Plaže kao mesta užasa i smrti - Ovo je najveća tajna Grka

U Staroj Grčkoj plaže su bile zastrašujuća mesta, jer su nekadašnji Evropljani, a posebno Stari Grci, smatrali more mestom užasa i smrti.

Grčku i njene plaže skoro svake sezone posete milioni turista, koji tu ostave i do 20 milijardi dolara, pokazuju statistike sajta Road Genius. Međutim, iako su ove plaže danas prava mesta za odmor i uživanje, to nije bio uvek slučaj.

- Mnogi od nas odlaze na plažu da se sunčaju i opuste tokom letnjeg odmora. Istraživanja su pokazala da vreme provedeno na plaži opušta. Gledanje u more uvodi nas u blago meditativno stanje, miris povetarca nas umiruje, toplota peska nas obavija, i iznad svega, neprekidan, pravilan zvuk talasa omogućava nam da se potpuno opustimo. Ali odmori na plaži postali su popularni tek u 19. i početkom 20. veka kao deo načina života bogatih u zapadnim zemljama. Nekadašnji Evropljani, a posebno Stari Grci, smatrali su plažu mestom užasa i smrti - napisala je za The Conversation Meri-Kler Bolijo, vanredna profesorka klasičnih nauka na Univerzitetu Tafts, i dodala:

- Kao pomorski narod, uglavnom su živeli na obali, ali su se, ipak, plašili mora i smatrali da je poljoprivredni način života bezbedniji i ugledniji. Kao istoričarka kulture i stručnjak za grčku mitologiju, zainteresovana sam za ovu promenu stava prema plaži.

Čulno iskustvo plaže

Profesor Bolijo je u knjizi "More u grčkoj mašti" iz 2016. navela da grčka književnost zanemaruje sve pozitivne osećaje na plaži i moru i fokusira se na negativnim, kako bi naglasila nelagodu koju su Stari Grci osećali prema plaži i moru.

- Na primer, grčka književnost naglašava intenzivan miris morske trave i morske vode. U "Odiseji", epu iz 8. veka pre nove ere, koja se uglavnom odigrava na moru, Menelaj i njegovi saputnici izgubljeni su blizu obale Egipta. Moraju se sakriti pod kožama foka kako bi uhvatili morskog boga Proteja i od njega saznali put kući. Miris foka i morske vode toliko im je odbojan da im zaseda skoro propada, i samo magična ambrozija stavljena pod njihove noseve može neutralisati smrad - napisala je ona.

Foto: EPA

Dodaje, da je zvuk talasa mirnog dana za mnoge ljude opuštajući, dok su pomorske oluje veoma uznemirujuće.

- Starogrčka književnost fokusira se samo na zastrašujuću moć olujnog mora, poredeći je sa zvucima bitke. U "Ilijadi", epu iz istog perioda kao i "Odiseja", juriš trojanske vojske na grčke borbene linije poredi se sa olujom na moru: "Napredovali su kao smrtonosna oluja koja hara zemljom, uz grmljavinu oca Zevsa, i uzburkava more neverovatnom bukom, ostavljajući za sobom uzburkane talase preko odjekujućih voda, zbijene redove velikih, lučnih valova belih od pene." Konačno, čak i lepi Odisej postaje ružan i zastrašujućeg izgleda zbog izloženosti suncu i morskoj soli. U "Odiseji", ovaj junak luta morem deset godina na putu kući iz Trojanskog rata. Na kraju svojih muka, jedva se drži za splav tokom oluje koju je poslao ljutiti Posejdon. Konačno se pušta i pliva do obale; kada se iskrca na ostrvo Feačana, plaši sluškinje princeze Nausikaje svojom kožom izgoreloj od sunca, "sav uprljan od morske vode" - navodi istoričarka.

Smatralo se, da su pesak na plaži i samo more sterilni, za razliku od plodnosti polja. Iz tog razloga, "Ilijada" i "Odiseja" redovno nazivaju more "atrygetos" - što znači "ono sa čega se ne žanje".

