GORICA NEŠOVIĆ JE POSLEDNJU KOLUMNU NAPISALA DVA DANA PRED SMRT! Nazvala ju je "Život", a mi je prenosimo u celosti!

Novinarka Gorica Nešović koja je danas iznenada preminula u 59. godini, redovno je pisala kolumne, a poslednja je bila pre samo dva dana, 4. oktobra

Kolumnu Gorice Nešović vam prenosimo u celosti.

Život

Želim da imam i trošim prilike. Ako se ne dese same od sebe, ja ću da ih proglasim. Ne mora svaka da bude specijalna. Uostalom, tih specijalnih u životu ima jako malo.

Kad otvorim ormar, pun kʼo oko. Po dve-tri stvari na jednoj vešalici, nema mesta ni za šta. Kad treba da se obučem i izađem, po petnaest minuta razbijam glavu, ne znam (nemam) šta da obučem.

Čekʼ da vidim.

Lep, novi sako, kupljen pre više od petnaest godina u L. Ashley, nežan cvetni dezen… ccc… nije mi to za dan, to čuvam za neku priliku.

Pantalone, tri puta obučene, nove… i njih čuvam za neku priliku.

Foto: printscreen

Od tuceta belih košulja, dve su mi velike, tri imaju preveliki dekolte, jedna se malo ofucala, tri su mi već dosadile, a tri čuvam za neku priliku. Majice ispadaju na sve strane… Ormar mi je krcat stvarima koje ne nosim, već ih čuvam za neku specijalnu priliku.

Šta u Srbiji znači prilika?

Nekada se za mladog, zgodnog, situiranog momka govorilo da je „dobra prilika”. Sad je ta prilika uglavnom u besnom automobilu, stariji, ne mora da bude zgodan…

Prilika je bila kad sam išla u banku da potpisujem ugovor o kreditu za stan, kad slavim svoj ili detetov rođendan (ali tada obučem farmerke i nešto komotno da mogu da jurcam, da mi bude udobno kad imam goste), razgovor za novi posao, Nova godina, pa godišnjica firme… Svega nekoliko prilika u jednoj godini.

Kad pričam s prijateljima, onako dnevno – šta se radi, šta ima i tako to… svi se žale na „male gluposti koje zagorčavaju život i dan”. Te svekrva zove tri puta dnevno da pita da li se dete sprema za maturu, te komšija se stalno parkira na „mom mestu” , „u pošti gužva do ulaznih vrata, da poludiš”, „gužva u saobraćaju petkom”… Realno, kad pogledam – sve same sitnice. Na svu sreću.

Često se pitam zašto lepe sitnice manje primećujemo od onih loših. Zašto pamtimo loše sitnice, a ne one lepe? A ima tih dnevnih sitnica napretek. Prva jutarnja kafa vikendom – kad osetim miris, već mi lepo. Dok se kuva, uzmem kašičicu maminog slatkog od višanja. Poslednja tegla, pa ga štedim. Uz popodnevnu kafu ide ratluk od ruže, mekan kao duša (od Bosiljčića).

Kuća mi je puna nekih sitnica-uspomena. Čuvam čak i karte sa koncerata kad sam bila devojka. Imam i kolekciju „sakupljača prašine” koje sam dobijala u raznim prilikama.

Foto: printscreen

Nešto sam stavila u kutije, a nešto mi stoji na policama. Znače mi i ako su male i bezvredne, ali svaka ima pričicu – gde i od koga sam dobila, u kojoj prilici…

Želim da imam i trošim prilike. Ako se ne dese same od sebe, ja ću da ih proglasim. Ne mora svaka da bude specijalna. Uostalom, tih specijalnih u životu ima jako malo. Svadba, krštenje, slava… Čekajući te velike, one male, lepe prilike prolaze više puta pored nas, samo što ih i ne vidimo. Mislimo da su sitnice.

Prilika je i kad sa drugaricama idem na kafu, kad mi drugovi dođu na gibanicu i pivo, kad iznenada otputujem na dva dana van grada.

U ovih mojih pedeset i kusur godina, stalo je dosta toga, krupnog i sitnog, lepog i ružnog, radosnog i tužnog. Kao kod svakog.

U životu ima nekoliko krupnih stvari koje podrazumevaju radost – diplomiranje, svadba, prva plata, rođenje dece, novi stan… a ostalo su valjda sitnice.

U svakom danu postoje sitnice koje izmame sjaj u očima.

Taj sjaj – to je život.

 

BONUS VIDEO: