LAZANSKI BEZ PARDONA: Šta bi Putin uradio kad bi se Porošenko drznuo da napadne Krim i Rusiju!

Pretpostavimo da Ukrajina izvrši snažan vojni udar na Donbas i na Krim i da Rusi moraju da uđu u rat. Dakle, odgovor Rusa počinje udarima „iskandera” i avio-naletima na štabove, čvorišta veze, na aerodrome, skladišta goriva i municije, na „parkinge” tehnike po celoj dubini rasporeda ukrajinske vojske. Rusi bi u borbu uključili moderna sredstva za radio-elektronsku borbu poput sistema „avtobaza”, istovremeno bi višecevnim raketnim bacačima „smerč” preoravali prve borbene linije Ukrajinaca, piše Miroslav Lazanski čiju najnoviju kolumnu za Politika.rs prenosimo u celosti:

 

Proglašavanjem ratnog stanja posle zarobljavanja tri ukrajinska ratna broda, koji se nisu odazvali pozivima ruske obalne straže u području Kerčkog moreuza, a koji su ušli u teritorijalne vode Rusije, Kijev je podigao ulog u sukobu s Moskvom. Da li je to, zapravo, i bilo potrebno ukrajinskom predsedniku Petru Porošenku uoči izbora? Jer, samo dva meseca ranije dva ukrajinska ratna broda prošla su Kerčkim moreuzom potpuno nesmetano, uz urednu najavu ruskim vlastima. Međunarodno pomorsko pravo precizno reguliše pravo neškodljivog prolaska stranih ratnih brodova kroz teritorijalne vode druge države.

Kada su svojevremeno u posetu Jugoslovenskoj ratnoj mornarici dolazili brodovi američke Šeste flote, čemu je prethodila dozvola Beograda, obično bi jedan naš ratni brod sačekao američke brodove u visini Visa, Lastova, ili južno od Dubrovnika i dopratio ih do luke, ili sidrišta. Sve vreme plovidbe kroz teritorijalne vode strane države ratni brod druge države mora da ima borbene sisteme u tzv. pasivnom položaju, odnosno da topovi imaju na sebi cerade, a rakete da budu u zatvorenim kontejnerima-lanserima. Sudeći po fotografijama i video-snimku, ukrajinski brodovi-čamčići svoje topove nisu pokrili ceradama. Formalnopravno, narušili su međunarodno pomorsko pravo i Rusi su postupili skladno tom pravu.

Ukrajina sada poziva u pomoć NATO i SAD, nudi Amerikancima vojnu bazu na svojoj teritoriji, istovremeno se naoružava i sprema za rat sa Rusijom. Predsednik Porošenko ukazuje da Rusija gomila snage na ukrajinskoj granici i da je to velika pretnja za Kijev. Istina, od novih jedinica koje je Rusija rasporedila u tom području posle puča na Majdanu 2014. godine tu su 150. motostreljačka divizija, 102. motostreljački puk, 856. motostreljački puk, 3. motostreljačka divizija, 752. i 252. motostreljački pukovi, 53. brigada PVO i 448. raketna brigada, kao i 22. brigada specijalnih snaga. Sve su te jedinice u sastavu 20. kombinovane armije kopnene vojske Rusije.

Na Krimu Rusi imaju oko 28.000 vojnika svrstanih u dve brigade mornaričke pešadije, po jednu brigadu artiljerije i izviđača, puk ABHO i puk vazdušno-desantnih snaga, 50 tenkova T-72B3, oko 500 borbenih vozila pešadije i oklopnih transportera, obalne raketne sisteme „bastion” i „bal”, samohodnu artiljeriju od 122 mm i 152 mm, avione Su-25SM, Su-24M, Su-30SM, Su-27SM, Su-30M2, borbene i transportne helikoptere raznih tipova, PVO sisteme S-300PM i S-400, a najverovatnije i rakete „iskander”.

Sa druge strane, oružane snage Ukrajine sada se obučavaju po NATO standardima, pri čemu su elitne vazdušno-desantne snage sada strateška rezerva po modelu američke „strajker” brigade. Ako bi Ukrajina izabrala avanturu direktnog vojnog sukoba sa Rusijom, onda da pretpostavimo da bi svaka strana u borbu uključila po deset brigada da bi obezbedila ofanzivu na liniji fronta od Luganska do Gorlovke.

Pretpostavimo da Ukrajina izvrši snažan vojni udar na Donbas i na Krim i da Rusi moraju da uđu u rat. Dakle, odgovor Rusa počinje udarima „iskandera” i avio-naletima na štabove, čvorišta veze, na aerodrome, skladišta goriva i municije, na „parkinge” tehnike po celoj dubini rasporeda ukrajinske vojske. Rusi bi u borbu uključili moderna sredstva za radio-elektronsku borbu poput sistema „avtobaza”, istovremeno bi višecevnim raketnim bacačima „smerč” preoravali prve borbene linije Ukrajinaca. Istovremeno bi napred krenule mehanizovane izviđačke patrole, onih deset brigada. To bi mogla da budu odeljenja sa oklopnim transporterima, ali i pojačane grupe s dva do tri tenka, ili dva do pet borbenih vozila pešadije. Njihov zadatak bio bi da otkriju maršrute kretanja protivničkih taktičkih grupa na udaljenostima 75–100 kilometara. Pokrete tih patrola pratili bi udarni helikopteri, a zadatak bi im bio i da unište protivničke patrole i da „opipaju” prve linije protivnikove odbrane, ili samo otkrivanje pokreta protivnikovih osnovnih snaga.

Od Luganska do Severodonjecka – ključne granice zone „Sever” – samo je 60 kilometara. To znači da bi najisturenije ruske jedinice već do kraja trećeg dana obišle Svatovo i Slavjansk. Četvrtog dana bi se rat već preneo u Harkovsku i Dnjepropetrovsku oblast. Prva i druga linija ukrajinske odbrane bile bi probijene po celoj dubini. Njihove najisturenije brigade bile bi praktično razbijene i lišene teške tehnike. Zato bi preostale ukrajinske jedinice bile prinuđene da pređu na stacionarnu odbranu, tamo gde bi se zatekle.

Šta bi u takvoj situaciji mogli da urade Ukrajinci? U borbu bi ubacili svu svoju raspoloživu avijaciju sa udaljenih aerodroma. Pre svega sa aerodroma na zapadu Ukrajine. Ali, ni Rusi ne bi sedeli skrštenih ruku. Zato bi već u prvim danima operacije po svakom od tih aerodroma svoje „odradile” rakete s kopna i one koje nosi avijacija. Naravno, ni Ukrajinci im ne bi ostali dužni. Aerodromi, transportna čvorišta, mostovi i sve ključne tačke ruske vojske uz front bile bi podvrgnute masovnim udarima. Od tog momenta počinje nezaustavljiva eskalacija sukoba. Jer, onaj ko u tome zakasni, taj garantovano gubi rat. Vojni poraz dovodi do opšte političke krize na strani poraženog, koja dovodi i do smene vlasti.

Ukrajina nema taktičko nuklearno oružje, ali mogu li SAD to isporučiti Kijevu, ili se vojno direktno umešati na strani Ukrajine? Na ekranima radara „tomahavci” izgledaju kao nosači nuklearnog oružja. Ako bi samo jedan „tomahavk” pogodio neki veliki grad u Rusiji, automatski bi usledio odgovor. A ako bi na krstarećim raketama bile atomske bojeve glave, sukobljene strane bi se našle pred neizbežnom razmenom strateških nuklearnih udara.

Upravo zato NATO i SAD neće ulaziti u rat sa Rusijom zbog Ukrajine.