VELIKA PREVARA! Autorski tekst Dragoslava Bokana koji morate da pročitate!

Dragoslav Bokan, srpski režiser, književnik i kolumnista u svom autorskom tekstu razotkriva pokušaj obojene revolucije koji se dešava pod sloganom ekološkog protesta

Sada je na delu nova verzija petooktobarskog prevrata, ulična ("narodna") obojena revolucija. U istoj režiji, sa istim scenarijem i veoma sličnim glumcima i statistima. Ti statisti me najviše i brinu, jer, za razliku od ostalih učesnika ove ujdurme, u velikoj meri predstavljaju naivnog "trojanskog konja" kojim naši spoljašnji neprijatelji (sa svih strana "regije" i zapadnog sveta) žele da uđu u našu Tvrđavu i unište je. Kao kada je na Koštunici u srpsku vlast "ujahao" Nenad Čanak (Žarko Korać etc...), a sve to u organizaciji (pare, logistika, medijska podrška) najmoćnije obaveštajne agencije na našoj poprilično porobljenoj i kolonijalizovanoj planeti. 

Bez slobode, (makar delića) suverenosti i našeg srpskog otadžbinskog identiteta - ništa drugo nam ne vredi. Ništa. Pa ni prirodne ili ljudske lepote.

Dakle, histerično propovedanje tobožnjeg "genocida" srpske vojske "nad muslimanima u Srebrenici", kao i prihvatanje okupiranog dela Kosova i Metohije kao nezavisne šiptarske države (i buduće velikoalbanske pokrajine) - trenutno DISKVALIFIKUJE svakog ovdašnjeg političara. Bez izuzetka.

Pa i kada je reč o ekološkim aktivistima/aktivistkinjama i njihovim političkim upravljačima (i medijima).

Nema "čiste vode" bez slobode, ni Srbije bez udruženog spoja naše Crkve i naše države. 
Zbog toga se i vrši toliki pritisak da se subotnji protesti prihvate kao tobože "svenarodni" i navodno "spontani". I da se, mašući srpskom trobojkom, konačno iskopa dovoljno duboki grob za sve srpsko što je poslednjih godina počelo da se pomanja i projavljuje iz titoističkih ruševina. 

Danas se mnogi među svojevremenim učesnicima Petog oktobra glasno kaju zbog svog "doprinosa"; svi oni koji su u međuvremenu ipak shvatili da je to bio, u stvari, samo vešto maskirani udar na srpsku državu i, posebno, na srpsku vojsku.

Pa opet mnogi od tih, činilo se naknadno osvešćenih učesnika - opet ulaze u isto đavolje kolo (Vašington - Brisel - London - Zagreb - Priština). Ne primećujući da ponavljaju istu grešku, i to u još gorem obliku.

Jer sada imamo, za razliku od 2000. godine:

i srpski film o Jasenovcu, 
i dovršen veličanstveni Hram Svetog Save, 
i monumentalne spomenike velikim Srbima iz prošlosti, 
i povezujuću ideju srpskog sveta (brigu o Srbima "iz regiona"), 
i izrazito blagonaklon odnos države prema SPC, 
i rodoljubive srpske oficire na čelu vojske (koja je danas raskinula sve veze sa titoističkom ideologijom), 
i pametnu državnu spoljnu politiku (zasnovanu na prijateljstvu i zaštiti sa Istoka, ali i na jasnim načelima: "ne u NATO!" i "nikada sankcije bratskoj Rusiji"),
imamo i neskriveno sećanje države na strašnu "Oluju", 
i kult srpske zastave i himne, 
i (do skoro nezamislivo) celivanje ruke srpskim sveštenicima od strane predsednika Srbije i nekih ministara,

pa, eto, i mogućnost da čujemo srpski glas na ponekoj od televizija sa nacionalnom frekvencijom (recimo moj, ili nekih drugih koji, kao ni ja, ranije nisu imali tu mogućnost)... 

Ovde namerno neću da pominjem izgradnju autoputeva, bolnica i ma šta vezano za strane investicije, jer to nije moja tema. I ma koliko bilo značajno, nije onoliko važno i onako nesporno koliko sve ovo prethodno nabrojano - zato jer je naša budućnost organski vezana za neophodnu dekonstrukciju ogavnog titoističkog jugoslovenstva i idiotskog malograđanskog "urbanog" snobizma (ispunjenog rusofobijom i prezirom prema svemu srpskom). 
Bez toga nam nema obnove, ni spasa. 

A sve ovo što gledamo subotom i slušamo svakog dana sa takozvanih "opozicionih medija" sobom nosi i direktni napad na Crkvu, na njeno jedinstvo (kroz artemijevce, nikodimovce, antonijevce i druge raskolnike, osuđene od strane naše jedne i jedine, saborne i apostolske Srpske Pravoslavne Crkve) i na naše pastirsko vođstvo (pre svih, bezbrojni jezivi napadi na srpskog patrijarha i uličarske uvrede koje pritom dobija). 

Zato me posebno pogađa i rastužuje što deo učesnika nezaboravljenih svetosavskih litija u Crnoj Gori naseda na klopku naših zajedničkih neprijatelja, pokušavajući da vidi u našoj verziji masno sponzorisanog "arapskog proleća" - nešto navodno slično njihovom herojskom podvigu iz prošle godine!

Sistemski (godinama) građena mržnja prema aktuelnom srpskom predsedniku im vezuje oči i zaslepljuje njihov pogled na ono što se ovde zaista dešava. Pa se i ti neki tamošnji, zabludeli rodoljubi stavljaju na stranu zapadnog "marša na Moskvu" (preko Beograda). 
Neverovatno, ali istinito. 

Na sreću, mi ove godine dobismo mladog i sposobnog, pobednički nastrojenog patrijarha, Njegovu Svetost, Gospodina Porfirija, pa ćemo se, uz Božiju pomoć, uz njega i njegovu mudrost izboriti za povratak u normalnost, uprkos tolikim iskušenjima i rušiteljima naše Otadžbine. 

U tome će mu konkretno pomoći svako od nas još preostalih svetosavskih Srba, spremnih da svoju borbu vode obasuti klevetama i lažima, kamenjem i mržnjom čak i sopstvenih zabludelih sunarodnika. 

I pobedićemo!