GADAFI I ARAFAT SU TRAŽILI OD ALIJE DA OSTANE SA SRBIMA, ALI... Radovan Karadžić otkriva nepoznate detalje uoči rata u BiH!

Saznao da su Aliji Izetbegoviću Arafat i Gadafi, odvojeno, savetovali da ostane sa Srbima. U seriji diskretnih susreta Adil Zulfikarpašić mi je izneo mnoge svoje analize, a pred rat, u leto 1991, predložio je "Istorijski srpsko-muslimanski sporazum", uz početnu podršku Izetbegovića, koji smo mi oduševljeno prihvatili, ali koji nije imao šanse zbog protivljenja SDA, priča Radovan Karadžić u eksluzivnoj ispovesti iz Haga

Sa Izetbegovićem sam imao dobro razumevanje sve do početka krize. Bili smo u komšiluku, više znajući neke članove njegove porodice, nego njega, koji je mnogo vremena proveo u kaznionicama. Kada je optužen i osuđen zbog "Islamske deklaracije", ja sam podržao nastojanja Dobrice Ćosića i drugih lidera u odbrani sloboda iz Beograda da se izjasne u zaštitu Izetbegovića. Sa Ćosićem me je, kao i sa Milićem od Mačve, Milovanom Đilasom, i mnogim drugim sjajnim ljudima u Beogradu, još ranih šezdesetih upoznao moj prijatelj i veliki čovek naše kulture Milovan Vitezović, a već 1967. su Dobrica i Milovan bili u poseti mojoj porodici u Nikšiću. Naravno, moja podrška je bila principijelna, i nije bila presudna, ali je postojala. Ideja vodilja je bila: na knjigu se odgovara knjigom, a ne zatvorom.

Ovako, ekskluzivno za "Novosti", iz Haga odgovara Radovan Karadžić na naša pitanja o ratnom vihoru u BiH, "punoletstvu" nezrelog mira, korenima netrpeljivosti Srba i muslimana, zapadnoj propagandnoj mašineriji...

U ovom, drugom nastavku, prvi predsednik Republike Srpske otkriva zašto je propao istorijski srpsko-muslimanski sporazum i kakav je bio njegov lični odnos sa Alijom Izetbegovićem:

- Najčešće smo se sretali na povratku kućama, i razmenjivali misli, pre i na samom početku politike, kad nismo imali telohranitelje. Bilo mi je prihvatljivo njegovo objašnjenje "islamizacije" muslimana, jer sam i ja smatrao da Srbi treba da se više duhovno uzdižu u svetosavlju. Zbog zapuštanja stalne, dnevne duhovne prakse, deca nam se okreću dalekim sektama, od kojih imaju samo štetu. Vođstvo tada jedinstvene SDA prisustvovalo je Osnivačkoj skupštini SDS, održali su pozdravne govore, prekorili nas što smo poslednji formirali stranku, i započela je "idila" među nama. Izetbegović se zalagao za "razumnu federaciju" umesto za secesije, i to nije trpelo primedbu, mada je "razumna" mogla poslužiti kao alibi.

Foto: Reuters

U leto 1990. nakon posete Karavdiću, predsedniku Skupštine BiH, povodom izmena Ustava (naš predlog za uvođenje "veća naroda" odbijen je uz obrazloženje da bi to vodilo "federalizaciji BiH". Pa šta?) Izetbegović i Zulfikarpašić su predložili da prošetamo. Posle gomile jalovih rečenica, došlo je neobično pitanje Izetbegovića:

- Da li će se Srbi i Hrvati izmiriti?

Kriza u Hrvatskoj, i između Hrvatske i Srba već je bila na vrhuncu, Srbi su u novom ustavu izgubili svojstvo državotvornog naroda, i kampanja je krenula. Iznenađen njihovim interesom za tu stvar, istresao sam:

- O tome nema govora, nikakvih šansi - pa sam zastao da vidim reakciju.

