Patriote na nišanu komunista: Šta srpska književnost govori o odnosu četnika i partizana

Narodnooslobodilačka borba (NOB) i građanski rat unutar Drugog svetskog rata, komunistička revolucija i obračuni posle 1945. nisu samo istorijske teme - one su duboko urezane u srpsku književnost 20. veka.

Srpska književnost 20. veka nastajala je u senci ratova, revolucija i ideologija koje nisu trpele svedoke. Dok je zvanična istorija pisana pobedničkim perom, književnost je često bila drugi, paralelni arhiv - mesto gde su se beležili strah, sumnja, krivica i zločin.

Od kraja 19. veka, preko bratoubilačkog sukoba četnika i partizana i Drugog svetskog rata, do  pobede komunizma, posleratnih čistki i Golog otoka, književnost je bila prostor gde se govorilo ono što javno nije smelo da se kaže. Neki pisci su bili žrtve komunizma, neki njegovi svedoci koji su platili cenu istine, a neki, paradoksalno, njegovi poklonici, iako su ga u delima kritikovali. Pisac je birao stranu, ćutao, šaputao ili vikao - ali je književnost ostala jedini prostor u kome se moglo svedočiti bez presude i preživeti bez zaborava.

Pred vama su romani koji na različite načine prikazuju istinu, a zajedno grade mozaik epohe u kojoj su ideologije tražile glave, a književnost pamćenje.

Showbiz

U ovim američkim filmovima Srbi se veličaju! Četnici predstavljeni kao heroji, Nikolu Teslu glumio poznati muzičar (VIDEO)

Srbi su često prikazivani kroz negativne stereotipe u holivudskim filmovima, ali postoje i izuzeci. Od scene gde Leonardo Dikaprio govori srpski, preko lika Nikole Tesle, do prikaza srpskih četnika u Drugom svetskom ratu, ova kinematografska ostvarenja nude drugačiji pogled.

04.07.2025

10:30

Kultura

"Srbima se osporava pravo na sopstvenu istoriju!" Radoš Bajić šokiran dešavanjima u Sarajevu!

"Film je dosad videlo svega 15 ljudi, a premijera je tek za više od dva meseca u Beogradu. Kako je moguće napadati i etiketirati nešto što zapravo još niko nije video?", pita se reditelj i glumac Radoš Bajić

20.08.2023

10:38

Foto: wikipedia.org

Dobrica Ćosić - saga o Katićima

Dobrica Ćosić je u svojim romanima koji prate porodicu Katić naslikao istorijsko-epsku fresku srpskog 20. veka. Na širok, realistički, hroničarski način Ćosić opisuje društveno-istorijske i političke prilike, monolozi i dijalozi su mu ideološki nabijeni, a likovi služe kao nosioci istorijskih dilema.

Roman "Koreni" prikazuje oštru borbu između četničkog sveta i liberalnih ideja, kroz sukob tradicionalnih vrednosti i modernizacije u srpskom društvu.

Roman "Vreme smrti" bavi se Prvim svetskim ratom, ali postavlja matricu žrtvovanja nacije. Politika se ovde ogleda kroz sukob radikala i demokrata, gde se kroz njihove različite stavove i strateške odluke prikazuje rascep u srpskoj političkoj eliti uoči i tokom Prvog svetskog rata.

Trilogija "Vreme zla" direktno ulazi u Drugi svetski rat, sukob komunista i ravnogoraca, i raspad građanske solidarnosti. Komunisti nisu prikazani kao karikature, ali ni kao heroji bez mrlje. Komunistička revolucija se pokazuje nemilosrdnom prema "svojima", dok četnički pokret tone u neodlučnost, kolaboraciju i moralnu konfuziju. Partizanski organi vlasti sprovode "narodnu pravdu", a optuženi su često bivši oficiri, intelektualci i kulturni radnici. Dokazi su slabi, presude brze. Četnici su podeljeni: jedni čekaju, drugi sarađuju s okupatorom, treći se nadaju Zapadu. Nema jasne strategije. Njihova tragedija nije samo poraz, već politička paraliza. Dok komunisti deluju, četnici razmišljaju. I dok razmišljaju - gube narod ("Čekanje je postalo njihova politika."). Ćosić ih time ne satanizuje, ali ih prikazuje kao istorijski neefikasne.

