IŠTVAN KAIĆ O "SNAJPER-MEDIJIMA": Protiv "nezavisnih" - Mediji za ubijanje predsednika

Rekla je da je jedan opozicioni lider njihovom zajedničkom prijatelju kazao: "Ja znam da ne mogu da pobedim Vučića na izborima, ali zato mogu da ga izludim." Nije htela da navede ime tog političara iz samo njoj znanih razloga, kao što nije htela da navede ni ime svoje prijateljice Žakline Tatalović, piše medijski analitičar Ištvan Kaić na svom blogu

Njegov autorski tekst prenosimo u celosti:

To je ona novinarka N1 kojoj nisu poznate reči „razgraničenje" i „kompromis" u srpskom jeziku i koja aktivno satanizuje predsednika Srbije na društvenim mrežama, pišući posprdne komentare na račun njegovog zdravstvenog stanja. Ali je morala da doda da na N1 rade i profesionalni novinari i - slagala. Baš kao što je izrekla neistinu kada je u studiju Insajdera marta, mašući nekakvom listom od osamnaest medija, nazvala te medije nezavisnim - opet, samo iz njoj znanih razloga.

Svi koji je mrze, ne zato što obavlja funkciju savetnice predsednika za medije, već što im je nekada bila intimus u kartelu „nezavisnih", uhvatili su se za njenu zgražavajuću reakciju na morbidne komentare, u kojima su prednjačili upravo gledaoci N1. „Ne znam šta se desilo da je ovo društvo postalo toliko jezivo", rekla je Suzana Vasiljević. Interpretirali su to kao izraz vrhunskog licemerja jer smatraju da je vlast odgovorna za celokupno stanje u društvu, pa i za ono što čine i za način kako to čine svi koji su protiv vlasti. To mu onda dođe da je vlast odgovorna i za morbidnu „političku borbu" protiv nje same. A ja vam kažem da taj koji kao papagaj ponavlja tu floskulu da je vlast uvek kriva i da snosi najveću odgovornost za sve što se dešava, u trenutku dok to govori, ne zna o čemu govori. Štaviše, ne koristi nijednu moždanu ćeliju dok to izgovara, kada misli na Vučića.

OVO MORATE DA PROČITATE! Ištvan Kaić: Narkomani i alkoholičari novinarstva!

Zašto u ovoj zemlji nije jednostavno moguće da „nezavisni" za postupke vlasti krive vlast, za postupke opozicije opoziciju, umesto što za postupke opozicije krive uvek vlast? Zašto i ono što je posve normalno i razumljivo, a da ne govorim časno - da je svako odgovoran za svoje postupke - na kraju mora da se izvitoperi i izokrene u kampanju protiv vlasti? Živ sam svedok toga kako je sve krenulo od sredine 2012, jer sam kao i Vasiljevićeva nekad bio njihov. I znam da su oni prvi počeli, a ne Vučić, jer su smatrali od samog početka, najpre stidljivo, a zatim sve manje stidljivo, da imaju prava da budu protiv Vučića samo zato što je to Vučić. Znači, zbog onoga što su od ranije mislili o njemu i kako su svim snagama želeli da nastave da misle - a ne zbog postupaka koje je povukao otkada je došao na vlast.

Uvidevši da se sve peripetije i nejasnoće vrte oko jednog imena, primenio sam označiteljsku logiku iz psihoanalize i vrlo brzo shvatio da stvari počinju da pervertiraju, te da najveće nezadovoljstvo „nezavisnih" zapravo ne izvire iz toga šta je Vučić nekada bio, već iz toga šta je postao. Odjednom, njihov glavni problem više nije bio kako da mu, kako se to kaže, oproste „ružnu prošlost", već kako da mu oproste promenu u sadašnjosti, doživljavajući je kao strašnu negaciju te i takve prošlosti koja se ne sme dopustiti. Iz tog straha, „nezavisni" su počeli da rade ono što su, kada je stupio na vlast, radili i Đinđiću, proglašavajući ga istovremeno i nacionalistom i izdajnikom, a za svoju misiju čestitosti uzeli su da za vozilo pošto-poto zakače prikolicu koju su razvojem situacije proglasili otkačenom. Ovo kompulzivno bacanje blata na ime (označitelj) kojem se ne sme dozvoliti upliv novog značenja (označenog) nije ništa drugo nego njegova nasilna regresija koja psihološki treba da rezultuje upravo u onom izluđivanju koje je pomenula Vasiljevićeva. A postepeno pojačavano, ali permanentno izluđivanje u rasponu od sedam godina po svim uzusima jeste ubijanje.