Godilo im je, naročito Izetbegoviću, dok Zulfikarpašić nije preterivao u neverbalnoj ekspresiji. Posle "dramske pauze", dodao sam:

- Sve dok se ne reši državno pitanje, i posebno pitanje Krajine.

Hladan tuš! Zašto stvar stoji tako? Zato što nikad nismo bili neprijatelji pre ulaska u zajedničku državu. Kad se to reši, Srbi i Hrvati će se izmiriti. Događaji su potvrdili sumnje da je SDA zainteresovana za nastavak sukoba Srba i Hrvata. Dok je Hrvate predstavljao Stjepan Kljuić, ne samo u Predsedništvu BiH, već i na čelu HDZ, SDA je osigurala podršku sa te strane, i nije bilo načina da se vođstvo SDA učini nesigurnim u svojim ratnim planovima. Tek mnogo kasnije to će se promeniti.

No, odnosi sa SDA se još nisu kvarili. Mogućnost da Srbi glasaju na muslimanskoj listi za komuniste izazivala je gorčinu kod Izetbegovića i njegovih zatvorskih drugova, dok se Zulfikarpašić time nije mnogo zamarao. Dogovorili smo se da Srbi ne glasaju na muslimanskoj listi. Izetbegović je bio uveren da bi izbor muslimana-komuniste doveo do potpune propasti "preporoda" muslimana po njegovoj zamisli, te do novih progona. Mi smo održali obećanje. Naznačili smo da ni ubuduće nećemo glasati unakrsno - neka narodi sami odlučuju.

Mnoštvo osnivačkih i predizbornih skupova je prošlo bez većih incidenata, što se danas ne može ni zamisliti. Pre izbora Zulfikarpašić je dramatično napustio SDA, i sa sobom u MBO poveo znatan deo elite, i pridobio ostatak muslimanske elite, koja nije pristupila SDA. Nije bilo na meni da poverujem ili sumnjam, ali Zulfikarpašić je kao razloge za razlaz naveo fundamentalizam u SDA, kao i postojanje neke otuđene grupe neformalnih autoriteta koji upravljaju Izetbegovićevim postupcima, i ta primedba se stalno održavala i pojačavala. Tako se u to vreme, zbog Kljuićevog načina, bosanski "trougao" sastojao od SDS, SDA i MBO.

U televizijskom nastupu Zulfikarpašić je rekao kako se užasnuo kad me je čuo da u suverenoj i nezavisnoj Bosni Srbi neće ostati, uzviknuvši:

- Pa mi ćemo se bez Srba osušiti.

Pitao sam kako to misli, pa nisu oni imela na srpskom stablu.

- Skoro da jesmo, mi smo uz Srbe procvetali.

Kasnije sam saznao da su Izetbegoviću Arafat i Gadafi, odvojeno, savetovali da ostane sa Srbima. U seriji diskretnih susreta Zulfikarpašić mi je izneo mnoge svoje analize, a pred rat, u leto 1991, predložio je "Istorijski srpsko-muslimanski sporazum", uz početnu podršku Izetbegovića, koji smo mi oduševljeno prihvatili. Kad sam na pitanje novinara da li se za naš narod više plašim Hrvata ili muslimana odgovorio: "Najviše se plašim naših budala", Zulfikarpašić je javno rekao da je i sa njim tako, i dugo je istrajavao na "Istorijskom sporazumu", koji nije imao šanse zbog protivljenja SDA.

Tokom rata Izetbegoviću bliska osoba je živela u gradu u RS, o kojoj se uz moju podršku lično brinuo sam predsednik opštine. Kad je ta osoba poželela da pređe na drugu stranu, ja sam to prepustio Vojsci, i nisam dao da se "udara na sva zvona", jer je to pitanje civilizacije, kulture i elementarnog poštenja, a ne čip u igri. Nikad Izetbegovića (kao ni Bobana) nisam optužio za zločine njihovih kriminalaca, jer nisam verovao da bi bilo koji lider to dopustio, niti da bi mu to bilo korisno.