- Ovo shvatanje mora kao sterilnog je, naravno, paradoksalno, budući da okeani obezbeđuju oko 2 odsto ukupnog unosa kalorija kod ljudi i 15 odsto unosa proteina - a verovatno bi mogli da obezbede i mnogo više. Sami Grci su jeli mnogo ribe, a mnoge vrste su smatrane delikatesima rezervisanim za bogate - napisala je prof. Bolijo.

Foto: Shuterstock

Smrt na plaži

U starogrčkoj književnosti, plaža je bila zastrašujuća i prizivala je smrt, pa je bilo uobičajeno oplakivati preminule voljene osobe na plaži, objašnjava istoričarka. Grobnice su se često nalazile pored mora, posebno kenotafi - prazni grobovi namenjeni sećanju na one koji su umrli na moru i čija tela nisu mogla biti pronađena, prenosi Telegraf.

- To je bila posebno surova sudbina u antičkom svetu, jer su oni koji nisu mogli biti sahranjeni bili osuđeni da večno lutaju zemljom kao duhovi, dok bi oni koji su dobili odgovarajuće sahrane otišli u podzemni svet. Grčki podzemni svet nije bio posebno poželjno mesto – bio je vlažan i mračan, ali se smatrao uglednim načinom da se završi život. Na ovaj način, kao što je pokazala klasična filološkinja Gabriela Kursaru, plaža je bila "liminalni prostor" u grčkoj kulturi: prag između sveta živih i mrtvih - napisala je prof. Bolijo i dodala:

- Plaža nije bila isključivo loša za Grke. Pošto je plaža delovala kao most između mora i kopna, Grci su smatrali da ona takođe premošćuje svetove živih, mrtvih i bogova. Stoga je plaža imala potencijal da ponudi znamenja, otkrovenja i vizije bogova. Iz tog razloga, mnoga proročišta mrtvih, gde su živi mogli dobiti informacije od mrtvih, nalazila su se na plažama i liticama pored mora. I bogovi su posećivali plažu. Čuli su molitve i ponekad se čak pojavljivali svojim vernicima na plaži. U "Ilijadi", bog Apolon čuje svog sveštenika Hrisa kako se na plaži žali na to kako Grci zlostavljaju njegovu kćerku. Ljutiti bog uzvraća tako što odmah oslobađa kugu na grčku vojsku, katastrofu koja se može zaustaviti samo vraćanjem devojke njenom ocu.

Foto: Shutterstock

Tačka povezivanja

Osim ovih verskih uverenja, objasšnjava da je plaža bila i fizička tačka povezivanja između Grčke i dalekih zemalja.

- Neprijateljske flote, trgovci i gusari bili su skloni da se iskrcavaju na plaže ili da posećuju obale jer drevni brodovi nisu imali sposobnost da dugo ostanu na moru. Na ovaj način, plaža je mogla biti prilično opasno mesto, kao što je tvrdio vojni istoričar Jorit Vintjes. Sa vedrije strane, ostaci od brodoloma mogli su doneti prijatna iznenađenja, kao što je neočekivano blago – što je prelomna tačka u mnogim starogrčkim pričama. Na primer, u antičkom romanu „Dafnis i Hloja“, siromašni kozar Dafnis pronalazi torbicu na plaži, što mu omogućava da se oženi Hlojom i dovede njihovu ljubavnu priču do srećnog završetka - napisala je prof. Bolijo i zaključila:

- Možda i danas postoji nešto od ovog shvatanja plaže. Pretraživanje plaže je i dalje popularan hobi, a neki ljudi čak koriste i detektore metala. Pored dokazanih pozitivnih psiholoških efekata, pretraživanje plaže govori o večnoj ljudskoj fascinaciji morem i svim skrivenim blagom koje ono može pružiti, od školjki i morskog stakla do španskih zlatnika. Baš kao i za Grke, plaža nam može pružiti osećaj da smo na pragu drugačijeg sveta.