Foto: Internet printscreen

Likovi često govore o tome da "revolucija jede ljude brže nego neprijatelj", čime se rat premešta iz rovova u savest. Oni shvataju da se više ne pita da li je neko kriv, već da li smeta.

Na jednom mestu u "Vremenu zla" ("Otpadnik") Ćosić piše: "Oni su stvorili prvi pokret mržnje na srpskoj zemlji. Sve do pojave boljševika, mi smo se delili na dinastije i stranke, i ako smo se i mrzeli, mržnja nam nije bila motiv, ona je bila posledica. Komunisti su u naš narod uneli ideologiju mržnje! Mržnja je njihova ideja, princip, vrlina..."

U svojim romanima, Dobrica Ćosić ne negira zločine, ali ih utapa u "viši istorijski smisao". To je možda bilo u skladu sa njegovom ličnom pozicijom: bio je partizan i politički komesar, duboko uključen u novi sistem, ali se kasnije distancirao i postao kritičar komunizma.

Dragoslav Mihailović - Kad su cvetale tikve

U svom čuvenom romanu "Kad su cvetale tikve" Mihajlović prati srpskog emigranta, malog čoveka koji biva samleven sistemom i pod pritiskom životne tragedije odlazi u Švedsku.

Roman opisuje Beograd posle Drugog svetskog rata. Informbiro, strah, doušnike, Goli otok u pozadini. Glavni junak govori o "ljudima koji nestaju preko noći", bez suđenja i objašnjenja.

Na jednom mestu u romanu pisac kaže: "Trideset i četiri godine, kaže. A ne kaže - trideset i četiri godine na muci. Celog veka - štrajkovi, otpuštanja, zatvori. Nikad nisam mogao da budem siguran da ću sutra imati nešto da vam skuvam da jedete. A koliko sam tek za vreme rata izdrhtala."

Na drugom mestu stoji: "A u to vreme u najvećem teče ona volovodnica s Rusima. Čuje se: drpili ovoga, drpili onoga... Nemam ja vremena za to. Malo sam kod kuće, ali, kao, vidim, moj matori nešto šuška s mojim burazerom. Muvaju se oko radija. Ne zarezujem ja to: ko, bre, šmirgla uši Rulovcima dok na ovom svetu ima toliko riba! Odjedanput, jedne noći, dva tipa upala u našu kuću - kod nas se, hvala bogu, nikad i nije zaključavalo - upalila svetlo i neko me vuče za pidžamu: 'Diž’ se!' 'Šta je, bre?' velim. A kroz prozor vidim, treći tip stoji u dvorištu, pazi na kuću otpozadi. 'Diž’ se. Jesi li ti Vladimir Sretenović?' 'Ma jok, bre!' Još ja ne kopčam. 'Idi odavde! Ugasi tu sijalicu, ‘oću da spavam!' Drpiše mog burazera! On bled, a veli: 'Pustiće me, to je neka greška.'"

Foto: Foto: Profimedia

Mihajlović koristi realistični, ulični govor, žargon i ispovedni, brutalno lični ton, kako bi dočarao vreme pedesetih godina prošlog veka.

Ovo nije ideološki roman, već optužnica sistema. No, ako znamo da je Dragoslav Mihailović i sam bio zatočenik Golog otoka, onda ni ne čudi što je revolt prema komunistima u romanu toliko jednoznačan i neskriven - njegova istina je iskustvena, ne teorijska. Ipak, zbog ovog romana pisac je decenijama bio skrajnut i napadan. 

Branko Ćopić - Prolom

"Prolom" je epski, realistični roman, sa jakim lirskim delovima, koji govori o otporu naroda Podgrmeča (Bosanska Krajina) tokom Drugog svetskog rata. Opisuje krvavi vrtlog četnika, ustaša i partizana. Sastoji se iz tri dela.

U prvom delu je opisano ustaško nasilje nad srpskim narodom u NDH; odvođenje u zarobljeništvo pod lukavim izgovorom kuluka i stravična, jeziva i sablasna, noćna egzekucija vezanih ljudi nad jamom. To je žestoka osuda ustaške države i ustaške genocidne politike. Kao da se, međutim, pisac uplašio intenziteta te osude, pa u druga dva dela romana prikazuje ustanak naroda i nesrećnu deobu u njemu na dve frakcije: na partizane i četnike, podležući tako zvaničnom ideološkom diskursu. Pažljivim čitanjem teksta romana, naglašavajući njegove najreprezentativnije delove, nije bilo teško dopreti do njegove osnovne zamisli: da opiše buđenje naroda u njemu, istakne narod u prvi plan i stavi naglasak na govor naroda.

