Lazar Šećerović bio je vlasnik prve diskoteke u Jugoslaviji: "Komunisti su nas sabotirali, govorili su da je ovde sedište CIA"! (FOTO)

Lazar Šećerović jedan je od poslednjih predstavnika onog otmenog Beograda koji je bio stecište mnogih pesnika, pisaca, glumaca, slikara i velikih zvezda iz sveta filma i mode.

Šećerović, poznat i po nadimku Laza Šećer, uspomenu na taj i takav Beograd i dalje čuva.

U centru srpske prestonice, odmah pored pozorišta "Atelje 212" nalazi se kuća čuvenog državnika, političara i diplomate Jevrema Grujića, čukundede Lazara Šećerovića.

Lazar u toj kući i danas živi, a uz muzej i razne kulturne svečanosti koje se u njoj održavaju, svedoči jednom vremenu koje kako kaže, pamti i po dobru, ali i po zlu.

Ono po čemu mnoge starije, ali i mlađe generacije prepoznaju Dom Jevrema Grujića jeste činjenica da je u njemu bila otvorena prva diskoteka u tadašnjoj Jugoslaviji.

Foto: Informer

Našu priču sa Lazarom Šećerovićem počeli smo upravo odatle.

- Diskoteka i danas izaziva veliku senzaciju. Tadašnja Jugoslavija, a u njoj Srbija kao najznačajnija republika i Beograd, bili su vrata istoka ka zapadu i zapada ka istoku. To je bila prva diskoteka od Trsta do Vladivostoka. Pokrivala je tri četvrtine hemisfere. Pre nas diskoteke su imali samo London, Pariz i Minhen. Sve što je najkvalitetnije u oblasti kulture Beograd je uvek imao među prvima. Svi veliki umetnici, kompozitori, pisci, violinisti, reditelji, svi su dolazili u Beograd - počinje priču Šećerović.

Foto: Informer

U daljem razgovoru otkrio nam je kako su njegov brat i on došli na ideju da otvore diskoteku.

- Naš drug koji je studirao kameru na jednom čuvenom univerzitetu u Parizu posetio je tada čuvenu diskoteku "Kastel" koja i danas postoji. Tu ne može da se uđe. Treba da budete njen član ili da vas neko preporuči. Međutim, uspeo je da se promuva i nekako uđe. Bio je fasciniran prostorom - priča Šećerović i dodaje da je nešto slično želeo da ima i Beograd:

- Kada se vratio u Srbiju on je sa mojim bratom i sa još jednim drugom odlučio da otvori diskoteku u podrumu ove naše kuće koja kao da je projektovana za takav objekat. Ispod ovog salona u kojem sada sedimo i razgovaramo bio je veliki podijum za igru i mesto za disk džokeja. 

Foto: Informer

Lazar kaže da je nakon otvaranja, diskoteka bila prava senzacija.

- O tome se govorilo nekoliko meseci. Na otvaranju su došle najveće ličnosti, najveći intelektualci koji nikada pre toga nisu videli diskoteku. Više od 2.000 zvezdi i raznih ličnosti je prodefilovalo kroz diskoteku, pesnici, pisci, reditelji, glumci, slikari. Stiven Bojd, Fransoaz Dorleak sestra Ketrin Denev, Alen Delon, Karl Buke, Džuli Kristi, Džeremi Bret, Bert Lankaster... Diskoteka je imala čedno radno vreme od pola 7 do pola 1. Danas se izlazi u tri noću. Privilegovane zvezde, moji prijatelji, ako su to zaslužili, oni su posle pozivani gore na prvi sprat u moje privatne apartmane i onda su ti partiji trajali do zore, do šest-sedam ujutru. Sećam se kada je u Beogradu gostovalo englesko kraljevsko šekspirovsko pozorište. Bio je napravljen parti u njihovu čast i oni su ostali do šest ujutru. Onda su pravo otišli u hotel, a zatim pravo za London - priča Lazar.

Foto: Informer

Diskoteka kod Laze Šećera otvorena je 1967. godine, a samo godinu i po dana kasnije je zatvorena. Bila je to prava borba.

