakon starijeg, uvek, kada smo se igrale, ja kao najmlađa sam dobijala periferne uloge. Da ja nisam pošla kada i one, to bi značilo moju definitivnu "propast". Moja majka je pri onim testiranjima koja su bila u aprilu, dobija prekore da "maltretira dete". Još nisam napunila ni šest godina. Ali, sve se lepo završilo. Kod pedagoga, usta nisam zatvarala i kad je rekao da ipak misli da ću moći... Skakala sam od sreće.

Tokom srednje škole Goričina najveća preokupacija su bile knjige, a maštala je o ovom zanimanju.

- Htela sam da budem učiteljica. To je najromantičnije zanimanje. Ali, upisala sam 8. gimnaziju, prevodilački smer. U moje vreme se dosta čitalo, nije bilo ni kompjutera, ni bilo kojih drugih tehnologija. Radio, TV i knjiga.

Njeni studentiski dani su ovako tekli...

- Promenila sam nekoliko fakulteta. Najpre sam studirala spoljnu trgovinu, ostalo još malo, pa sam odustala. Posle gimnazije sam počela da radim u Omladinskoj emisiji na Studiju B “Ritam srca”. Iako o novinarstvu nisam razmišljala, nekako se desilo. Toliko sam se zaljubila u radio, da je sve drugo bilo manje inspirativno.

- Onda sam upisala pedagogiju, ali pošto je bio samo test znanja bez najavljenih tzv. psiho testova... Demonstrativno sam podigla dokumenta. To je bilo doba kad smo svi mislili da možemo i moramo da menjamo svet "možda među upisanima ima psihopata, latentnih ubica...a to niko ne proverava, već samo traže definicije..." Onda sam upisala poljski jezik i književnost. Bilo je divno, nas petoro, profesori fenomenalni... U svom tom traženju sebe, radila sam sve više. Dobijala sam i klasične smene u Studiju B. Bilo je perioda kada sam u sedam radnih dana imala osam smena na radiju. Takav tempo je morao nešto da žrtvuje, a ja Radio nisam ni po koju cenu htela da žrtvujem. Ali, gotovo svi u mojoj, toj radijskoj generaciji, su prošli kao ja. Svi smo studirali, menjali fakultete ne bi li mogli da uskladimo obe stvari... Nemoguće.

Počela je da radi na STB 1982. godine.

Foto: Youtube printscreeen

- Na Studiju B sam počela 1982. U “Ritmu srca” smo učili osnovne novinarske forme, dobijali zadatke ali ih i sami smišljali. Prvi urednik bio nam je Vladislav Bajac, muzički je bio Petar Janjatović...Bilo je fino društvo. Onda su nas urednici Studija B angažovali i za "pravi radio". Trema me je razbijala u početku, ali što je sigurnost rasla, to se trema pretvara u prijatne žmarce.Svi su nas učili i mi smo učili od svih. Spontanost i neposrednost od Dragana Jelića, provokaciju od Marka Jankovića, perfekcionizam od Slobe Konjovića, muziku od Fakija i Vučka, da je važnije šta pričaš nego kako pričaš od Đoke Vještice, da nije teško rano ustajati od čika Duška Radovića. Dobri duh i večita mladost Velje Pavlovića, pomogla nam je da se ne osećamo kao "klinci" koji nemaju pravo na reč.

Na STB je bila 7 godina, a onda ga je napustila.

- Na Studiju B sam bila do 1989. godine, a onda smo mi iz “Ritma srca” i ekipa iz Indexa 202 napravili B92. Tako smo svi prirodno prešli. '92. sam otišla iz zemlje, bila 3,5 godine na Kipru, a onda se '95. ponovo našla u Studiju. B. Osnivanje nove gradske radio stanice bio je izazov, zato sam presla na City radio i tamo bila 3 godine, a onda se opet vratila na B92.

Evo kako je došlo do jutarnjeg programa "Dizanje".

- Kad sam se vratila na B92, radila sam vikendom Jutarnji program. Moj sin je bio mali i bilo je zgodno što je sve moglo da se uskladi.

