LAZANSKI: Priče o Trećem svetskom ratu su prevaziđene - VELIKE SILE SE SPREMAJU ZA ČETVRTI SVETSKI RAT!

Možda smo zaboravili da i pored nestanka SSSR i kraja onog "hladnog rata", postoje i opstali su planovi kako pobediti u nuklearnom sukobu, kako da političko-vojne elite prežive taj rat i kako da posle tog rata vode novi rat. Priče o trećem svetskom ratu stoga su već prevaziđene, stratezi velikih sila pripremaju se za četvrti svetski rat, piše Miroslav Lazanski, čiju najnoviju kolumnu za Politika.rs prenosimo u celosti:

Da li su se uzburkale vode Baltika i Crnog mora? Dva američka ratna broda u Baltičkom moru, po jedan američki razarač u Crnom moru, kako jedan izađe, drugi odmah uplovljava. Američki izviđački avioni svakodnevno patroliraju na Baltiku i u Crnom moru. Broj takvih akcija je pet puta veći nego u najvrelijim trenucima „hladnog rata” između SAD i SSSR-a. Amerika svojim vojnim prisustvom u tim područjima testira brzinu reakcije oružanih snaga Rusije: radarske službe, satelita iz svemira, borbene avijacije, raketnih snaga PVO i raketnih snaga obalske odbrane i ratne mornarice. Snima se i sluša sve, od frekvencija radara, brzine podizanja ratnih aviona, stepena pripravnosti sistema PVO, kriptozaštite jedinica, do karakterističnog rada brodskih i podmorničkih pogonskih sistema i propelera, jer svaki brod i podmornica imaju svoj tonski zapis.

Dok za američke ratne brodove i ratne brodove drugih država koje ne izlaze na Crno more vredi konvencija iz Montrea iz 1936. godine, koja određuje najviše 21 dan neprekidnog boravka jednog ratnog broda u Crnom moru, na Baltiku tog ograničenja nema.

Dakle, svedoci smo nove, ubrzane faze vojnog prilaženja snaga NATO-a ruskim kopnenim i morskim granicama. Istovremeno, Donald Tramp najavljuje radikalnu modernizaciju američkih strateških nuklearnih snaga, izlazak iz ugovora o eliminisanju projektila kratkog i srednjeg dometa i stvaranje američkih kosmičkih snaga, te postavljanje novih raketa presretača u bazi Adak na Aleutima.

Moskva preduzima kontramere i budno prati sve pokrete snaga NATO-a na Baltiku i na Crnom moru. Ruski vojni efektivi na ulazu u Baltik, područje Kalinjingrada, neprekidno jačaju, kao i snage na Krimu. Sa Krima Rusija kontroliše celo Crno more, a iz Kalinjingrada ulaz u Baltik. Kada sam 2004. godine bio gost komande Baltičke flote u gradiću Baltijsk, prilikom obilaska podmornice klase „Kilo” upitao sam kontraadmirala Aleksandra Dmitreviča Kleckova zašto je posada podmornice i posle ručka u podmornici koja je privezana uz obalu. Admiral Kleckov je bio kratak: „Mi smo prva linija odbrane Rusije na Baltiku, naše pomorske snage su od momenta uzbune za 60 minuta na otvorenom moru. A ruskih ratnih brodova nema ni u vodama Kalifornije ni Floride...”

Foto: Informer

Vojno zaoštravanje Rusije i SAD sve je jače. Da li se duša Rusije oprostila od Zapada jer tamo nema šta da traži? Pre dosta godina Pasternak je u jednom svom stihu rekao da jeste. Da li je novi američki antiraketni štit ta prepreka, ta „gvozdena zavesa” koja može da dovede do goreg razdvajanja nego što je to nekada bio Berlinski zid? Dolazi li nam to novi „hladni rat”, ili je to samo nova faza starog „hladnog rata”?

Možda smo zaboravili da i pored nestanka SSSR-a i kraja onog „hladnog rata”, postoje i opstali su planovi kako pobediti u nuklearnom sukobu, kako da političko-vojne elite prežive taj rat i kako da posle tog rata vode novi rat. I sve to bez obzira na globalizaciju, povezanost kapitala, ulaganja Amerikanaca u rusku privredu, opštu demokratizaciju i propast komunizma. Priče o trećem svetskom ratu stoga su već prevaziđene, stratezi velikih sila pripremaju se za četvrti svetski rat.

Naime, još je Fred Ajkl, zamenik sekretara za odbranu SAD, govoreći u Kongresu 1987. rekao kako „moramo da osiguramo da nam i posle atomskog rata preostanu ofanzivni kapaciteti, rezerve strateških snaga koje će moći da prežive i budu upotrebljene u nekom novom ratu”. Njegov nastup u Kongresu deo je referata Pentagona „Smernice za odbranu 1984–88”.