Foto: Foto: Profimedia

U ovom romanu nema jasnih heroja - samo stradanja naroda. Narod gine "jer je pogrešno ime rekao u pogrešnom selu". Ćopić saoseća sa s narodom, jer ideologije prolaze, a mrtvi ostaju. Inače, podsetimo da je Ćopić bio partizan, ali se sukobio s vlastima zbog satire. Doživeo je tragičan kraj, skočivši sa današnjeg Brankovog mosta. 

Evo i jednog dela romana: 

"Okrvavljen po licu, izgubivši u gužvi i pod udarcima kapu, on je sad već bio zabilježen i izdvojen od ostalih i više se nije mogao sakriti. Zaliven krvlju, razbarušene kose, on je koračao pravo i sigurno, jer je osjećao da je sad otkriven sa sviju strana i da se više ne vrijedi ni saginjati ni bježati u sredinu. Pravo, pa šta bude!

Osjećajući kukavičko olakšanje i zadovoljstvo što je sva pažnja i vika skrenuta na nekog drugog, debeli Pajo uspio je, neopazice, da se odmakne podaleko od Todora i da se tu zakukulji između dvojice bezličnih seljaka. Poguren i zamukao, on je postao slijep i gluv za Todorovu sudbinu: nije čuo udarce, nije vidio kako ga tuku i nijednom, pa makar i krišom, nije pogledao na onu stranu gdje je momak bio.

Na samom ulazu u čaršiju ustaše se još više razjunačiše pred očima dokonih bakala i kafedžija. Sad su seljaci skoro trčali, zaljuljana ljesa teških zagrijanih tijela. Čak se i onaj mršuljavi ustaša osmjeli, pa nevješto uzmahnu i udari Stojana Kekića. Kundak nezgodno skliznu i bolno odera seljakovo rame. Ispod poderana rukava ukaza se podnadula tamnocrvena masnica..."

Foto: Foto: Profimedia

Danko Popović - Knjiga o Milutinu

"Knjiga o Milutinu" je jedan od najčitanijih romana u Srbiji, naročito osamdesetih godina prošlog veka. Popović na jednostavan, narodski, ispovedni način, gotovo monološki prikazuje rat i revoluciju iz ugla seljaka i predstavlja glas "malog čoveka" koji je uvek na gubitku. Takođe, roman opisuje odnos četnika i partizana, kao i pobedu i nemilosrdnost komunista posle rata.

Na primer: "Zbog čega se, bre, moja štala ispraznila, ko je mene doveo do prosjačkog štapa; jesam li ja neštošćerdao u meani lumpujući, jesam li na kartama ispraznio štalu, jesam li se ja istrošio po luksuznim banjama!? Kruna, vlada i političari su zametnuli kavgu i zapodenuli rat. Ako si, bre, i kralj moraš razumeti. Ja sam tu krunu sačuvao. Sačekaj pobogu, dok junice stasaju, da se otele pa da Milutin podigne i telad i da i’ proda ko bikove, pa da bude i za Milutina i za državu, ne može drzava da uzme sve, a Milutin da ostane go ko pištolj, nije meni država maćija, ama nisam ni ja njoj pastorče."

Ili: "Zaboraviće se, jašta će, mislim se - ko će da opisuje ove nesrećnike što pore konjske leševe i jedu da ne bi umrli od gladi nego od bolesti; ko će da opiše ove zbegove što se vuku za vojskom koja je mučnija i slabija od nji! Ko će da piše o onoj četi đaka što je zalutala u snežnim vejavicama u albanskim planinama i umesto na more stigla na nebesa? Ko to može da opiše? Da je bog teo da to ostane zapisano, on bi ovaku sudbinu dodelio kojem pismenijem narodu. Narodu čitljivijem. I narodu manje zaboravnomnego što smo mi."

Foto: Foto: Profimedia

Popović nije bio partijski pisac. Roman je doživljen kao nacionalna ispovest, često napadan kao "antikomunistički".

