Ove srpske filmove je Tito zabranjivao: Razlozi su bizarni, a u jednom glumila i Milena Dravić (VIDEO)

U vreme komunizma u Jugoslaviji, tadašnji predsednik Josip Broz Tito zabranjivao je srpske filmove koji mu se iz nekog razloga nisu dopadali i smatrao ih nepogodnim za gledaoce.

Tek posle Titove smrti ova ostvarenja su počela sa prikazivanjem.

Izdvajamo šest poznatih filmova čuvenih jugoslovenskih reditelja Želimira Žilnika, Dušana Makavejeva, Živojina Žike Pavlovića koji su bili zabranjeni.

Ovi filmovi verno prikazuju jedan period naše kinematografije koji je danas zaboravljen, ali koji je vredan čuvanja.

"Grad" iz 1963. godine u režiji Živojina Pavlovića

Reč je o tri odvojene, turobne gradske priče. U prvoj je prikazan muškarac koji bezuspešno traga za smislom života i nesposoban je za pravu ljubav. On se upušta u seksualni odnos sa ženom koju sreće, ali za njega je to samo fizički čin, bez trunke emocija, posle kojeg ostaje ponovo usamljen.

Druga priča "Srce" prikazuje jednog lekara koji ispraća iz svog stana prostitutku, nakon čega posmatra sebe u ogledalu, naziva sebe budalom, govoreći da treba da se opere. U međuvremenu na ulici, kraj izloga, prikazuje jednog imbecilnog mladića, reklo bi se homoseksualca, koga žene ne interesuju i koji nakon hodanja po ulici dolazi kod doktora u stan pitajući ga kako mu se sviđa njegov novi džemper jer je to uvoz iz Italije.

 

 

Istovremeno se na trećoj strani prikazuje jedan čovek osrednjih godina s naočarima koji hoda ulicom teško dišući, da bi na kraju ušao u jedno dvorište puno radijatora. Seda uz jedan, povijajući se i dahćući tako da se vidi da taj čovek ima problema sa srcem. 

Komunistima su svakako smetali i prostitutka i homoseksualac i što je džemper iz Italije lepši od našeg, a smetao im je i srčani bolesnik, za kojeg se ispostavlja da je bio kapitalista, a sada je direktor jednog socijalističkog preduzeća koji je bolest zaradio služeći komunistima.

"Jutro" iz 1967. godine u režiji Puriše Đorđevića

Glavni junak, partizanski poručnik, ulazi u oslobođeni Čačak. U životu ga zanimaju samo dve stvari, žene i fudbal. Oko njega je mnogo živopisnih likova. U danima ni rata ni mira streljaju se saradnici okupatora, lete glave… Nad jednom partizankom treba izvršiti smrtnu kaznu, pa pred nju izvode naoružanog zarobljenog Nemca kako bi u času umiranja imala iluziju da je stradala od neprijateljskog metka.

Uloge tumačili Ljubiša Samardžić, Neda Arnerić, Milena Dravić, Mija Aleksić, Ljuba Tadić i Faruk Begoli. Dobitnik je Srebrne arene u Puli i dve zlatne: za režiju i za scenario. Na festivalu u Veneciji glumac Ljubiša Samardžić osvojio je Pehar Volpi, nagradu za najbolju ulogu.

 

 

Uprkos nagradama, kritike su bile gnevne. Međutim, u odbranu filma stali su neki mlađi filmski reditelji, ali i pisac Branko Ćopić. 

Sudbinu filma rešio je jedan od najviših komunističkih funkcionera ondašnje Jugoslavije Veljko Vlahović kada ga je podržao u jednoj javnoj raspravi. Od tada se "Jutro" povremeno prikazivalo na televiziji.

"Rani radovi" iz 1969. godine u režiji Želimira Žilnika

Glavni junaci filma, tri mladića i devojka Jugoslava, u vreme dok u Beogradu traju studentske demonstracije 1968. godine, napuštaju svoje domove i u spačeku putuju po Jugoslaviji tražeći mesto gde postoji pravi socijalizam i gde u društvu vlada iskrenost.

Na tom putu sreću se s primitivizmom i bedom, hapse ih i oni shvataju sopstvenu nemoć. Frustrirani što ne mogu da izvedu revoluciju, mladići odlučuju da ubiju Jugoslavu, koja je svedok njihove nemoći. Pucaju u nju, prekrivaju je zastavom Komunističke partije, pale njeno telo i od cele njihove akcije ostaje samo stub crnog dima koji se diže u nebo.