Zato je danas potpuno normalno da imamo snajper-televiziju N1 na čelu sa Jugoslavom Ćosićem, čovekom koji je kao personifikacija medijskog terora proiznikao iz škole B92, koja pak prave domete zanata „nezavisnosti" nije ispekla na Miloševiću, kako se to često misli, nego tek na Đinđiću. Ako malo bolje pogledate, strukturalno gledano, Ćosić je stvarno uradio samo dve stvari: negativno novinarstvo proglasio je za kritičko, a od medija čiji je programski direktor napravio je integralno pojačalo za sve prijateljske štampane listove kojima je pojačanje potrebno i pretvorio ga u - repetitor. Zato, ako želite da ih povredite, nemojte da ih nazivate „američkom" ili „CIA" televizijom, jer se tome najviše raduju i ubiraju poene na Zapadu, nego pokažite da su neprofesionalni jer je Ćosić uz NUNS danas jedan od glavnih aktera koji neprofesionalno novinarstvo predstavlja kao profesionalno, a televizija N1 medij koji je čitav sazdan baš na ovoj predstavi.

I ANALITIČAR IŠTVAN KAIĆ RASKRINKAO DIREKTORA N1: Ćosić je vlasnik 90% firme koja radi za Šiptare! Na sestru Sanju prepisao samo 10% akcija!

Kako on gotovo ništa ne zna o toj vrsti novinarstva, njegovi novinari znaju još manje, verujući sasvim suprotno da se, sve dok im se nebo ne sruši na glavu, profesionalnim novinarstvom jedini oni bave i da čine najbolje sastavljenu ekipu ikada. Tako Miodrag Sovilj predsedniku Srbije sasvim profesionalno može da kaže: „Jeste li videli ovo?", terajući ga da čita sa telefona, a kada dobije odgovor da je on taj koji treba da pročita sadržaj dokumenta, da mu poruči: „Nemojte da se zavitlavamo". Pritom postavlja pitanje koje nikakve veze nema sa Vučićem niti je jasno zašto bi ovaj bio u obavezi da zna to što ga Sovilj pita. A zašto onda to radi? Pa zato što ga je njegov šef tu poslao da bude takav, jer novinari N1 sve rade po instrukcijama koje u formi izvršnih naredbi dobijaju preko vibera i drugih servisa sve do samog momenta dok se konferencija ne završi, kao da ništa nisu u stanju sami da učine pa ih je potrebno tutorisati. Takvo nepoverenje urednika prema reporteru svodi se na ponižavajući tretman, čime se oni koji druge za to optužuju, prema svojim subordiniranim odnose kao prema botovima-lutkama, avatarima u čija tela preneseno ulaze i gledaju da u što većoj meri upravljaju njima.

Setimo se Irene Stević iz Insajdera koja je početkom 2015. jurila na ulici Nebojšu Čovića i sasvim isforsirano, kada ovaj nije hteo da stane, vikala za njim: „Zašto se ponašate kao da ste deo kriminalne organizacije?", što je bilo unapred pripremljeno pitanje za slučaj da sagovornik ignoriše novinarku, kako bi bio nateran da napravi nekakvu reakciju. I direktno naloženo od njene šefice sa završenom srednjom zanatskom školom. Iste one Irene Stević koja je dvadeset i šest puta prekinula predsednika tokom postavljanja pitanja na konferenciji na kojoj je nastupio i Sovilj, i iste njene šefice-islednice Branke Stanković koja je svojevremeno prenosila Nacionalovu „duvansku aferu" duboko ubeđena da Đinđić švercuje cigarete, kao što Vučić danas švercuje oružje (a ulogu Nacionala preuzima NIN), ili ga zvala usred noći da bi sutradan objavila da Đinđić nije hteo da joj da izjavu jer sa sinom gleda film „Gladijator".

Sovilj je ipak uspešno obavio svoj posao jer je uspeo da sa predsednikom uđe u raspravu i podigne tenziju sa obe strane ekrana, a samim tim što je Vučić tako reagovao, na dlanu je dobio i mogućnost da prilogom koji će napraviti još više baci sumnju na umešanost „samog državnog vrha" u aferu „Krušik", kako to tvrdi i kvaziuzbunjivač Obradović, a još direktnije Marinika Tepić. Nedelju dana posle konferencije sa Soviljem, N1 je u Novom Sadu naredio novinarki Nataši Kovačev da predsedniku ponovi isto pitanje sa dodatkom: „Kako je moguće da vas ne zanima u kom svojstvu je u Krušiku bio Branko Stefanović?" Uz to, N1 potpuno profesionalno odbija da kontaktira Branka Stefanovića, oca aktuelnog ministra unutrašnjih poslova, i tako direkno dobije odgovor na pitanje koje postavlja preko Sovilja i Kovačeve o licu na koje se pitanje i odnosi, premda pre samo osam meseci, 14. marta, nisu imali problem da istog Branka Stefanovića telefonom pozovu u vezi sa slučajem „Hotel Šumadija", a njegovu izjavu puste u svom Dnevniku u 19h. U večernjim satima, 15. novembra, saznaćemo, međutim, da je Sovilj uspeo u još nečemu.