- Šezdesete godine su najznačajnija decenija 20. veka. Prvo je bio rat u Vijetnamu protv kojeg smo bili svi. Zatim čuveno Praško proleće, to isto proleće u Parizu, a onda i kod nas 1968. godine. Bitef, Fest, sve je tada pokrenuto. Tada sam počeo da se bavim manekenstvom, dolazili su poznati italijanski i pariski kreatori. Ta decenija se nikada više nije ponovila. Tada se pojavio pop art. U našoj diskoteci je bila prva izložba Endija Vorhola i to je imalo velikog uticaja i na naše umetnike. Diskoteka je potrajala malo više od godinu dana zato što, sem dva ili tri pohvalna natpisa u novinama, sve ostalo su bili užasni napadi  tadašnje socijalističke štampe. Danas to zvuči smešno, ali je tada to bilo veoma opasno. Pisali su kako je ovde jedno od sedišta CIA, mislilo se da se ovde snimaju špijunski filmovi, da dolaze špijuni, ma totalne budalaštine. I zbog svih tih pritisaka medija i gradske opštine, posle nešto više od godinu dana zatvorili smo diskoteku na leto 1968. godine - kaže Lazar.

Foto: Informer

Nakon priče o diskoteci dotakli smo se i Lazarevog obrazovanja, posla i rada na FEST-u i BELEF-u koji su u to vreme tek počinjali sa radom.

- Završio sam engleski, francuski i srpski jezik, a pored toga sam govorio i italijanski. Radio sam kao prevodilac za Radio televiziju Beograd gde sam provodio filmove sa srpskog na francuski, engleski i italijanski koji su išli u inostranstvo na festivale. Šezdesetih i sedamdesetih godina sam radio koprodukcije u to vreme se mnogo snimalo, naročito u Beogradu u Avala filmu. Tada je kroz Beograd prošlo pola Holivuda, ali i italijanske koprodukcije čuvenog Ćitasita. Najviše se snimalo sa Italijanima, Francuzima, Amerikancima, Englezima i nešto manje sa Poljacima i Rusima.
Tada su otvoreni naši festivali. Prvo Bitef, tamo sam radio, a onda i na Festu. Na Festu sam prevodio filmove 38 godina, na Bitefu skoro isto toliko. 

Foto: Informer

Šećerović kaže da je tada stekao mnoga prijateljstva sa velikim svetskim zvezdama.

- Fransoa Dorleak, Omar Šarif, Mariza Berenzon sa njima sam se družio. To su bila takva prijateljstva na snimanjima koja su trajala po dva i po meseca. Bili su zapanjeni Srbijom i Beogradom. Beograd je u isto vreme bio i otmen, a sa druge strane imali ste onaj paksoni komunistički Beograd - priča Šećerović i dodaje da su mnoga komunistička deca žudela da se druže sa njim:

- Sećam se kada smo sestra i ja pravili maskenbal 1962. O tome se pričalo godinama. Komunisti su bili protiv toga. Hteli su da puknu od pakosti, a do nas su dolazili njihovi komentari na koje smo se smejali. Oni nisu bili na našoj listi poziva, ne bi ni mogli da prisustvuju našem maskenbalu jer nisu tome pripadali. Bili su antipatični, ružni, prljavi, zli. I ta komunistička deca su žudela da se druže sa nama. Međutim, nisu smela da njihovim roditeljima na partijskom sastanku ne bi bilo rečeno da im se deca druže sa velikim buržujima i aristokratama.

Foto: Informer

Nezaobilazna je bila i priča o samoj kući Jevrema Grujića u kojoj smo vodili razgovor, a koja danas služi kao muzej i mesto na kojem se održavaju mnoge kulturne manifestacije.

- U ovoj kući je otvoren prvi privatni muzej u Beogradu i Srbiji koji se zove po našem slavnom čukundedi Jevremu Grujiću. Jevrem Grujić je jedan od prvih srpskih studenata koji je 1884. godine otišao da studira prava u Parizu na čuvenoj Sorboni. Posle njega sedam generacija naših muških predaka, svi su studirali pravo na Sorboni i bili naše istaknute diplomate. Komunizam je moju generaciju, moju porodicu, mog brata i sestru prekinuo i mi smo se onda okrenuli kulturi. Ove godine proslavljamo tačno 10 godina od osnivanja našeg muzeja. Ovde prikazujemo slike najvećih srpskih umetnika, zatim nameštaj od 16. do 20. veka, deo zbirke oružja iz Prvog i Drugog srpskog ustanka, predmeta od porcelana, kristala, srebra, bronze, razne umetničke predmete, retke knjige i odlikovanja - priča Lazar i dodaje:

- Mi nismo samo muzej već aktivni kulturni centar. Imamo radionice za decu, za odrasle, organizujemo izložbe, koncerte, ajedanput godišnje imamo program "Izlažem pvi put" za studente treće i četvrte godine Likovne akademije.