U redu, reći će neki, ali od tada je prošlo toliko vremena, svet se promenio, postoji velika uzajamna ekonomska zavisnost i nuklearni rat je stvar filmova i mašte. Tačno, ali za vojne stratege ništa se nije promenilo, štaviše planovi kako da elite prežive atomsku apokalipsu stalno se ažuriraju i zbog mogućnosti tehničke greške i slučajnog početka nuklearnog rata. Ko je putovao Amerikom možda je na nekim farmama, daleko od gradova, primetio veoma tanke radiofonske antene visoke i do stotinak metara. One emituju signale niske frekvencije izbegavajući rizik od atmosferskih poremećaja izazvanih elektromagnetskim impulsima posle atmosferske nuklearne eksplozije. To je sistem GVN, zamišljen da funkcioniše i kada se izgubi jedan ili više emisionih centara, jer svaka od tih antena ima mogućnost traganja za alternativnom emisionom trajektorijom, odnosno sama pronalazi strukture koje još funkcionišu posle atomskog udara. Od prvobitno predviđenih 500 takvih antena, Pentagon je instalirao 127.

„Posle atomskog rata, širom SAD imaćemo ostrva preživelih i moramo stvoriti uslove za komunikaciju sa svakim od tih izolovanih ostrva”, piše u dokumentu američke Nuklearne agencije za odbranu. Dakle, na vest o prvom atomskom napadu, predsednik SAD, potpredsednik, sekretar za odbranu i Združeni generalštab helikopterima se prebacuju u najbližu bazu, ukrcavaju se u specijalni avion i poleću. U početnoj fazi atomskog rata veliku ulogu imaće komanda ADCOM u brdima Kolorado Springsa, 3.500 metara ispod granitnih stena. Smeštena je u 15 čeličnih kontejnera na velikim federima, koji bi ublažili potrese od nuklearnih eksplozija. ADCOM ima ulogu da obavesti predsednika SAD da je nuklearni rat počeo.

Predsednik, i pored snabdevanja gorivom tokom leta, ne može da ostane u svom avionu duže od 72 sata – moraće da sleti. Gde, ako su vojne baze i civilni aerodromi uništeni? Na neki zabačeni auto-put, planovi za to odavno postoje. Radioaktivna atmosfera koja može da izazove hladnoću, nevreme, biološke poremećaje, da ošteti opremu, smanji efikasnost komande? Kompanije „Ford” i „Martin Marijeta” već su napravile specijalne kamione, pokretne komande, mrežu malih Pentagona u kamionima sa svim komforom i zaštitom od radijacije. Ti kamioni bili bi stalno u pokretu. „Nomadski” život za elitu političara i neke generale kopnene vojske i avijacije, ali ipak život posle atomskog rata. Neki admirali mornarice biće još sigurniji u svojim atomskim podmornicama, 500 metara ispod površine mora. U Pentagonu, zapravo, više strahuju od prekida linija komande i komunikacije nego od radijacije. Jer, signali komande za slučaj atomskog rata idu od izviđačkih satelita preko relejnih stanica u Australiji, na Havajima, sve do Kalifornije. Jedna od relejnih stanica u Kaliforniji smeštena je odmah pored petlje auto-puta Los Anđeles – San Dijego. Dovoljno je da kamion izleti sa te petlje, udari u stanicu, pa da oficiri u ADCOM-u pomisle da je Rusija započela nuklearni napad na SAD.

Foto: Informer

Atomski rat zbog greške? Bilo je više takvih uzbudljivih slučajeva. Jednom je neko u ADCOM-u zaboravio da unese u kompjuter podatak da je reč o vežbi, drugi put je pokvareni čip pokazao pogrešnu brojku, a lažna uzbuna trajala je nekoliko minuta.

U aprilu 1983. boravio sam u Ofutu u Nebraski, u tadašnjoj Vrhovnoj komandi američkih strateških nuklearnih snaga SAC, najvažnijoj komandi za atomski rat. Tu stiže naređenje predsednika SAD za lansiranje raketa, SAC je komandovao atomskim podmornicama, raketama u kopnenim silosima i bombarderima koji nose atomsko oružje. Razgovarao sam sa komandantom SAC-a generalom Benijem Dejvisom. On je tada i bez dozvole predsednika SAD mogao da pošalje bombardere s atomskim bombama do određene udaljenosti od tadašnjeg SSSR-a. Demonstrirali su mi veze preko „grin pajn UHF sistema” sa svojim bazama Adak na Aleutima, Tula na Grenlandu i Rokvajl na Islandu, kapetan Landsford je sa crvenog telefona pozvao i leteću SAC komandu u avionu EC-135, javio se general Harli Hjuz. „Možemo iz aviona da naredimo lansiranje raketa ’minitmen-3’ i u slučaju da SAC u Ofutu bude razoren”. Sve tehnološki superiorno, a greške su se ipak događale.

Sa greškama, ili bez njih, svet očito ulazi u eru nove vojne konfrontacije. Da se ipak nadamo da stvari ne izmaknu kontroli. Da neki ratni brod ili avion ne pređe granicu, da neki mikročip ne „poludi”, ili da neko ne podigne slušalicu telefona...