PACIJENT KOG SAM OŽIVLJAVAO ZARAZIO ME JE KORONOM! Državni sekretar u ministarstvu zdravlja dr Mirsad Đerlek otvorio dušu za Informer

U žurbi sam skinuo masku i, zaboravljajući na sebe, pacijentu dao veštačko disanje usta na usta. Nisam znao da je zaražen koronavirusom. Jedino što mi je na pameti bilo jeste da mu spasem život, a kasnije se neko drugi borio za moj!

Ovako u prazničnom intervjuu za Informer priča državni sekretar u Ministarstvu zdravlja dr Mirsad Đerlek. Potresnim rečima prisetio se svoje teške borbe s koronom, tragičnih gubitaka voljenih osoba, ali i besa koji oseća kada čuje da građani ne žele da se vakcinišu iako su mnogi ostali bez najmilijih.

Foto: Informer

Đerlek se koronavirusom inficirao u operacionoj sali, na samom početku epidemije.
- Pluća su mi bila u katastrofalnom stanju, a imao sam i ozbiljne srčane aritmije. Bio sam uplašen za svoj život i veliko hvala lekarima sa Infektivne klinike u Beogradu koji su mi spasli život. Ali posledice su još uvek tu. Iako ranije nikada nisam koristio lift, sada, ni posle godinu i po dana od preležane korone, ne mogu da idem stepenicama i svako jutro pijem lekove za srce - ispričao nam je državni sekretar.

Opišite nam koronavirus iz ugla pacijenta.
- Osećate se kao da ste sami na svetu. Kroz glavu vam prolazi ceo život u slikama i ne sećate se nikoga sem najmilijih. Borite se lavovski da preživite. Tada sam prvi put osetio koliko čovek može biti slab i osetljiv. Dok smo zdravi, ne plašimo se smrti, ali kada dođete na prekretnicu, na tačku između života i smrti, to je vrlo težak trenutak. Mislim da u tom trenutku ne postoje hrabri.

Nažalost, od korone vam je umrla majka. Da li vam je to najteži momenat u epidemiji?
- Dok sam ja ležao na klinici u Beogradu, majku su priključili na respirator u Kragujevcu. Po prvi put u životu osetio sam da sam bespomoćan. Koliko god godina da imate, takav gubitak ostavlja veliku prazninu u duši. Kada sam čuo da je loše, iako se i dalje nisam osećao dobro, molio sam doktore da me puste i na sopstvenu odgovornost izašao iz bolnice. Osetio sam da će to biti naš poslednji susret i stavio sam svoj život po strani, samo još jednom da je vidim pre nego što je izgubim. Ali nisam uspeo. Da smo tada imali vakcinu, moja majka bi danas bila živa! I zato pitam građane - zašto dozvoljavate da i dalje gubimo najrođenije kada imamo vakcinu?!

Nedugo zatim postali ste direktor regionalnog kovid centra u Novom Pazaru.
- Kada su me pozvali, u meni je proradio inat i rekao sam sebi: "Ako je tvoja majka umrla, ne moraju druge". Iako nisam mogao da hodam, nisam ni pomišljao da odbijem. Želeo sam da se suprotstavim koroni, koja mi je zabila nož tamo gde sam najosetljiviji. Upravu bolnice nisam zatekao, svi su bili zaraženi. Strahovao sam da li ću uspeti. Tražio sam od predsednika Aleksandra Vučića još respiratora i u roku od šest sati stiglo je čak 20. Stigli su i vojni lekari, koji su ohrabrili ljude i pokazali da država neće ostaviti taj deo Srbije na cedilu! Spavao sam u bolnici 40 dana, znao sam da nema mesta za greške jer se plaćaju ljudskim životima. I zaista niko nije umro zbog nedostatka opreme, lekova, kiseonika ili kadra.

Da li ste mogli da pretpostavite da će epidemija ovoliko trajati?
- Već početkom februara 2020. godine, lekari u Novom Pazaru počeli su da prijavljuju da su bolničke sobe pune pacijenata s čudnim simptomima, koji ne reaguju na terapiju. Tada nismo znali, ali to su verovatno bili prvi slučajevi korone. Niko nije očekivao da će epidemija ovako dugo trajati i da će odneti toliko života. Već dve godine se borimo, a zabrinut sam da bi borba mogla da potraje još godinu ili dve.

Foto: Informer

Šta izdvajate kao najteže u epidemiji?
- Trenutak kada uđete u crvenu zonu i tamo vidite lica ljudi koje poznajete. Fali im vazduha uprkos aparatima na koje su priključeni i u lekaru traže poslednji spas. U jednom trenutku govore vam "doktore, nemam daha, pomozite", a već u sledećem kolege vas zovu da proglasite vreme smrti. I zdravstveni radnici su ljudi od krvi i mesa, ali nikada se neće žaliti na puno posla i skafandere. Uvek je naša duša najosetljivija. Uporno pištanje aparata koje nikada ne prestaje, lica ljudi koji proživljavaju poslednje trenutke života, znate da gubite pacijenta, ali nada da ćete ga spasiti ne nestaje... E, to su najstrašnije uspomene iz crvene zone.