Slobodan Selenić - Očevi i oci

Selenićev roman "Očevi i oci" je intelektualan, hladan, ironičan i precizan roman o poratnoj pobedi komunizma i moralnom porazu društva. Prikazuje odnos rodoljuba i komunista koji preuzimaju vlast. Četnici se pojavljuju kao poraženi i obeleženi, dok partizani i komunisti postaju nova elita - moćni, ali surovi i često bez kulture. O tome, na primer, govori sledeći citat:

"Beograd je postao grad u kome ni jedan čovek, ni jedan stari ni novi društveni sloj nije na svom pravom mestu. Studenti služe kao kelneri, penzionisani činovnici prodaju đinđuve i opravljaju kišobrane, ljudi koji ni svoje ime ne umeju valjano potpisati dižu mnogospratne palate, gomilaju se kapitali i imanja za koja niko ne zna odgovora na pitanje: otkud i kako? - a u isto vreme naučnik, profesor, zanatlija pita se posle petog u mesecu šta će sutra ručati. Sve je u zadihanoj jagmi i jurnjavi da bi se zahvatilo što više sa što manje zasluge i truda. Neobrazovani i nesposobni otimaju mesto kadrima i učenima, čitavo društvo izdeljeno je u grupe koje se uzajamno podržavaju rodbinskim, kumovskim, plemenskim, partijskim vezama, a sve drugo što nije u tom orijentalnom klupčetu ti meni ja tebi, bezobzino se gura u stranu, gde god pogled zaustaviš - Miloševa kurdžonska Srbija potiskuje Mihajlovu, Svetozarevu, Skerlićevu plemenitu težnju ka evropskim načinima mišljenja i ponašanja. Beograd danas liči na neki rašireni prostor, privremeni zbeg, Wild West na koji se sjurila kaza i prikaza da što pre zauzme što bolje mesto, pa najbeskrupulozniji, a ne najsposobniji, zauzimaju najviša. Oni, u osnovici svojoj još palančani, ošamućeni i neuravnoteženi novim i stranim gradom, oslobađaju nesputano biologiju samoodbrane, jagme, nestrpljenja.  Atavizmi iz seljačkog vremena, rudimenti iz plemenskog patrijarhalizma, bore se sa poslednjim zapadnjačkim usmerenjima Užičana-Francuza, piroćanskih-Londonaca, Bosanaca-Bečlija."

Selenić time implicira da je rat završen, ali da novi sukobi tek počinju. Poruka romana je, međutim, mnogo dublja. Selenić je sukob doveo do ekstrema, kroz satirični prikaz sinova koji sude očevima. Selenić nije bio disident u klasičnom smislu, ali je bio dosledan kritičar komunističkog mentaliteta, posebno njegovog odnosa prema kulturi i tradiciji.

Foto: Foto: Shutterstock

Mihailo Lalić - Lelejska gora

Roman "Lelejska gora" je jedan od najmračnijih romana o partizanskom ratu i odnosu četnika i partizana. Lalić na psihološki gust, gotovo kafkijanski način, bez imalo romantike, prikazuje unutrašnji pakao revolucionara. Četnici su prisutni kao neprijatelji, ali nisu glavni problem. Glavni neprijatelj je sumnja: ko je izdajnik, ko će sutra biti streljan, da li revolucija opravdava zločin. Dakle, partizanski rat se pretvara u rat protiv sopstvene savesti, o čemu posebno govori i uzrečica "đavo", koja je česta i simbolična.

"Lelejska gora" je roman specifičan po tome što ne posmatra samo sudbinu naroda i države u datom kontekstu, već i sudbinu pojedinca ("Sam čovjek je nesrećna luda što se kolje sama sa sobom, i bunca i fantazira. Samoća odjednom sav svet pretvara u u nevjeru i zavjeru.") Inače, Mihajlo Lalić je i sam bio partizan, ali i kritičar dogmatizma. Njegovi romani su često balansirali na ivici dozvoljenog.

Ovi romani pokazuju ono što istorija često prećutkuje: da su pod petokrakom činjeni zločini, da je brat ubijao brata i da su mnogi pisci znali istinu i ćutke je pisali. I dok su se veliki zaklinjali u ideale, a običan narod plaćao glavom, književnost je tako ostala kao jedini svedok da nisu svi ćutali.

BONUS VIDEO

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.