 

 

U vreme snimanja filma Milja Vujanović koja je igrala glavnu ulogu, bila je mis Srbije i iza sebe je imala već nekoliko uloga u kojima se svlačila.

Ovom fimu suđeno je zbog "uznemiravanja jugoslovenske javnosti". Sudija je odbio da film zabrani i doneo oslobađajuću presudu, ali "Rani radovi" godinama posle toga nigde u Jugoslaviji nisu prikazivani.

U isto vreme film je imao projekcije u svetu i na Berlinskom međunarodnom festivalu 1969. godine osvojio je glavnu nagradu, Zlatnog medveda.

Film je izvučen iz bunkera 1982. godine. Sudija koji je 1969. odbio da ga zabrani nikada posle toga nije napredovao u karijeri.

"Plastični Isus" iz 1971. godine u režiji Lazara Stojanovića

Glavni junak je Zagrepčanin Tom, koji živi u Beogradu bez novca i bez zaposlenja i pokušava da se bavi filmom. Izdržavaju ga ljubavnice. On ne veruje ni u koga i ni u šta, najmanje u komunizam.

Kad ga napusti ljubavnica, šašava Amerikanka, Tom započinje vezu sa ženom čiji je muž u inostranstvu, a kad ga i ona ostavi i izbaci iz stana, useljava se kod sestre njenog muža, koja ga na kraju filma ubija.

Zbog poređenja maršala Tita s Hitlerom i ismevanja ovaj film je odmah stavljen u bunker, a autor je osuđen na zatvor. "Plastični Isus" je diplomski rad Lazara Stojanovića na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti.

 

 

Zanimljivo je da je reditelj u filmu iskoristio i autentični snimak s venčanja Ljubiše Ristića, koji je kasnije, dok je film bio u sudskom arhivu, nestao. Očevi i mlade i mladoženje, snimljeni na svadbi, bili su generali JNA, a među gostima su bili i mnogi drugi visoki vojni funkcioneri.

Komunističkoj vlasti posebno je zasmetao deo filma u kojem su paralelno izmontirani snimak sa studentskih demonstracija iz 1968. godine, kada milicija brutalno tuče studente u Beogradu, i kada Tom čita jedan Titov govor.

To je prvi jugoslovenski film u kome se pojavljuje go muškarac. Film je javno prikazan posle pada komunizma, dvadeset godina nakon što je snimljen. Na festivalu u Montrealu 1991. godine dobio je Nagradu međunarodnog žirija i kritike.

"Misterije organizma" iz 1971. godine u režiji Dušana Makavejeva

Mnogi kritičari smatraju "Misterije organizma" Dušana Makavejeva najboljim domacim filmom svih vremena. Sniman je u SAD i Jugoslaviji izmedu 1968. i 1971. godine. U Americi je snimljen dokumentarni deo filma, posvecen uceniku Sigmunda Frojda, Vilhelmu Rajhu, čije su knjige odlukom americkog suda iz 1954. spaljene na lomaci.

Rajh se bavio psihoanalizom i seksologijom. U igranom delu filma, koji se preplice s dokumentarnim, mlada jugoslovenska komunistkinja Milena, sledeci Rajhove ideje, pokušava da ubedi okolinu da, uz klasnu, treba izvesti i seksualnu revoluciju.

 

 

Ona se zaljubljuje u ruskog klizača Vladimira Iljiča, i ta će joj ljubav doći glave. U isto vreme njena drugarica Jagoda praktikuje slobodnu ljubav i menjanje partnera. Njih troje raspravljaju da li čovek može da bude srećan u nesrećnom društvu, a pijani radnik, u tumačenju Zorana Radmilovica, stalno im upada u reč.

Na kraju filma Rus, šampion u pravolinijskom klizanju, klizaljkom odseca glavu Mileni. Takve scene seksa i direktne politicke izjave nisu do tada viđene u nekom jugoslovenskom filmu. Film je podigao veliku buru u jugoslovenskoj javnosti, ali i dobio odlične ocene na svetskim festivalima.

Film je u Jugoslaviji prvi put javno prikazan 1988. u Ljubljani, pa u Zagrebu, i na kraju u Beogradu. Nikada nije ušao u komercijalnu distribuciju.