Žarku je bila kao sestra, prva ga posetila u zatvoru! Merima je ovako opisivala svoj odnos s njim: "On je duša koja dodiruje najtananiji deo mene"

Žarko Lušević peminuo je juče u 63. godini, a jedna od onih kojoj je ova vest veoma teško pala zasigurno je glumica Merima Isaković koja je bila veoma bliska s njim. Merima i Žarko glumili su dugo u predstavi "Staklena menažerija" 1991. godine, a ona je jedna od prvih koja ga je posetila u zatvoru u Podgorici što je jednom prilikom i opisala.

Merima je najpre opisala bliskost sa Žarkom, kao i kako su jedno drugo zvali:

Foto: Čedomir Stanković

 

- Tupčo. Moj divan prijatelj, pa i više: duša koja čedno dodiruje najtananiji deo bića u meni. Bili smo kao porodica, iako krvlju nismo vezani. Za mene Tupčo. Za sav ostali svet Žarko Laušević. Isti daroviti rukopis, gde je najsnažnija priča rečena tišinom i razmenom iskrenosti dodirujući tako istinite dubine publike. Naše scene u „Staklenoj menažeriji“ su zapamćene i voljene do dana današnjih. Premijera je bila u Beogradskom dramskom pozorištu na Crvenom krstu. Koliko mi je poznato, ovo je bila prva predstava u istoriji srpskog pozorišta koja se igrala dva puta dnevno: i matine i uveče, kao da je film u bioskopu. Publika nas je doživljavala kao dve osobe spojene u jedno isto biće. Mnoge kolege takođe. Neki drugi ljudi su počeli da nas pogrešno doživljavaju kao ljubavnike. Tupčo i ja nikada nismo bili ljubavnici. Naš unutarnji dodir ne pripada toj priči. Naš odnos je bio susretanje dve duše, mnogo delikatniji i dragoceniji. Nikad ukaljan. Imali smo mnogo prilika da postanemo ljubavnici da smo to hteli, tokom beogradskih predstava, i domaćih i međunarodnih turneja, ali nismo. Ne zato što nismo mogli, već zato što to nije priroda našeg odnosa - pisala je Merima koja je istakla da je njen suprug imao razumevanja: 

Foto: YouTube prntscreen

 

- Moj Vladica je razumeo. Moj muž Vladica koji je bio i ostao moj čovek, moj romantični muškarac koga sam najviše volela. I sada kada ga više nema. Vladica je znao da je priroda odnosa Tupča i Tupča bespolna. Dan posle kobne noći, kada se desila tragedija u kojoj je Žarko Laušević pucnjem nehotice ugasio živote dva mladića u Podgorici, Vladica mi je to javio. Došao je u pozorište. „Lepi“, tako me je zvao, „desilo se nešto strašno. Jesi li čula?“ Odvezao me je odmah na aerodrom i odletela sam za Podgoricu, pa u zatvor u Spužu. Tupčo je doveden u sobu sa dugačkim stolom za kojim sedimo njegov drug Ljuba Dapčević i ja okruženi tmurnim stražarima - opisala je Isakovićeva koja je susrt sa Žarkom u zatvoru opisala do detalja:

- „Žarko Laušević“, rekoše pri otvaranju vrata. Tupčo sede, drhteći i lomeći prste ruku u beznađu. Oči su mu bile krvave jer su se, prilikom tog nesretnog napada mladića na njega sočiva naglo usekla u oba oka. Cvokotao je gledajući u mene. Verovatno me nije ni mogao jasno videti jer je nosio dioptriju sočiva -6. Čuo je moj glas: „Moj Tupčo, to sam ja.“ Ponavljao je: „Znam, znam, Tupčo, ja sam, ja sam… ja sam možda ubio… Ja sam možda ubio… Dva mladića su ranjena, možda sam ih ubio…“ - tada je msilio Žarko, a stravična istina se saznala kasnije:

- Vratila sam se u Beograd u suzama. Ispričala sam Vladici kako sam videla Tupča slomljenog, shrvanog bolom i strahom. Strahom ne šta će biti sa njim, već strahom da je možda usmrtio dva mladića. Tada se još nije znalo. Javljeno je da su u bolnici u kritičnom stanju. Posle sam i sa mojim malenim sinom Midom posetila Tupča u Spužu. U tom trenutku Žarko je imao podršku svoje napaćene porodice, i skoro da nije imao drugih prijatelja. Samo Ljuba Dapčević, koga nisam poznavala, i ja. Prešao je potom u požarevački zatvor. Vladica me je posavetovao šta može biti od pomoći nekome ko je u zatvoru, pa sam nabavljala vunene potkošulje i vojničke termalne gaće dugih nogavica iz Londona i nosila ih Tupču. Sećam se da je te zimske večeri izašao u laganoj zatvorskoj uniformi…

Foto: YouTube prntscreen

 

Podsetimo, Žarko Laušević rođen je 19. januara 1960. na Cetinju, a glumu je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.Završio je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1982. godine, kada postaje i član Jugoslavenskog dramskog kazališta. Na filmu je debitovao 1982. godine, ulogom u filmu "Progon". Takođe, ostvario je značajne uloge u filmovima "Savamala" i "Direktan prenos".

Vrlo brzo je dobio jednu od glavnih uloga u TV seriji "Sivi dom" (1984), koja mu je donela veliku popularnost.

Nakon toga, igrao je uloge u više od dvadeset filmova i televizijskih serija, među kojima su: "Šmeker" (1985), "Svečana obaveza" (TV) (1986), "Dogodilo se na današnji dan" (1987), "Oficir s ružom" (1987), "Braća po materi" (1988), "Boj na Kosovu" (1989), "Original falsifikata" (1991), "Bolje od bekstva" (1993), "Kaži zašto me ostavi" (1993), "Nož" (1999).