IGOR DAMJANOVIĆ: Osmeh dece na Kosovu je neprocenjiv!

Predivno je videti decu u srpskim enklavama na Kosovu. To treba doživeti. U jednom trenutku preplave te sve moguće emocije. I tuga, i sreća, i radost, i gnev

Glumca Igora Damnjanovića publika može videti u aktuelnim predstavama "Rijaliti obračun" i "Ujedinjenje ili smrt", a mnogi ga pamte po ulogama u filmovima "Enklava" i "Igra u tami", kao i iz serija "Anđelka i Andrija" i "Miris kiše na Balkanu". Za naš dodatak on se priseća mladosti provedene u Prištini, iskustva igranja predstava u srpskim enklavama na Kosovu, ali i daje recept za srećan brak.

Rođen si u Prištini, gde si završio školu i akademiju. Možeš li da se prisetiš svog odrastanja tamo?
- Ja sam inače iz glumačke porodice. Moja majka je prvakinja Prištinskog pozorišta Ankica Milenković, koja je sada u penziji. Tako sam ja krenuo njenim stopama i tamo upisao glumačku akademiju. Već tokom studija počeo sam da radim u pozorištu, a potom i da predajem. Kasnije sam radio i u Prištinskom pozorištu sve do 1999. godine. Što se tiče života u Prištini, ja sam 1973. godište i pripadam generaciji koja još nije bila svesna šta se dešava oko nas. Problemi su nastali 1981. godine, a do tada sam najnormalnije delio svoje detinjstvo i sa Srbima i sa Albancima. Kasnije se to sve promenilo, pa je u narednih deset godina taj zajednički život postao praktično neodrživ.

Kako si se osećao kad si 1999. godine došao u Beograd, mora da je to bila velika promena za tebe?
- Znaš kako, kad se završio rat i kad je na Kosovo došao KFOR, ja sam iz Prištine otišao na more sa jednim rancem i više se tamo nisam vraćao. Na moru sam radio dva meseca kao konobar u kafiću, a posle toga sam došao u Beograd. Jedino gde sam mogao da dođem, a da se bavim ovim poslom bio je KPGT Ljubiše Ristića. Tamo sam nastavio da radim naredne tri godine, jer Prištinsko pozorište u tom trenutku nije radilo i bilo je rasejano na sve strane. Od Ljubiše sam za to vreme mnogo naučio, ne samo o glumi već i o životu. On je čovek koji je taj period mog života obeležio na vrlo pozitivan način.

Kako si u Beogradu bio prihvaćen od strane glumačkog sveta?
- Vrlo korektno. Imao sam u Beogradu poznanstva i pre nego što sam došao tu.

Jesi li uspevao da u to vreme izdržavaš porodicu od glumačkog posla?
- Znaš šta, kako se menjala zemlja, tako su se menjale i prilike u našem poslu. Ranije je bilo više posla, više mogućnosti za gostovanja u raznim pozorištima, međutim, otkad je Beograd zatvorio svoje finansije i počeo drugačije da funkcioniše, sve je manje mogućnosti za rad. Ja sam stalno zaposlen u Prištinskom pozorištu. Ranije smo često dobijali pozive od beogradskih pozorišta za gostovanja, ali otkad su budžeti skresani i otkad država za kulturu odvaja znatno manje, toga skoro i da nema. Zato sam prinuđen da se sam snalazim i da novac zarađujem kroz privatnu produkciju.

Koliko često odlaziš u Prištinu i kakva je situacija u tvom matičnom pozorištu?
- Dole igramo predstave svuda gde ima Srba. Naša dužnost je da na čitavom Kosovu našim ljudima predstavu donesemo na noge. Najviše igramo kad su vremenski uslovi lepši, jer u mnogim mestima nema domova kulture, pa predstave održavamo na poljanama, po kućama, dvorištima...