Nakon što se društvenim mrežama proširila vest da je predsednik zbog loše zdravstvene situacije primljen na VMA, komentatori N1 bili su među prvima koji su sa ovom vešću povezali minulu konferenciju za medije i čestitali Sovilju i toj televiziji na dobro obavljenom poslu. Od jednih koji su Vučiću poželeli smrtni ishod i radovali se što mu je pozlilo od pitanja o aferi „Krušik", do drugih koji su izražavali sumnju u verodostojnost ove vesti, tvrdeći kako je predsednik izmislio da mu nije dobro, lažirao sopstveni odlazak na VMA i uzbunio naciju radi skretanja pažnje sa afere „Krušik". Znači, kakva god bila interpretacija, bilo da je događaj istinit ili ne, razlog vesti u svakom slučaju je - afera „Krušik". I šta god se bude dešavalo u narednom periodu, svaka nova aktuelnost na provladinim medijima biće protumačena samo kao pokušaj zataškavanja onog što ne sme sići sa repertoara.

Jugoslav Ćosić, doajen „nezavisnog" novinarstva, sačekao je naredni dan na reakcije svojih oponenata, da bi na Tviteru u formi uvijene negacije takođe u prvi plan istakao istu aferu „Krušik", time praktično podržao obe grupe komentatora i napisao da je potpuna besmislica da je Vučiću pozlilo od Soviljevog pitanja, replicirajući na nastupe Gorana Vesića, Nebojše Krstića i Dragana Vučićevića, koji zapravo nisu ni komentarisali Soviljevo pitanje, nego ponašanje i neprofesionalizam. Posle izjave za Danas i Al Jazeeru više nije bilo dileme na šta, sa dobro poznatom, iritantnom arogancijom, cilja: „Ako nije u stanju da izdrži takva pitanja, onda ne treba da bude predsednik. Možda treba da ode u manastir da se bavi humanitarnim radom." Očas posla, Miodrag Sovilj je pretvoren u novu žrtvu režima, a iz detalja saopštenja Reportera bez granica koje je usledilo, da Ćosića i njegovu N1 vlast želi da protera u Luksemburg, dobili smo plastičan dokaz da je Ćosić lično taj koji svojim lažima i spinovima brifuje ovakve i slične međunarodne organizacije, da bi se zatim pozivao na njih kao da sa tim nema nikakve veze.

ODGOVOR IŠTVANA KAIĆA KOJI UNS NIJE HTEO DA OBJAVI: Zašto uvredama nazivate svakodnevno stanje vaših kolega?

Trebalo mi je nešto više od godinu dana, otkako je SNS došla na vlast, da shvatim da su „nezavisni" već povukli liniju i proglasili rat do istrebljenja, što je značilo da ih više ne zanimaju nikakvi argumenti i da razmišljaju samo o tome kako će da ostvare što veći uticaj. Od tog trenutka razumeo sam da konačno treba da se ponašam kao i oni, da prekinem da se na bilo koji način obraćam publici koju su već uveliko akumulirali oko sebe i pokušavam da delujem na njih, jer to više nikakvog smisla nije imalo. Kako su odgurali Vučića u identifikaciju sa negativcem, tako su zajedno sa njim sasvim svesno odgurnuli i mene i još desetine drugih čija su se imena pojavljivala na medijskom nebu. Tada sam promenio pretežno teorijski stil pisanja, koji je uglavnom bio propraćen podsmehom, nerazumevanjem i nipodaštavanjem, što se kaže, odbacio „filozofiranje" i počeo da delujem na način da ih zaboli kao nikada ranije. Počeo sam decidno da navodim imena i događaje. Niz imena i niz događaja. Da ulazim u detalje u koje niko ne ulazi. I boli ih svaki put, već šest godina, a ja udaram sve jače i jače. I to tako da ne mogu ništa da mi odgovore. Odjednom su savršeno razumeli moje tekstove i nastupe, shvatili da sam ih razumeo da je ovo borba na život i smrt, u kojoj ću, umesto da budem pojeden, ja pojesti njih - za doručak.

Zato mi nije jasno ponašanje predsednikove savetnice za medije, koja deluje kao da još uvek ne shvata i nije prelomila šta se to desilo krajem 2013. i početkom 2014, kada još uvek agituje za politike prijateljstva tamo gde ih ne može biti. Da štitite i da se sa submisivnošću ophodite prema nekome ko vas ni najmanje ne želi i spletkari o vama čim mu okrenete leđa? Suzana Vasiljević kao da ne poznaje istorijat beščašća „nezavisnih", kao da žmuri nad tim, kao da je prespavala godine Đinđićeve satanizacije, kao da je više zabrinuta za svoja kolegijalna, lična prijateljstva nego za predsednika Srbije. Ili makar da je raspeta između te dve strane. Kao da razmišlja o onom Đilasovom pitanju: „Šta ćeš ti da radiš sutra?" Kao da je delom još uvek „nezavisna".

Za razliku od nje, ja znam šta ću da radim. Dok god su živi, podsećaću ih na ono šta su sve radili i čime su se sve bavili, nazivajući to profesionalnim novinarstvom. Postaraću se da se ne zaboravi šta znače imena Ćosića i sličnih dok god takvi kao on ne budu poslati na smetlište istorije, jer su baš oni uništavali tuđa imena. I da, bez ustezanja ću korigovati činjenicama svakog onog ko bude pomislio da o njima posthumno treba da govori u superlativima i tako im propere biografiju. A vi?