U ZEMUNU JE BIO PRVI BORDEL U PRESTONICI, A ONDA SU "CRVENI FENJERI" ZABRANJENI! Ovo je druga strana istorije Beograda!

Srbija po ovom pitanju nije zaostajala za svetom. Ukoliko se uzme u obzir koliko su često ovim krajevima prolazile vojske, onda ni “pratilje logora” nisu mogle biti daleko

Prvi pisani tragovi o prostituciji u Beogradu potiču iz 19. veka. “Crveni fenjeri” najpre su se pojavili "preko reke" - u Zemunu u Ribarskoj ulici. Kada su se preselili u Beograd zasvetleli su na Dorćolu u Vidinskoj i u Ulici Cara Dušana, a zatim i u drugim varoškim kvartovima.

Bordela je najviše bilo u Savamali. Današnji muzej “Manakova kuća” bio je jedan od prvih beogradskih harema i poznato leglo kurtizana, a iz policijskih izveštaja o racijama se vidi da je prostitutki bilo i na Vračaru, u Terazijskom kvartu i u zloglasnoj Jataganmali.

Foto: Informer

Stav države prema prostituciji u Srbiji nije se menjao vekovima – ona je bila ilegalna, a devojke koje su se njome bavile bile su kažnjavane i proterivane. Ipak, slično kao i u svetu " najstariji zanat" bilo je teško iskoreniti. 

Dok je u Parizu i Beču stav prema prostituciji imao romantičarski priznak i kurtizane smatrane muzama umetnika, dotle se u Srbiji vezivao za izveštaje o epidemijama tripera, gonoreje i sifilisa. Nijedna od "noćnih dama" nije ostavila trag u literaturi, među umetnicima, baš kao ni njihove mušterije, iako se veruje da je među njima bilo i najznamenitijih Srba.

Foto: facebook.com

Sredinom 19. veka, vlasti su pokušale da nešto promene legalizujući pojavu. Prostitutke su bile dužne da dva puta nedeljno odlaze na lekarske preglede.

Ministar “vnutrenih dela” je 10. decembra 1871. godine, pod brojem 10072, po Knjaževini razaslao raspis za “javni rad bluda i bludionica“. Tada je u Beogradu počeo da radi prvi bordel (kupleraj) koji je ubrzo u narodu prozvan “zavod za ljubav”. Pisalo se i o ekskluzivnim kurtizanama koje su iz austrogarskih zemalja dolazile na dvonedeljno “gostovanje” u Beograd.

Crvene fenjere zvanično je ugasio je general Petar Živković 1929. u vreme Šestojanuarske diktature. Deo javnosti koji su činile mušterije ovih dama se bunio, a bilo je i onih koji su mislili da je uvođenje ovog “zanata” u zakonske vode dobra ideja kojom se može izbeći širenje zaraznih bolesti.

Ponovna legalizacija je naročito bila blizu tokom 1935. kada je u Beogradu izbila strašna epidemiju tripera i gonoreje od kojih su, zaražena zajedničkim rubljem i sanitarijama, oboljevala čak i deca.

Na kraju, ovi zahtevi ipak nisu dobili pozitivan odgovor, a tako je ostalo sve do danas.