Čuo sam anegdotu da ste svojevremeno igrali predstavu za samo jednu baku?
- Tako je. To je bilo u Uroševcu. Bio je to jedan veliki mjuzikl u kojem je učestvovalo nas petnaestak glumaca i čitava tehnika. Sve se odigralo u dvorištu njene kuće.

Je l' joj se dopalo?
- Pa kako da nije! Tim ljudima dole je više dosta i političara, i sveštenih lica, i humanitarne pomoći... Potrebna im je zabava. Mi im dođemo kao neki lek za dušu. Divan je osećaj kad vam na predstavu dođe 95 odsto srpskog stanovništva koje živi tamo. To je isto kao da vam u Beogradu na predstavu dođu dva miliona ljudi.

Kakav je emocionalni naboj kad igrate u srpskim enklavama na Kosovu?
- To se menjalo s godinama. U početku smo odlazili da igramo predstave u pratnji KFOR-ovog transportera, jer nam je bezbednost bila ugrožena. Danas, na svu sreću, maltene privatnim automobilima odlazimo na predstave u bilo koji kraj Kosova. Redovno posećujemo sve srpske enklave i ono što je za mene kao glumca posebno bitno - danas se tamo oseća prava pozorišna atmosfera. Ljudi su vrlo radi da nas ugoste i da sa nama podele svoje emocije. Na predstave inače dolaze čitave porodice, što je stvarno divan osećaj. Ono što mene raduje jeste što iz godine u godinu u tim mestima ima sve više dece. Predivno je videti decu u srpskim enklavama na Kosovu. To treba doživeti. U jednom trenutku preplave te sve moguće emocije. I tuga, i sreća, i radost, i gnev, i sve!

Interesantno je da si ti kao Srbin često igrao Albance, kao što je to bio slučaj u filmovima "Igra u tami" i "Enklava"?
- Za ulogu Fadilja u "Igri u tami" dobio sam nagradu u Nišu za najbolju sporednu mušku ulogu, što je za sada vrhunac moje karijere. Šta znam, ja sam odrastao u toj kulturi i imam određeni fond reči na albanskom. Meni je žao što smo pred rat bili sistematski "učeni" od države da ne volimo te ljude i njihov jezik. Bez obzira na to koliko smo mi tada imali muke sa tamošnjim separatistima, mislim da je taj sistem bio pogrešan. To nam se posle i obilo o glavu. Pošto znam, i dan-danas, mnoge Albance i u kontaktu sam sa njima, želeo sam da moje tumačenje Albanca na filmu ne deluje kao puka karikatura. Verujem da sam u tome i uspeo.

Srećno si oženjen i imaš dva sina, Mateju i Uroša. S obzirom na to da si odrastao bez oca, kako si se snašao u ulozi roditelja i muža?
- U početku je to za mene bio šok. Rođenje deteta je bilo za mene velika nepoznanica, pošto nisam imao od koga da učim i spremim se za tu ulogu. Od trenutka kad sam postao otac svi prioriteti su se promenili i počelo je jedno sasvim novo poglavlje u mom životu.

Živimo u vremenu kad se brakovi brzo rasturaju, a Srbijom hara bela kuga. Koji je tvoj recept za uspešan brak?
- Mislim da se brakovi danas sklapaju nekako na silu, u stilu "vreme je, pa moramo". Ja sam odrastao bez oca, uz majku, i naučio sam da je porodica najbitnija stvar. Zato sve što radim, radim zbog sebe i zbog onih koji su pored mene, trudeći se da nam svima bude lepo i prijatno. Ja sam u braku već 14 godina... Mislim da jedan od najvažnijih razloga zašto se ljudi ne opredeljuju za brak i decu leži u finansijskoj nesigurnosti. Međutim, kad dete dođe na svet, sve se promeni, svi problemi se nekako reše i sve se "ispegla", tako da je moja poruka ljudima - volite se i rađajte decu.
 

 

 

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.