Kolumna: U 2026. godini očekuju nas dva srpska filma od kojih će se tresti region

Saša Kostić, urednik rubrike Kultura na portalu Informer, u svom autorskom tekstu piše o filmovima "Ruka pravde" i "Zlatni rez 42: Djeca Kozare" koji će tresti region.

Pišem ovo sa osećajem da 2026. neće biti samo još jedna filmska godina, već godina u kojoj će se na velikom platnu ponovo otvoriti teme o važnim istorijskim događajima naše zemlje i naroda. Dva filma, dve teške i bolne priče za srpski narod, dve istorijske tačke koje i danas izazivaju snažne emocije, podele i sasvim sigurno, burne reakcije širom regiona.

Prvi je igrani dugometražni film "Ruka pravde" čije je snimanje završeno u junu prošle godine. Film govori o srpskom heroju Blagoju Jovoviću, čoveku koji je 1957. godine u Buenos Ajresu prepoznao Antu Pavelića, jednog od osnivača i vođu ustaškog nacifašističkog pokreta, i ranio ga, nakon čega je Pavelić dve godine kasnije preminuo. Jovovićev čin u filmu se prikazuje kao isključivo patriotski, posvećen stotinama hiljada žrtava ustaških zločina.

Radnja je smeštena u Buenos Ajresu, desetak godina nakon Drugog svetskog rata. Blagoje Jovović i njegov prijatelj Jakov vode fabriku plute, žive mirnim porodičnim životom u emigraciji, sve dok jedan naizgled slučajan trenutak u gradskoj gužvi ne otvori stare rane.

Foto: Stefan Andrić

Scenario za film potpisuju Nebojša Pajkić, Mirko Stojković i Strahinja Madžarević, dok je za režiju zadužen Nemanja Ćeranić. Već sada je jasno da ovo neće biti film koji će proći "tiho" i nezapaženo.

Drugi film koji nas očekuje jeste "Zlatni rez 42: Djeca Kozare", novo ostvarenje reditelja Lordana Zafranovića. Publika ga nestrpljivo iščekuje jer se bavi jednom od najtužnijih i najtragičnijih tema naše istorije -zločinima u ustaškom logoru Jasenovac tokom Drugog svetskog rata, gde je ubijeno više od 700.000 Srba, Jevreja i Roma.

Foto: Grad Zrenjanin

- To je film o zlu u jednom stravičnom periodu, o Jasenovcu. Iako se oslanja na istorijske događaje, okrenut je savremenom vremenu. Nikada nisam pravio klasičan istorijski film, već sam istoriju koristio da govorim o današnjici. Nadam se da će ovaj film izazvati snažne reakcije, pa čak i kritike, jer on hoda po tankoj žici i lako može izazvati buru. Ali verujem da je dovoljno snažan da izdrži sve udarce - rekao je prošle godine Zafranović za Informer.

I tu dolazimo do suštine. Ova dva filma neće se gledati samo kao umetnička dela. Oni će, hteli mi to ili ne, ponovo uzburkati region, baš kao što su to učinili "Dara iz Jasenovca", "Oluja" ili serija "Tvrđava". Već sada je jasno da će filmovi naići na otpor i kritike u Hrvatskoj, da će se o njima pisati, polemisati, osporavati, relativizovati. Biće optužbi, biće pokušaja da se sve svede na "provokaciju" ili "revizionizam", a biće i onih koji će tražiti da se ove teme ponovo gurnu pod tepih.

Verujem da je važno da se o novim temama govori. Ne zbog osvete, ne zbog podizanja tenzija, već zbog pamćenja. Jer, kako i sam Zafranović kaže, veoma brzo zaboravljamo.

Zato mislim da će 2026. biti godina teških filmova, ali i nužnih filmova. Filmova koji bole, koji izazivaju nelagodu i otpor, ali i filmova koji nas teraju da se zapitamo gde smo danas i šta smo spremni da pamtimo. Od ta dva ostvarenja, region će se sigurno tresti. Pitanje je samo, da li ćemo iz tog potresa nešto naučiti.