Dragana Ilića je upoznala kada se vratila u B92.

Foto: Printscreen/You Tube

- Dragana sam upoznala kada sam se vratila u B92. Trebalo je da se nađu dva voditelja koja će svakog jutra da rade. Nije bilo nekog raspoloženja za rano buđenje, ali mi koji smo imali malu decu, znamo da to nije najstrašnija stvar, tj. da je jutro najlepše doba dana. Dragan i ja smo se prepoznali po energiji, po sličnim modelima vaspitanja kojih se sa radošću sećamo, kao i svih "gluposti" iz prošlosti koje nekako više u našim glavama. Sami smo sebe predložili i u prvom razmatranju te ideje smo odbijeni kao "matori". Međutim, naš koncept je ipak pobedio i evo, deset godina kako radimo punom parom.

Vodila je i TV emisiju "Priči nikad kraja", a otkrila je i kakav je osećaj kada se u isto vreme kuva i priča sa sagovornicima.

- Nije to bilo onako kako sam ja zamišljala. Radio i TV imaju potpuno različiti način funkcionisanja. Glomazna ekipa, čekanje, nerviranje...Moja želja je bila da to bude više dokumentaristička a ne studijska forma, da bude brzo, da me niko ne oblači u nešto što ja nikada ne bih obukla. Htela sam da budem ja, pa šta bude, a ne da ličim na neku drugu...Ali, biće nekom drugom prilikom.

Dala je otkaz na B92 i prešla na Radio Beograd.

- U 92-jci sam provela najlepše dane svoje rane i kasne mladosti, kao i dobar deo zrelog doba. To je kao kad živite u stanu, lepo ga sređujete, renovirate po više puta, prekrajate sobe i zidove i shvatite da je vreme za novi stan, pa sve ponovo. To je ekstra adrenalin koji pokreće ceo organizam. Mi smo napravili svoju malu produkciju i odlučili da probamo.

Gorica se okrenula pisanju, a evo šta je rekla da li je to njen izduvno ventil.

- Više puta sam rekla, da mi koji radimo u elektronskim medijima, često ostajemo sami sebi nedorečeni. Sve je brzo, kratko, jasno... Brate i ja da mogu od Kulina bana nešto da pričam, a da me niko ne prekida. Više je to izduvni ventil. Ali ja nisam pravi pisac, ja samo pišem. Svako treba da zna gde mu je mesto.

Jednom je izjavila da je biti mama najlepša stvar na svetu…

Foto: Printscreen/You Tube

- Moj sin Marko ima već 18 godina. Ovako sam ga zamišljala kad je bio mali, da će baš ovako i da izgleda i da razmišlja. Ne pričamo nikada o onome šta ja radim i kako mi je... Nikada mu nisam rekla da me sluša ili gleda. Ali ono što je od mene naučio je da je najvažnije da radiš ono što voliš.

Na pitanje da li je istinita tvrdnja "da nije strašno ako u životu padneš, strašno je ako ne ustaneš", Gorica je imala spreman odgovor.

- Svima nama u životu bude i dobro i loše. Skloni smo da kukamo kada nam je loše, da se preispitujemo danima i mesecima, da kritikujemo i sebe i druge... A u stvari gubimo dragoceno vreme, jer kad naiđe problem, treba ga definisati i locirati i pod hitno tražiti rešenja. Pobeda je jedino konkretna u takmičenjima sa propozicijama. U životu toga nema. Ja se ne takmičim ni sa kim.

- Možda ponekad sa samom sobom, ali ni tu nema pobednika. Ali volim "male pobede" - kad samo što uđem u kuću, a ono počne kiša, pa se čudim kako sam imala sreće, kad se spremam na poziv iz banke zbog kredita, a ono legne plata, kad sve procveta u proleće, a ne uhvati me ona najgora alergija već me samo ovlaš okrzne, kad u van sezone nađem super aranžman za 30 evra po osobi za 10 dana, a niko ne veruje, već pitaju "pa kako?" Svaki dan neka mala pobeda je razlog za dobar osećaj. Trudim se da to negujem - pričala je Gorica.

BONUS VIDEO: