KOSOVO SAZDANO OD SRPSKE KRVI: Ovako su šiptarski teroristi OVK napravili LAŽNU DRŽAVU!

Etnički motivisana ubistva Srba na Kosovu i Metohiji počela su još osamdesetih godina, a devedesetih su dotad, kako su tvrdili, nasumična ubistva prerasla u masakre terorističke OVK.

Strukture terorističke OVK tokom devedesetih godina na Kosovu i Metohiji imale su 141 zatvor za Srbe, mahom po privatnim kućama. Broj ubijenih u tim pritvorima nikad nije tačno utvrđen. 

Osim toga, postojali su i takozvani radni logori od kojih je možda najveći bio u mestu Matičane kod Prištine i logor u blizini Prizrena. Osim ovih zločina, OVK je počinila i niz zlodela nad srpskim civilima koji su ubijani uglavnom na kućnom pragu i bez povoda.

Zarad istine, patnje žrtava i njihovih porodica, a povodom početka rada Specijalnog suda za zločine OVK, objavljujemo neke od najbrutalnijih pojedinačnih i masovnih ubistava Srba. Većina počinilaca je poznata, neki su i procesuirani i osuđeni, ali nikada nisu izdržali kazne.

Vučitrn, jun 1982.

Prvo ubistvo Srbina na Kosovu i Metohiji koje je dospelo u javnost je ubistvo Danila Milinčića, koga su mučki ubile komšije albanske nacionalnosti. Oni su upali na njegovo imanje i pucali mu direktno u srce, pred majkom Danicom. Danilo je bio zemljoradnik u selu Samodrežna kraj Vučitrna. Indikativno je i da je i njegov otac ubijen na isti način 1968. godine.

 Danilova majka Danica išla je da traži od Suda pravdu za ubistvo muža, ali su je oterali uz „savet“, da beži sa Kosova i Metohije i da nema nikakva prava. A da je predmet njenog muža „zastario“. Danila je ubio Muhamed Mujo Ferat. Njegovo suđenje trajalo je nekoliko dana i svaki put kada je održavana parnica ispred suda su bili Albanci, koji su je pljuvali i pretili ubistvom. 

Ubistvo Milinčića okvalifikovao je kao: „Ubistvo iz neprijateljskih pobuda prema SFRJ, izvršeno je sa predumišljajem“. Iako je osuđen na višegodišnji zatvor, presuda nikada nije izvršena.

Gnjilane, maj 1985.

Službenik Doma JNA u Gnjilanu Đorđe Martinović nabijen je na kolac na svojoj njivi u zaseoku Jaruga, dva kilometra od Gnjilana. Iako su postojali svedoci da su to delo izvršili Albanci, tadašnji ministar unutrašnjih poslova Stane Dolanc na Televiziji Ljubljana 1987. godine izjavio je da je „slučaj Đorđa Martinovića završen, da je policija utvrdila da se sam povredio i nema sudskog procesa“.

Dolanc je ubistvo Đorđa proglasio samoubistvom i nazvao ga „prvim srpskim samurajem koji je izvršio xarikiri“. Zbog iskaza svedoka o ubicama i opisu da su na sebi imali uniforme i oznake koje su kasnije nosili pripadnici OVK, smatra se da je ovo zapravo bio prvi zločin koji su počinili pripadnici OVK kao paravojna albanska vojska koja se u javnosti pojavila gotovo deceniju kasnije.

Orahovac, jul 1998.

Ljuan i Bekim Mazreku iz Mališeva, pripadnici OVK, tokom napada na Orahovac oteli su 43 civila i sproveli ih u Mališevo u privatni zatvor. Odatle su odvedeni u Klečku gde su mučeni, a Ljuan je proglašen krivim da je silovao jednu devojčicu srpske nacionalnosti, staru između 12 i 15 godina, i da je jednom osmogodišnjaku odsekao uvo. Bekim je učestvovao u silovanju žena.

Grupu koju su oni predvodili činilo je oko 20 pripadnika ove bande, a učestvovali su u streljanju oko sto civila uglavnom srpske nacionalnosti. Najtragičnija sudbina terorističkog pira ove grupe zadesila je porodicu Kostić iz Orahovca.

 U roku od sedam dana ubijeno je i kidnapovano 14 članova ove porodice, a svirepost zločina ogleda se i u tome što su očevi sinovima kopali grobne jame, a majke i supruge sve to gledale. Oni koji su odvedeni iz sela nikada više nisu viđeni.

Selo Klečka, avgust 1998.

Na području Mališeva, gde je bio jedno od „utvrđenja“ OVK u selu Klečka ubijena su 22 civila srpske nacionalnosti. Njihova tela su spaljena, a tokom istrage, osim njihovih kostiju, nađene su i čaure od metaka, bodljikava žica vezana u omču na kojoj je pronađen dugačak pramen crne kose i ljudsko tkivo, žica kojom je bio vezan jedan od pronađenih skeleta, kao i oko 14 prostrelnih rana na spaljenim telima, uglavnom na lobanjama i u jednom slučaju na karlici.

Peć, decembar 1998.

U kafiću „Panda“ u Peći u nešto posle 20 časova ubijeno je šestoro srpskih mladića, uglavnom srednjoškolaca. Prema rečima očevidaca, ispred kafića u kojem je u tom trenutku bilo 13 ljudi, zaustavio se automobil iz kojeg su istrčala dvojica terorista u crnim uniformama i sa kapama „fantomkama“ preko lica i otvorila rafalnu vatru po gostima. Albanski ekstremisti su kasnije uništili nadgrobne spomenike dečaka koji su ubijeni u ovom kafiću.

Prizren, jun 1999.

Monasi manastira Svetih Arhangela, Otac Hariton i Otac Stefan oteti su 16. juna 1999. godine. To su učinili teroristi OVK na ulici u Prizrenu. Obezglavljeno i teško osakaćeno telo oca Hatirona pronađeno je u okolini Prizrena avgusta 2000. godine. 

Prema nalazima medicinskih istražitelja, ostaci Oca Haritona pronađeni su na neobeleženom mestu u okviru albanskog groblja sela Tusus u blizini Prizrena. Mnogi identifikovani nalazi potvrđuju da je telo ostavljeno na otvorenom nakon ubistva. Ostao je samo skelet, ali su utvrđeni lomovi na nekoliko rebara i na levoj ruci. Nedostajali su glava i deo kičme.

Prsluk koji je nosio bio je raskomadan u prednjem delu, što ukazuje da je moguće da je utroba bila rasporena. Rane u predelu srca ukazuju na mogućnost višestrukih teških uboda nožem, što nesumnjivo dokazuje izrazito bolnu smrt. Uz njegovu odeću pronađena je lična karta i molitvena brojanica. 

U posmrtnom izveštaju koji je dostavljen Međunarodnom sudu za ratne zločine potvrđuje se otkidanje glave i teška sakaćenja. Počinioci ovog nesvakidašnjeg zločina nikada nisu pronađeni.

Staro Gracko, jul 1999.

U selu Staro Gracko kod Lipljana na njivi je zverski ubijeno četrnaest Srba. Rafal koji je ispaljen iz neposredne blizine pokosio je četrnaestoricu odraslih muškaraca i mladića od sedamnaest godina.

Gnjilane, maj 2000. i septembra 2003.

Na kuće Milomira Savića i Novice Simjonovića u selu Cernica u septembru 2003. OVK teroristi bacili su bombe, posle čega je Savić podlegao povredama. U napadu je pored Simjonovića povređeno još dvoje ljudi. Albanski teroristi su u istom selu u bombaškom napadu ubili 2000. godine troje Srba od kojih jedno bilo četvorogodišnje dete.

Podujevo, februar 2001.

U mestu Livadice, na autobus „Niš ekspresa“ albanski teroristi izvršili su bombaški napad. Na licu mesta, život je izgubilo desetoro Srba, dok je četrdesetak putnika zadobilo lakše ili teže povrede. 

Ubrzo posle napada, još dvoje Srba je podleglo povredama zadobijenim u eksploziji. Jedan od glavnih osumnjičenih za napad, kosovski Albanac Fljorim Ejupi, posle hapšenja od strane Unmika uspeo je da pobegne iz vojnog zatvora u američkoj bazi Bondstil, da bi 2004. godine bio ponovo uhapšen u Tirani. 

Žrtve terorističkog napada u Livadicama bili su Srbi koji su krenuli na Zadušnice u pravcu Gračanice. Teroristi su eksploziv postavili u kanalizacionu cev ispod puta, nedaleko od Podujeva, u delu Kosova koji je isključivo nastanjen albanskim stanovništvom.

Napad na autobus „Niš ekspresa“ u Livadicama jedan je od najtragičnijih primera etničkog terora koji se od završetka rata 1999. godine i dolaska međunarodnih snaga sprovodi nad Srbima na Kosovu i Metohiji.

Goraždevac, avgust 2003.

U Goraždevcu je ubijeno dvoje srpske dece, a ranjeno četvoro. Ubijene dečake pokosio je rafal dok su se kupali u reci Bistrici. S obzirom da je bila sreda, pijačni dan, automobil koji je prevozio jednog od povređenih dečaka sa sedam prostrelnih rana napadnut je od strane Albanaca jer Kfor nije hteo da obezbedi pratnju. Istraga zločina u Goraždevcu ni do današnjeg dana nije se pomerila sa mesta.

Gnjilane, avgust 2003.

Na spavanju su u svom domu u Partešu ubijeni su Bogdan i Trajanka Petković, i pored svedoka i očevidaca da su ih ubili i opljačkali ljudi u uniformama OVK, Unmik i Kfor su ovaj slučaj okarakterisali kao "sporadičan incident", piše Sputnik.

Pogrom Srba 17. mart 2004.

U Kosovskoj Mitrovici ubijen je jedan Srbin rafalom kod mosta na Ibru. Nedaleko, Srpkinja je ubijena iz snajpera sa balkona iz višespratnice. U Lipljnu je Nenad Vesić podlegao ranama zadobijenim od bombe koju su albanski teroristi bacili na njega. Dobrivoje Stolić iz sela Drejkovci kod Štrpca ubijen je na kućnom pragu, pošto su ga albanski teroristi najpre pozvali da izađe iz kuće, a zatim pucali u njega. 

Borko Stolić čuo je pucnjavu ispred kuće, izašao je da vidi šta se zbiva, a albanski teroristi ga teško ranili. Od zadobijenih rana preminuo je sutradan. Slobodan Perić, ubijen je ubodima metalnom šipkom nasred ulice u Gnjilanu. Zlatibor Trajković iz Kosova Polja izgoreo je pred ruskom bolnicom u Kosovu Polju, kada su Albanci napali Kosovo Polje i zapalili obe crkve, osnovnu školu, bolnicu i desetak srpskih kuća. Dragan Nedeljković iz Prizrena izgoreo je u zgradi bogoslovije u Prizrenu…