Gledao sam "Povratak Žikine dinastije" - Zašto ne mogu da budem ljut?

Saša Kostić, urednik rubrike Kultura na portalu Informer, u svom autorskom tekstu piše o svojim utiscima sa premijere filma "Povratak Žikine dinastije":

Sinoć sam sedeo u prepunoj Plavoj dvorani Sava Centra i gledao premijeru novog, 11. dela "Žikine dinastije". Filma koji je generacije učio humoru, šali, nestašluku, toplini doma i onoj neponovljivoj mešavini emocije i haosa koju su samo Žika (Dragomir Gidra Bojanić) i Milan (Milan Todorović) mogli da naprave. Da budem potpuno iskren, nisam dobio ono zbog čega sam došao.

Dugo se čekalo na "Povratak Žikine dinastije". Dovoljno dugo da se od njega očekuje nemoguće -   da u 2025. godini ponovo napravi onaj isti humor iz sedamdesetih i osamdesetih. Film taj zadatak nije ispunio. Scenario je slab, toliko slab, da ni naši vrhunski glumci, nisu uspeli da ga izvuku. Tokom nekih scena mi je, priznajem, bilo neprijatno. Nije bilo one iskonske topline, onog Žikinog i Milanovog besmisla, koji ima smisla, onih replika koje napamet ponavljamo već više od četrdeset godina.

Kada su se na platnu pojavili Nikola Kojo kao Miša, Vesna Čipčić kao Elza, Gala Videnović kao Nataša, a onda i Vladimir Petrović u ulozi Bobe, u sali je nastala tišina koja je u isto vreme i bolela i lečila.

Foto: Nemanja Miščević

Od Bobe je ostao samo glas. Onaj isti, prepoznatljivi. Nije se vratio lik, vratio se osećaj.

Na početku filma ubačeni su inserti iz starih delova. Marija, Boba, Žika, Milan... Nisam mogao ni da zamislim da ću ih gledati na velikom platnu jer kada su se ti filmovi premijerno prikazivali u bioskopima širom bivše Jugoslavije ja nisam bio ni rođen.

U tom trenutku sam osetio kako se dvorana vraća u vreme kada su ti filmovi nastajali, u sedamdesete i osamdesete. Kao da je neko otvorio vrata detinjstvu. I to je bio onaj jedini trenutak u kom sam istinski poverovao da je Žika stvarno "vratio dinastiju".

U filmu je prikazana i stara kafana iz "Idi mi, dođi mi", kuća Marije Todorović i njenih roditelja, fotografija Marije i Bobe koja stoji na komodi… Sve te sitnice, ti mali udari sećanja, bili su jači od celog scenarija.

Foto: printscreen/Instagram

Mi, koji smo kao klinci upijali Žikine i Milanove replike. Mi, koji smo se možda prvi put zaljubili gledajući Mariju i Bobu. Mi, koji smo se držali za ruke sa simpatijom u polumračnoj sobi dok je na TV ekranu išla "Žikina dinastija", misleći da će rešiti sve naše tinejdžerske drame…

Mi nismo došli po film, došli smo po uspomene.

Da, film je slab. Da, humor je izostao. Da, gluma je tu i tamo klimava. Ali, kada sam pogledao oko sebe i video prepunu dvoranu, generacije i generacije koje su se okupile, shvatio sam da je sve to manje važno.

Došli smo jer "Žikina dinastija" nije samo film, to je porodični album svakog od nas, jedne topline koju ni jedan novi film ne može da napravi.

Foto: Printscreen/Youtube

Najveća tuga večeri bila je praznina na mestu gde je trebalo da stoji Rialda Kadrić, naša Marija. Njena iznenadna smrt 2021. godine ostavila je rupu koju nijedan nastavak nikada neće moći da zakrpi.

Ali, nije izostala sa platna. Videli smo je u starim kadrovima, na fotografijama, u sećanjima koja se provlače kroz ceo film. A onda, na kraju, preko celog platna, samo dve reči: "Za Rialdu".

Foto: Informer

Film možda nije ispunio ono što smo očekivali, ali je ispunio ono što nam je trebalo - da nas ponovo okupi i mnoge vrati u mladost. Zbog toga ne mogu da budem ljut što film u potpunosti nije ispunio moja očekivanja.

Žikina dinastija živi, sada već isključivo u uspomenama, a uspomene, srećom, ne stare.